Večni pomen Jasenovac: mjesto natopljeno krvlju nevinih

{75} III DEO

SVEDOČENJE IZBEGLICA IZ NDH I PREŽIVELIH LOGORAŠA O USTAŠKOM PAKLU

A) SVEDOČENJE O POČECIMA JASENOVAČKOG PAKLA

1.

ISKAZ pravoslavnog sveštenika iz JASENOVCA, Lazara Radovanovića, pošto je 14. juna 1941. izbegao iz NDH u Srbiju, dat pismeno 21. jula 41. (overena kopija u Arhivi Sv. Sinoda, Zbirka Komisije Sv. Sinoda za prikupljanje podataka o stradanju Srpskog naroda, 1941-45). Dokument, do sada ne objavljivan, potresno je svedočanstvo o počecima stradanja Srba u Jasenovcu i okolini

Njegovom Preosveštenstvu Gospodinu Venijaminu episkopu braničevskom — Požarevac

Zovem se Lazar J. Radovanović, prezviter, rukopoložen u čin prezvitera dana 10723 maja 1936. g. Pre mog dolaska ovamo bio sam stalnim parohom u Jasenovcu, arhijerejskom namjesništvu Novogradiškom, Eparhiji pakračkoj. Za stalnog paroha jasenovačkog postavljen sam dekretom Njegovog Preosveštenstva Gospodina Save kao administratora Eparhije pakračke dana 12. marta 1941. g. E. Br. 179 iz 1941. g. Na ovom položaju ostao sam sve do 1714 juna t. g. (1941) kada sam, usled nepodnošljivih prilika koje su snašle tamošnji narod naš i sv. Crkvu, morao napustiti svoje mesto službovanja i doći ovamo da bi spasao sebe i svoje najbliže od strahota koje su nam tamo bile pripremane. Te strahote bile su pripremane meni, samo i isključivo samo zbog toga što sam pravoslavni sveštenik i Srbin, a mojoj porodici što je Srpska pravoslavna sveštenička porodica.

Po uspostavljanju Nezavisne Države Hrvatske izgledalo je da će naš tamošnji narod, i ako svesno zapostavljen, ipak imati nekih prava pa bar i u ispovedanju svoje vere i vršenju svojih verskih dužnosti. To međutim nije ostalo dugo. Već nakon nekoliko dana imao sam priliku da se lično uverim. Navodim sledeći slučaj. Drugog dana Uskrsa o. g. (14. aprila 1941), u želji da održim što korektnije odnose sa političkom vlašću, s jedne strane, a da se uverim kako se na pravoslavlje i pravoslavce gleda, s druge strane, obratio sam se mesnom „Ustaškom taboru“ s molbom da mi se dozvoli tradicionalno provođenje litije kroz mesto (Jasenovac) do mesnog groblja, gde bi prema postojećem tamo običaju imali da se izvrše mali pomeni sa prelivanjem grobova umrlih mojih parohijana, a već prema željama njihove rodbine. Tabornik, međutim, tamošnji, {76} u nedoumici šta da učini, obratio se „Ustaškom stožeru“ u Novskoj za savet po ovom pitanju. Ne mogavši da sačekam odgovor, morao sam da otpočnem sv. liturgiju, ostavivši u dužnost crkvenom tutoru da primi odgovor te da me blagovremeno obavijesti. I odgovor je stigao, ali ne po tutoru pismeno, kako sam ja to zamišljao, nego na jedan uistinu blasfemičan način. Za vreme evharistijsko kanona ušao je u crkvu punu naroda mesni tabornik, sa šljemom na glavi i pripasanim revolverom, i uputio se pravo k meni u oltar. Nisam uopće toga časa mogao sa njime da razgovaram, nego sam mu dao znak da sačeka dok ne prođu ovi najsvetiji momenti svete liturgije. Tek posle „I spodobi nas Vladiko...“ za vreme čitanja „Očenaša...“ saopštio mi je da litiju ne smem i ne mogu voditi iz viših razloga, o čemu sam po završenoj molitvi obavestio moje parohijane, koji su jedva pribrani od uzbuđenja, primili ovo sa velikim žaljenjem. Stav (ustaša) prema svetoj Crkvi ovog momenta bio mi je očito jasan.

Odmah iza ovog slučaja sledilo je niz drugih najstrožijih zakonskih odredaba, prema kojima je, naprimer, najstrožije zabranjena svaka dalja upotreba ćirilice, te da se matične knjige kao i celokupna crkvena administracija ima voditi samo latinicom. Kasnije, da svi pravoslavci imaju podneti molbe za prelaz u katoličanstvo, i druge slične.

Dana 12/25 aprila tek. god. (1941) uveče oko 22 časa ušli su tri ustaše u moje dvorište, stali pod kuhinjski prozor i naglo me pozvali da otvorim. Otvorio sam prozor i iz mraka video sam u sebe uperene dve puščane cevi. Upitan, ko se ovog momenta nalazi kod mene, odgovorio sam: niko. U kuhinji se, međutim, nalazila moja majka i supruga, dok su deca već bila pospala. Pozvali su ponovo da otvorim vrata da bi se uverili u istinitost moga odgovora. Kada sam otvorio, oni su pregledali, sva odelenja, te stvarno ne našavši nikoga stranog, sem nas ukućane, upitali su: kakav se sada među nama vodio razgovor. Odgovorio sam: o sasma beznačajnim stvarima, što su oni odobrili, jer su verovatno sve pod prozorom duže vremena slušali. Tada su mi saopštili da se od tog dana u mojoj kući ne smeju voditi nikakvi važni razgovori, kao recimo o propaloj Jugoslaviji, našto sam odgovorio da to ni ranije nije činjeno pa da neće ni u buduće. No ovim se ipak htelo jedno. Pre toga u moju kuću dolazile su mesne devojčice, svršene učenice osnovne škole, koje sam ja u dva glasa obučavao u crkvenom pojanju. Namera je, dakle, bila prozirna, kao što sam to docnije i saznao, da me se te večeri zajedno sa devojčicama baci u zatvor, devojčice bi docnije bile puštene, a ja kao „opasan“ bio otpravljen u neki konc-logor.

Dva dana posle ovog slučaja, tragajući po mestu za oružjem, ušli su u moj stan pet ustaša sa dva njemačka vojnika pozivajući me da predam oružje u koliko ga imam. Tom prilikom sam izjavio da oružje nikada u svojoj kući nisam imao, da ga sad nemam, te da ga ne želim ni imati, jer sam ja sveštenik čije je oružje krst časni i blaga reč. Posle kratkog pretresa uverili su se u istinitost mojih reči, a onda mi naredili da odmah skinem i predam u opštinu slike, istorijske: „Prodor na Dobrom Polju“ i „Povlačenje kroz Albaniju“, koje su visile u mojoj trpezariji. Usto su ustaše zahtevali da i moju slavsku ikonu, sv. Četvorodnevnog Lazara, takođe predam, što njemački vojnici nisu dozvolili, rekavši da je to ikona i kao takva da mora da ostane u kući. Istorijske {77} slike odmah sam predao, a onda se prešlo u kancelariju parohijske uprave. Prvo je zapečaćena moja lična biblioteka, koja se nalazila u jednom ormaru, a onda i parohijska biblioteka, čija je vrednost danas najskromnije rečeno bar 50.000 dinara. Pečaćenju ovih biblioteka protivili su se i njemački vojnici, govoreći sa tumačem da je to nepotrebno, jer da sam ja sveštenik te da je potrebno da imam pri ruci biblioteku radi sastava propovedi, te svoje vlastite naobrazbe. Upitan od njih, njemačkih vojnika, da li imam protiv ovoga pečaćenja što, odgovorio sam da nemam, i ormani su zapečaćeni. No kada su ustaše hteli da zapečate i orman sa parohijskom arhivom i maticama, njemački vojnici su se ovom odlučno usprotivili, tako da je taj orman ostao otpečaćen i time bio omogućen dalji rad parohijske uprave. Prozreo sam i ovog puta želju ustaša, da mi se i na ovaj način onemogući dalji rad.

Nekoliko dana iza ovoga umro je u Zagrebu naš bivši, ugledni meštanin, trgovac, veliki dobrotvor „Privrednika“, a najveći dobrotvor samog mesta Jasenovca. Ta njegova dobrota ogledala se je svake godine o prazniku Vrbice, kad je on slao po 10.000 dinara da se iz tog novca zaodenu sirota deca. I tom prilikom odevana su ne samo pravoslavna nego ravnomerno i katolička deca. Sem toga, malo ko od meštana da nije imao velike pomoći od ovog čoveka a naročito Crkvena opština i crkva Jasenovačka, pri kojoj je on podigao većim delom o svom trošku „Srpski dom“, u kome su bile koncentrisane sve kulturne i humane ustanove našeg mesta. Taj dobrotvor zvao se Lazar Bačić, a bio je dugogodišnji pretsednik naše crkvene opštine. Njegov sinovac Ozren Bačić, industrijalac^[1] i sadašnji pretsednik Crkvene opštine, u sporazumu sa mnom dao je, u znak žalosti, izvjesiti na crkvu crnu zastavu. Zastava je izvešena već dockan uveče, jer tog dana zvonar nije bio kod kuće. Iste noći, tačno u 12 i 15 časova, odjeknuli su udarci po mojim prozorima, a onda se čulo nekoliko povika: „Pope, ustaj pope“. Ustao sam, otvorio prozor i video četiri ustaše, koji su me odmah upitali: ko je izvesio crnu zastavu na crkvi i zbog čega? Ja sam im tada obrazložio stvar, no kada su saslušali, odgovorili su da je ma za koga drugog neka visi, ali pošto je za Lazu Bačića, to neka odmah idem na toranj da je skinem. Ja sam ovo odbijo, bojeći se sastanka sa njima, nego sam odgovorio da će zastava rano izjutra biti skinuta. Ne mogavši drugčije riješiti ovo pitanje, uputio sam ih starom zvonaru, za koga sam bio manje-više siguran da mu se neće ništa hrđavo desiti, pa neka on skine zastavu. To su i učinili, zvonar je noću odmah skinuo zastavu, a prema njihovom zahtevu morao je odmah da odnese Srpsku zastavu sa ognjilima (crkvenu), u opštinu, gde je, kako sam kasnije čuo, spaljena. Sad mi je već sasma jasno bilo da me se želi uhvatiti u klopku bilo na koji način. To mi je čak bilo indirektno i javljeno, te preko dana nisam nikuda izlazio, a noću sam se krio na skrovitim mestima kako ne bih ni kriv ni dužan besciljno izgubio glavu.

[1]

To je tako trajalo oko 20 dana, kada sam doznao da mi je prvi saparoh i drug, počivši jerej Zjalić Slavko, uhapšen, navodno kao antidržavni čovek, te da će biti u najskorijem vremenu maknut. Ne mogavši više da izdržim ovakvu torturu sebe i svojih, rešio sam da konačno ispitam šta se misli sa mnom i mojom porodicom. {78} U tu svrhu našao sam čoveka koji je naoko dobro stajao sa tabornikom, te me je ovaj blagovremeno obavijestio da se čim pre sklonim, jer da mi preti neodložna opasnost.

Tih dana došla je k meni moja sestra, koja inače stalno živi u Beogradu, a čija su deca bila došla k meni još posle bombardovanja Beograda. Otišao sam sa njome u ustaški tabor da joj potvrdim dolazak i povratak, a ujedno, pošto imade troje male dece, molio sam da mi dadu „propusnicu“ da bi ju ispratio do Zemuna, da bih tamo svršio nešto svoga posla, te da bih se trećeg dana vratio. Tu mi rekoše da oni nemaju potrebne formulare, nego da će dozvoliti mome bratu neka ode u stožer u Novsku te neka tamo potraži potrebnu propusnicu. Brat je otišao, ali se vratio bez rezultata. Iste večeri sam doznao da ću sutradan biti uhapšen. Ne hoteći to da doživim nevin, spremio sam se iste večeri sa sestrom, njezinom decom, mojom decom i suprugom i krenuo u pravcu Beograda, prepuštajući se u ruke Božije. I Gospodu neka je slava, ja sam sa porodicom, iako okrnjenom, ipak srećno stigao željenom cilju.

Trećeg dana stigao je i moj brat, bogoslov IV godine, takođe srećno umakavši. Još sa vrata mi saopštio da sam sledećeg jutra bio tražen. Te, naime, noću kada sam ja otputovao, ubijen je moj saparoh i drug Zjalić Slavko, natovaren sa još petoricom ljudi, doveden u Jasenovac i bačen u Savu. Toj sudbini ni ja ne bih umakao da nisam otputovao na vreme. Napominjem, da je baš tih dana stiglo strogo naređenje da svi pravoslavci imaju odmah podneti molbe za prelaz, odnosno prijem, u rimokatoličku vjeru, uz opomenu da će oni koji ovo odbiju iskusiti najteže kazne. Prestala je, dakle, svaka potreba za sveštenstvom našim tamo, te sam u sporazumu sa članovima crkveno-opštinskog savjeta i odbora morao ovo učiniti, jer ponavljam izgubio bih glavu. Bez ikakva cilja, a čisto zbog sadizma nasilnika.

Odmah po uspostavi Nezavisne Države Hrvatske pozvano je sve stanovništvo da imade predati vlastima oružje kako vojno tako i civilno, što je bez odlaganja činjeno. U gomilama donošeno je oružje i municija, vojna sprema i ostalo i predavano ustaškom taboru. Kada je već bilo sakupljeno sve, počelo se je naređivati ljudima da donose i oružje koje oni uopšte nisu imali. Iz tog razloga bio je pohapšen veliki broj ljudi iz mesta (Jasenovca) i okoline, tako da je bilo slučajeva kada su i po 70 ljudi bili zatvoreni u zatvor, čija je površina iznosila svega 22 metra kv., i to po nekoliko dana bez hrane i vode, iznuđivajući od njih, kad već nemaju traženo oružje, izvesne sume novca, koje su se kretale između 500 i 30.000 (hiljada) dinara. Ljudi su u početku plaćali, a kad je nestalo novca počela su da stižu i ucenjivačka pisma sa pretnjama da će svaki biti ubijen ko se ne odazove nalogu izloženom u ovakvom ucenjivačkom pismu. Ne mogavši novčano odgovoriti, otpočela su zaista ubistva. Drugog dana Duhova (2. juna 1941) ubijen je sekretar naše crkvene opštine, inače ugledan građanin i bivši dugogodišnji općinskih beležnik — moj kršteni kum Kelić Lazar, sa 70-dvogodašnjim Grujić Đurom, takođe viđenijim meštaninom, i još trojicom uglednijih ljudi. Te noći ubijeni su bačeni u Savu, a nakon dva dana isplovili na površinu reke u blizini samog Jasenovca. Ovo su videli ljudi koji su prolazili u svoja polja na rad, obavestili njihove porodice, ali ove ih nisu smele sahraniti, pa čak ni odati makakva znaka žalosti, nego im je rečeno da imaju {79} o svemu ćutati, nositi haljine svetle boje, pa čak u većini slučajeva crvene boje. Kasnije sam saznao da je u ovoj grupi trebao biti smaknut i pretsednik Crkvene općine i još neki viđeniji ljuda, koji su blagovremeno napustili sve svoje imanje i bez ičega pobegli ovamo u Srbiju.

Velikom zauzimljivošću i živom akcijom počivšeg jereja Zjalića bila je sagrađena u Novskoj nova pravoslavna crkva, koja još nije bila osvećena. Da bi se i na taj način ispoljila mržnja prema svetom pravoslavlju bilo je naređeno da se crkva potpuno razruši, a materijal raznese pojedincima Hrvatima za njihove potrebe. Na ovom mučnom i bogomrskom poslu morali su raditi svi pravoslavni stanovnici mesta Novske, pa čak i oni pravoslavci koji bi se tog dana slučajno tamo našli, pa bilo odakle oni bili.

Uz to sam imao prilike videti strašne prizore na reci Savi, kojom su u masama plovili ubijeni ljudi, žene, pa i deca povezani jedno za drugo. Video sam tri sveštenika već u stadiju raspadanja, i to dvojicu sa crvenim i jednog sa plavim pojasom, vezane žicom jedan za drugoga, dok je najmlađem bio zaboden kroz pojas u trbuh štap sa hrvatskom zastavicom na kojoj je pisalo: „Vođa puta“. — Mislilo se je vođa puta za Beograd. — Sličnih slučajeva bilo je bezbroj. Prvi leš koji je proplivao pokraj našeg mesta (Jasenovca) bio je takođe, kako izgleda, leš nekog od braće sveštenika naših, koji je niže sela uhvaćen i na bregu Save sahranjen. Već u raspadanju, imao je s jedne strane lepu plavu bradu, ali potpuno nag da ne mogu u svemu ustvrditi da je bio sveštenik. Sutradan, međutim, izašlo je najstrožije naređenje da će svaki onaj ko uhvati ploveći leš, u nameri da ga sahrani, biti najstrožije kažnjen. Iz tog razloga bili su ponova bačeni u reku oni leševi koji su u toku jutra bili privučeni (obali) radi sahrane.

Susedna mesta preko Save u Bosni takođe su teško stradala, njihovi sveštenici kao taoci otpraćeni su u kazneni zavod u Staroj Gradišci ili „Crnu kuću“ u Banja Luci, sa mnogim viđenijim ljudima. Arhijerejski zamjenik iz Pakraca, Stanojević Jovan, sa još dvojicom sveštenika, Landupom i Rajičevićem, sproveden je u logor u Koprivnicu, odakle se nije vratio.

Izneo sam u bledoj slici sve ono što je predhodilo mom odlasku (14. juna 1941) uveren da će Vaše Preosveštenstvo, obzirom na iznešeno činjeničko stanje, shvatiti i pravilno razumeti povod mom dolasku ovamo, a podjedno predočiti sebi onu strašnu sliku i stanje u kome se naša sveta Crkva i narod s onu stranu Save i Drine nalazi.

Cjelujući svetu desnicu Vašeg Preosveštenstva, najponizniji

 

{80} 2.

ISKAZ pravoslavnog sveštenika iz sela UŠTICE kod JASENOVCA, Andreja Jakovljeva, proteranog od ustaša 8. jula 41. preko logora Capraga u Srbiju, dat pismeno 7. avgusta 41. (original u Arhivi Sv. Sinoda, Zbirka Komisije Sv. Sinoda... 1941-44). Neobjavljivan do sada, sadrži svedočenje očevidca o progonu Srba iz sela Uštice pred otvaranje Jasenovačkog logora.

Arhijerejskom namesništvu Veliko Gradište

U smislu akta SVETOG SINODA br. 560/41 god., naređenja Arhijerejske vlasti br. 900/41, i akta Arhijerejskog namesništva br. 830/41, čast mi je učtivo podneti sledeći izveštaj:

Jasenovački paroh Radovanović otišao je na tri nedelje pre početka gonjenja sveštenika, tako da je parohija Jasenovačka bila bez sveštenika i ja sam tamo preuzeo dužnost. Hrvatima je bilo krivo što nema paroha i što dolazi paroh Uštički da obavlja parohijske poslove. Drugog dana došli su ustaše i rekli mi da ja ne smem to raditi, ali ja sam ipak i dalje obavljao dužnost dok me nisu uhapsili.

Moji parohijani dolazili su i tražili od mene upustva. U selu (Uštice) je nastao veliki strah, jer su ustaše ulazeći u kuće (Srba), vređali ih i oduzimali od seljaka kukuruz i druge namirnice. Većinu su pohvatali i dovodili u opštinu, gde su bili zatvoreni po nekoliko dana, a potom su neke poubijali. Strah je bio sve veći i veći, neki parohijani su predavali molbe opštini, da budu primljeni u rimokatoličku veru, te da ih ne teraju sa svojih ognjišta, pošto se bilo čulo, da će one koji ne budu primili rimokatoličku veru progoniti iz sela.

Ljudi su begali iz kuća i spavali u polju u šumi. Selo (Uštice) je potpuno opustelo. Međutim, svake nedelje i praznika bila je služba Božja i zvuk zvona ljutio je Hrvate.

8. jula 1941. godine u 1 sat posle ponoći došli su u parohijski dom: 2 žandarma, 2 ustaše, 1 tabornik i 1 činovnik od Okružnog ureda iz sreza Novska, i rekli mi, da sam, po naredbi okružnog načelnika, sa ženom uhapšen. Svi su ušli u kuću i postali potpuni gospodari svega. Uzeli su sve što je bilo u kući i preneli kolima koja su sa njima došla. Oduzeli su mi i uložnu knjižicu Poštanske štedionice Crkvene opštine na svotu 3.700 din. Ja sam se tome protivio, ali su počeli da viču na mene i dalje su rekli da ću dobiti veću kaznu. Kada su izneli sve iz kuće, ustaše su sa činovnikom zapečatili stan, a nama su rekli da se više ne smemo vraćati ne samo u svoj stan nego ni u parohiju.

Kada su nas prevozili preko Save za Jasenovac, jedan od ustaša prišao mi je i rekao da je dobro vreme za kupanje, a žena me je držala za ruku. Zatim smo došli u Jasenovac i smešteni smo u kuću ratarske omladine, gde smo bili 3 dana, pod strogim nadzorom žandarma sa puškama. Ujutru došli su: činovnik iz Novske od Okružnog ureda, tabornik, 2 ustaše i 2 žandarma i rekli da se svučemo i počeli da nas pretresaju. Uzeli su sve što smo imali kod sebe. Posle toga su nam kazali da odlazimo večernjim vozom u logor Caprag. Tamo smo bili nekoliko dana. Došao je hrvatski oficir i rekao nam da nas izbacuje iz logora. Moji protesti nisu {81} ništa pomagali i nas su izbacili iz logora. Mi smo tada pošli pešice do Siska, a od Siska vozom do Zagreba. Dok smo putovali iz Siska, jedan ustaša naročito me je pljunuo, nazvavši me vlaškim popom, i da sve popove treba poubijati. U Zagrebu sam pomoću dobrih ljudi dobio propusnicu za Beograd. Na putu za Beograd, dok su nam kontrolisali pasoše, jedan od ustaša hteo je da me izbaci iz voza, ali veliki plač i molbe moje žene zadržale su ga od toga, te me je samo gurnuo i ja sam pao i razbio nas. Tako se završilo moje putovanje. Ali Bog je milostiv i produžio mi je život. „Blaženi izgnani pravdi radi, jako tjeh jest carstvo nebesnoje“.

7. avgusta 1941. godine Veliko Gradište (kod Golubca)

Učtiv Protojerej Andrej Jakovljev, s.r. paroh Uštički Pakračke eparhije, a sada pomoćnik starešine crkve u Velikom Gradištu.

3.

ISKAZ jedne Srpkinje Jasenovčanke o počecima logora u Jasenovcu

ZAPISNIK od 7. marta 1942. god. sastavljen u Komesarijatu za izbeglice u Beogradu

Nepozvana pristupila je PRPIĆ OLGA, domaćica iz Jasenovca, sreza Novska, stara 38 godina, kći Mateja i Katarine, sada nastanjena u Beogradu... te pokazuje:

Odmah nakon uspostave Nezavisne države Hrvatske formirana je u Jasenovcu od nekih domaćih Hrvata grupa ustaša, koja se je naoružala vojničkim oružjem. Ovu grupu formirao je i naoružao Vidaković Nikola, posednik iz sela Uštice, kraj Jasenovca. On obnaša čast ustaškog logornika. Ustaški komandanti jesu: Brkljačić, bivši rimokatolički župnik, koji je rodom iz Like, i neki Luburić, koji je odnekud došao.

Ustaše su odmah počeli kupiti i ubijati Srbe. Odmah nakon uspostave države Hrvatske pokupili su ustaše sledeće Srbe iz Jasenovca: Grujičića, posednika; Ćukavac Đuricu, lugara; Pekić Milana, lugara; Rašinca, lugara, te još mnoge druge Srbe iz okolice, čijih imena se ne mogu setiti. Sve ove Srbe ustaše su odveli na obalu rijeke Save kraj Jasenovca, tamo ih ubili i njihove leševe bacili u vodu.

Već u početku Nezavisne države Hrvatske osnovana su u onom kraju tri velika koncentraciona logora, i to: jedan logor u Jasenovcu u ciglani Bačića Ozrena, drugi logor na livadama zvanim „Bročke Jasenine“, koje se livade nalaze na pol puta između Jasenovca i Novske. Livade su ograđene žicom. Treći logor osnovan je u hrvatskom selu Plesmo, koje je udaljeno od Jasenovca oko 2 sata hoda (= Krapje). I ovaj logor osnovan je na polju, koje je ograđeno žicom. Čim su osnovani ti logori, odmah su u njih dovođeni sa svih strana Srbi. To dovođenje Srba traje i dan danas.

Logor u Plesmu ukinut je u mesecu novembru 1941. godine i to na zahtev meštana Hrvata, iz Plesma, koji su odlučno tražili da se taj logor ukine, jer da oni ne mogu više gledati strahoviti pokolj i mučenja, koja ustaše u tom logoru vrše. Kratko vreme posle toga {82} ukinut je i logor Bročke Jesenine, jer je naišla voda na livade, na kojima je taj logor bio smešten.

Sada postoji samo logor u Jasenovcu, koji je smešten, kako sam to već navela, u ciglani Bačića Ozrena. Ciglana se nalazi na periferiji mesta (Jasenovca). Uz Ciglanu su podigle hrvatske vlasti još nekoliko baraka i sav prostor ogradile sa bodljikavom žicom. U ovom prostoru smešteni su internirani Srbi, Hrvati i Židovi, a okolo prostora podignute su neke kule, u kojima ustaše sa mitraljezima čuvaju straže.

Hrana u logoru je vrlo loša. Svaki dobija na dan samo tri kuhana krompira bez hleba, tako da trpe u pravom smislu riječi glad. U Ciglani spavaju na goloj zemlji. Internirce onako izmučene i od gladi, iznemogle teraju ustaše svaki dan na posao. Gledala sam povorku interniraca kako ih ustaše kroz Jasenovac gone na posao, a oni iznemogli padaju po putu. Ustaše one koji padnu, nemilosrdno tuku nogama po glavi i celom telu, tako da ih odmah krv oblije, ili ih tuku kundacima, a mnogima skaču na prsa i onda ih nemilosrdno tuku.

Ovo su prizori koje su dnevno gledali prošlo ljeto i jesen svi žitelji mesta Jasenovca. Mnogi internirci idući tako u povorci na rad, sklapali su ruke i molili parče hleba. Meštani su im davali hleba kriomice, samo da ne vide ustaše. Obično su meštani ostavljali komade hleba po putu, kuda su prolazili internirci, koji su onda ove komade hleba iz prašine dizali i trpali u džepove. Ja sam gledala prošle jeseni (1941), kada su internirci na polju kraj Jasenovca pospremali kukuruzovinu, kako su iz trulih bundeva vadili semenje i jeli, ali ako bi koji našao slučajno u kukuruzovini klip kukuruza, onda ga je onako presna jeo. Jedan ustaša, koji je tako jednog dana bio na straži, našao je kod jednoga Židova jedan klip kukuruza i radi toga ga je odmah na licu mesta ubio.

Osim toga, ustaše internirce strahovito zlostavljaju i muče na sve moguće načine. Internirci dnevno u velikom broju umiru usled velike gladi i mučenja. Lješeve umrlih ustaše ili bacaju u Savu, ili zakopavaju na polju zvanom „Limani“, na imanju Srbina Trivunčića Vasice, koji je ovih dana sa ženom oteran u logor.

Kada je nedavno bila u Jasenovcu jedna komisija i pregledavala logor, onda su ustaše toj komisiji pokazali samo one internirce koji su onih dana dovedeni i još nisu bili sa glađu i zlostavama izmučeni, a sakrili su i one internirce koji su u logoru duže vremena i, usled njihovog nečovečnog postupka, fizički potpuno iscrpeni.

Ustaše dnevno ubijaju internirce. Ubijaju ih u samom logoru, a njihove leševe bacaju ili u Savu, ili zakopavaju na imanju navedenoga Trivunčića. Imenično mi nisu poznati internirci, koje su ustaše u ovom logoru ubili. Svaki dan dovode u logor 20-200 novih interniraca, a toliko ih i ubijaju, da ovima načine mesto.

Odmah posle katoličkog Božića doterali su ustaše odnekud sa Korduna u Jasenovac preko 200 žena i dece. U ovoj grupi bilo je nekoliko starijih žena, a ostalo su bile mlade žene i mala deca. Ovu grupu žena i dece ustaše su proterali kroz Jasenovac, te ih preko zaleđene Save oterali u mesto Čuklinac, gde su ih zatvorili sve u jednu štalu, a potom ovu štalu zapalili i tako su svi ovi jadnici u toj štali izgoreli. Vrisak ovih nesretnih žena i dece čuo se je tada preko Save u selu Uštici.

Posle pravoslavnog Božića (početkom 1942) navalili su ustaše na srpska sela, koja se nalaze preko Save, i to na Gradinu, Čukljinac, {83} Draksenić, Demerovac i Međeđa. U ovim selima ustaše su odreda ubijali koga su god u selu našli, kuće su pljačkali, a nakon toga palili. U ovim selima ustaše su od mladih devojaka zahtevali da dignu suknje, a potom ih bajonetima boli među noge. Ja sam videla tada lično, kako su ustaše, vraćajući se iz ovih sela u Jasenovac, vozili sobom opljačkane stvari, kao slaninu, meso, mast, brašno, jastuke, platno, te druge stvari. Bolje stvari su dobili ustaški oficiri, a lošije su podijelili među sobom prosti ustaše.

U novije vreme ustaše kupe Srbe iz Jasenovca i okoline i teraju ih u logore, i to muške u Jasenovac, a ženske u Staru Gradišku ili Zlatar.

Komandanti logora u Jasenovcu jesu već pomenuti ustaški oficiri Brkljačić i Luburić. Glavni ustaše su osim navedenih još već spomenuti Vidaković, zatim Ljuba, kojem ne znam prezimena, samo znam da je ustaški oficir; Jošić Mujo, ustaški poručnik musliman, rodom iz Bosne. Od domaćih ustaša ističu se braća Brnić, Čapun Jozo i Mijo, seljaci; Rakarić Karlo, Rakarić Matija i Dragić Luka, zvani „Šljuka“. Ova potonja trojica vrše službu opštinskih stražara. Imena drugih ustaša ne mogu navesti, jer mnogima ne znam imena.

Ja sam takođe trebala biti odvedena u logor, jer su me okrivili da špijuniram za Beograd, pa sam zato odlučila da pobegnem. Na put sam krenula na 2. marta 1942. god. sa propusnicom, koju sam dobila od kotarske oblasti u Novskoj na tuđe ime. Propusnica je glasila do Vinkovaca. Od Vinkovaca do Zemuna došla sam bez propusnice. Iz Zemuna sam na 5. marta 1942. god. pomoću jednog mog poznanika prešla u Beograd. Ovde ću se u Beogradu izdržavati ličnim radom.

Drugo mi ništa nije poznato, a na iskazano i pročitano mi mogu i da se zakunem.

4.

STRADANJE SRBA u selima JASENOVCU i UŠTICI
— po iskazu dve grupe izbeglih Srba iz tih mesta (1. i 2. jula 1942)

ZAPISNIK od 1. jula 1942. sastavljen u Komesarijatu za izbeglice u Beogradu.

14 Srba zemljoradnika iz Jasenovca: Radulović Glišo i Mihajlo, Drljača Petar, Trivunčić Simo, Batar Konstantin i Nikola, Sedlarić Petar, Mačkić Stevo i Simo, Šestanović Vaso, Vidaković Nikola, Korica Marko, Rokić Jovo i Kukalac Nikola; i sa njima još 9 Srba zemljoradnika iz Uštice: Rastovac Nikola i Tešo, Rašinac Petar, Dimitrić Kosta, Vučinić Stevo, Božičić Simo, Radulović Jovo, Upučanin Mile i Tomašević Đuro — dali su sledeći zajednički iskaz:

„Odmah nakon uspostave Nezavisne države Hrvatske pojavili su se u Jasenovcu ustaše. U ustaške redove stupili su većina domaćih {84} Hrvata pod vodstvom Vidaković Nikole, zemljoradnik iz Uštica, kraj Jasenovca. Ovaj Vidaković obnaša čast ustaškog tabornika, a ujedno i opštinskog načelnika u Jasenovcu. Ustaše su počele odmah progoniti Srbe.

Dva do tri dana nakon uspostave Nezavisne države Hrvatske (april 1941) ustaše su zatvorile Kelića Lazara, opštinskog beležnika u penziji u Jasenovcu. Njega su neko vreme držali u zatvoru i tamo zlostavljali, a zatim su ga pustili kući. Ponovo su ga zatvorili, zlostavljali i pustili kući. Na 1. juna 1941. godine uveče ustaše su po treći put zatvorili navedenoga Kelića Lazara. Tu istu večer zatvorili su još: Draču Milana, zvaničnika šumske uprave; Kukalac Đuru, lugara; Grujičić Đuru, trgovca, te Rašinac Jovu, lugara. Prva četvorica su iz Jasenovca, a potonji je iz Uštice kraj Jasenovca. Ustaše su iste noći navedenu petoricu Srba izveli iz zatvora i doveli na obalu reke Save kraj Jasenovca, gde su ih ubili i njihove leševe bacili u vodu. Kukalaca Đuro je bio samo teže ranjen u nogu, pa se je plivanjem spasao iz vode i došao kući, te ispričao šta se je dogodilo njemu i njegovim drugovima. On se je posle toga krio pred ustašama u Bosni, gde se je lečio, a posle je prešao u Jasenovac. Na 8. maja 1942. godine ustaše su ga pronašli u štali jednoga Hrvata, gde je bio sakriven i tamo ga ubili.

Sutradan, tj. na 2. juna 1941. godine porodice ubijenih Srba, ne znajući za to (da su pobijeni), doneli su im u opštinu hranu, a opštinski načelnik navedeni Vidaković Nikola, kazao je tim porodicama da su Nemci navedene Srbe preuzeli i otpremili u Nemačku.

Ova ubistva izvršili su: Vidaković Nikola, opštinski načelnik; Rakarić Karlo, opštinski stražar; Dragić Ivan, opštinski stražar; Dragić Mijo, seljak i zamenik opštinskog načelnika; Rakarić Matija, zemljoradnik; Cvetković Ivan, zemljoradnik — svi iz Jasenovca, te Šimčić Petar, te Jugović Stjepan, zemljoradnici iz Uštice. Iako su ubice čitavoj opštini bile dobro poznate, niko nikakove istrage o tome nije vodio.

Još u mesecu maju 1941. godine ustaše su zatvorili oko 100 Srba seljaka iz opštine Jasenovačke pod izlikom da imaju sakriveno oružje. Držali su ih nekoliko dana u zatvoru, a zatim ih pustili kući, nakon što im je svaki od njih morao položiti stanovitu svotu novca. Svaki je morao platiti ustašama dvije hiljade dinara, već prema svojem imovnom položaju. I mi smo bili tada zatvoreni i morali smo se iz zatvora pokupiti. Posle toga svi mi Srbi iz Jasenovačke opštine morali smo ići 14 dana na prisilan rad. Popravljali smo put kraj obale reke Save. Hrvati nisu morali popravljati taj put. Pošto smo popravljali navedeni put, morali smo ići svi raditi poljske poslove Hrvatima, a to su morale činiti i naše porodice. Sav ovaj posao morali smo obavljati zabadava i o našem trošku. Čak smo se morali i sami hraniti, te seme im davati.

U mesecu avgustu 1941. godine sreo je ustaša Brnić Jovo, zvani „Čačun“, na putu u Jasenovcu Jakšića Iliju, željezničara iz Uštice, kojega je odveo u ustaški logor i tu ga je ustaša Brnić sa ostalim ustašama strašno zlostavljao. Ustaše su ovome Jakšiću sa kliještima kidale komade mesa sa tela. Jakšić je tako 4 dana bio zlostavljan u ustaškom stanu, i od zlostavljanja zadobio je velike rane po čitavom telu. Nakon užasnog mučenja od 4 dana, ustaše su Jakšića iz ustaškog stana izbacili na ulicu u blato. Jakšić {85} je ostao ležati u blatu, jer od zadobijenih povreda nije mogao ići. Slučajno je tuda prolazio Rastovac Bogdan, zemljoradnik iz Uštice, i on je Jakšića odnesao kući. Posle toga je Jakšić 8 meseci odležao u krevetu.

U mesecu septembru 1941. godine ustaše su uhvatile Božičića Gojka, svirača iz Jasenovca, kojega su odveli u polje zvano „Bročke Jesenine“, naredili mu da sam iskopa jamu, a zatim ga ubili i zakopali u tu jamu.

U mesecu oktobru 1941. godine provalile su ustaše po noći u stan Poznanovića Mojsija, železničara iz Uštice, koji je baš tu istu noć došao iz službe. Ustaše su Poznanović Mojsiju i njegovog sina Marka odveli u ustaški stan, gde su ih strahovito tukli, a nakon toga Mojsiju su istu noć ubili i zakopali u bašti parohijskog stana, gde se nalazi ustaški stan, a njegovog sina Marka odveli su u logor, u Krapje, gde je bio tri meseca, a nakon toga je pušten kući. On je ponovno na 8. maja 1942. godine uhapšen sa ostalima i odveden u logor.

U mesecu januaru 1942. godine provalili su ustaše po noći u čić Vase, zemljoradnika iz Jasenovca, i odveli njega i njegovu ženu Draginju. Njega su odmah iste noći ubili u logoru Jasenovac, a njegovu ženu su oterali u logor u Staru Gradišku i o njezinoj sudbini se više ništa ne zna. Posle toga ustaše su svu njegovu imovinu opljačkali i prevezli u ustaški stan, a u njegovu kuću uselili su jednog stranog ustašu sa porodicom i taj ustaša i danas njegovo imanje uživa.

U mesecu januaru 1942. godine provalili su ustaše po noći u kuću Dedović Kristine iz Jasenovca, starice od 70 godina, koja je sama stanovala u svojoj kući. Ustaše su ovu staricu zaklali i njezin leš bacili u Savu, a njezinu imovinu opljačkali. U mesecu avgustu 1941. godine pa dalje, silili su nas ustaše, uz potporu opštinskih vlasti, da pređemo na rimokatoličku veru, pa da nam se posle toga neće ništa dogoditi. Svi Srbi iz Jasenovačke opštine, da bi spasili svoje živote, prešli su na rimokatoličku veru, pa tako i mi. Na rimokatolički Božić (krajem 1941) morali smo se čisto obući i ići u rimokatoličku crkvu, a pravoslavni Božić nismo smeli slaviti. Ustaše i domaći rimokatolici su nas nadzirali, da li slavimo propisno rimokatoličke svece, te da li možda ne slavimo pravoslavne svece. To je isto bilo i o Uskrsu (1942).

Prošle godine u jesen (1941) ustaše su porušile srpsko-pravoslavne crkve u Jasenovacu, Uštici, Hrvatskoj Dubici, Rajiću, Paklenici, Gradini, Okučanima, Bogićevcu, Smrtićima, Novoj Gradiški i Novskoj.

Ustaše su užasno pljačkali Srbe u Jasenovačkoj opštini. Otimali su novac, robu, žito, brašno, mast, sir i sve ostalo. U ovom pljačkanju Srba naročito se istakao ustaša Šimčić Petar, zemljoradnik iz Uštice. On je zalazio u srpske kuće i otimao Srbima gotov novac. Ako koji nije imao novaca da mu dade, onda je morao navesti imena onih Srba koji su prodali blago, ili što drugo, pa imaju novaca. Šimčić je onda odlazio onim Srbima i otimao od njih novac. Osim toga Srbi su morali njemu zabadava orati, kopati, žeti, kositi i sve poljske poslove mu obavljati i to sve o svojoj hrani.

U noći od 5. na 6. maja 1942. godine ustaše su iz obesti pucali u mestu Jasenovcu. Sa pucanjem nastavili su i u noći od 6. na 7. maja, te 7. na 8. maja 1942. godine. Na 7. maja 1942. god. u veče ustaše su blokirali Jasenovac i Uštice, tako da nitko nije mogao izaći van. {86} Za ovo pucanje okrivili su Srbe, što je međutim bila laž, jer od Srba nije nitko pucao, a niti imao oružja.

Na 8. maja 1942. god. napali su ustaše na kuću Borojevića Jove, okrivljujući ga da je on pucao iz svoje kuće. Borojević je to poricao, braneći se da on nije pucao, jer da nema niti oružja u kući. Ustaše su tada ubili na kućnom pragu Jovanova sina Gavru, a Jovana su odveli u logor u Jasenovac i tamo ga ubili pred našim očima, nakon što su ga pre toga svakojako mučili. Posle toga isti dan doveli su u logor i čitavu Jovanovu porodicu, i to: snahu Maru, te njezinih troje dece i njihovu komšinicu Vidaković Anđu. Jovanova žena bila je tada odsutna od svoje kuće kod svoje udate ćerke i tako se spasila. Posle ubistva Jovanova, ustaše su u logoru Jasenovačkom odvojili snaju Jovanovu, snaju Maru i njenih troje dece, i to: Velinku, Nadu i Stevana, te njihovu komšinicu Vidaković Anđu, te ih sve poklali, a njihove leševe su bacili u peć od ciglane i tamo spalili.

Isti dan, tj. 8. maja 1942. god. nastalo je hapšenje svih Srpskih porodica u Jasenovcu, a zatim u Uštici. Tada smo uhapšeni i mi i naše porodice. Nisu nam dozvolili da bilo što sa sobom ponesemo, govoreći nam da ćemo ići samo na preslušavanje, a posle toga da ćemo se odmah vratiti svojim kućama. Sve srpske porodice iz ovih dvaju sela otpremili su ustaše u logor u Jasenovac. Sutradan, tj. na 9. maja 1942. godine odvojili su od nas žene i decu i otpremili ih u logor u Staru Gradišku, a mi ostali muškarci ostali smo u logoru u Jasenovcu. U logoru su nam ustaše oduzeli sav novac i druge stvari, što su kod nas našli, pa i hranu koju smo sa sobom poneli. Ako je netko imao još koje odelo kod sebe i rublje, i to su mu oduzeli. Videli smo kako su ustaše novac, koji su kod nas našli i oduzeli, te satove i noževe, pohlepno trpali u svoje džepove.

Nakon što su ustaše sve Srpske porodice iz Jasenovca i Uštice otpremili u logore, zašli su po srpskim domovima i pljačkali sve što su tamo našli. Posle toga su sve naše kuće zapečatili.

U logoru u Jasenovcu ostali smo do 17. maja 1942. god. kada smo otpremljeni u Zemun. Za vreme našeg boravka u logoru u Jasenovcu bilo je i slučajeva ubijanja. Ustaše su naročito ubijali muškarce stare i za rad nesposobne, kao i one koji su imali kakove telesne mane. Tako su ustaše ubili u to vreme Rajčevića Savu, zemljoradnika iz Jasenovca, starog preko 70 godina; Ristića Nikolu, zemljoradnika iz Jasenovca, koji je također bio star preko 70 godina. Iza nas je ostalo u Jasenovcu još oko 20 starih i za rad nesposobnih ljudi, za koje mi ne znamo šta je sa njima bilo, ali verujemo da su i oni ubijeni, jer nisu bili sposobni za rad, a ustaše tvrde da u ustaškoj Hrvatskoj ne smije živeti niko ko nije sposoban za rad. Dok smo boravili u logoru u Jasenovcu ustaše su nas tukli. Među ostalim ustašama tukao nas je jedan musliman iz Bosne, obučen u ustašku uniformu, koji je imao najviše 15 godina, a kada nas je tukao nazivao nas je „kurvino kopile“.

Naše porodice, tj. naše žene i deca otpremljeni su još na 9. maja 1942. god. u logor u Staru Gradišku i mi o njihovoj sudbini ništa ne znamo. Sela Jasenovac i Uštice tako su po ustašama potpuno očišćeni od Srba. Naša imovina je potpuno upropašćena, za naše porodice ništa ne znamo.

U Zemunu smo bili smešteni u barake na sajmištu i danas smo iz Zemuna prevedeni u Beograd.

{87} Osobito su se istakli u progonu Srba i kao ustaše: Vidaković Nikola, zemljoradnik iz Uštice, opštinski načelnik u Jasenovcu i ustaški tabornik; Dragić Mijo, zemljoradnik; Rakarić Matija, zemljoradnik, i njegov brat Karlo, opštinski stražar; Pajor Ivan, berberin; Cvetković Ivan, zemljoradnik; Katušić Mijo, zemljoradnik; Krnić Jozo i njegov brat Mijo, zemljoradnik; Mačković Baltazar, zemljoradnik; Damjanović Antun, zemljoradnik, Rakarić Đuro, opančar; Dragić Anton, opštinski pisar; Dragić Ivan, opštinski stražar; Dragić Đuro, zemljoradnik; Katušić Petar, zemljoradnik; Katušić Florijan, zemljoradnik; Šimić Đuro, zemljoradnik; Mačković Matija, lugar; Janjušić Milan, lugar; Jugović Đuro, lugar; Rebrović Mirko, kovač; Šepović Mijo, zemljoradnik; Dragić Stipo, obućar; Piktija Mato, obućar; Dragić Majo, krojač; Janjušić Milan, železničar; Katušić Mirko, zemljoradnik; Šepović Đuro, zemljoradnik; Piktija Nikola, remenar, te njegov sin Nikola; Šimić Franjo, zemljoradnik; Katušić Petar, zvani „Mali“; Katušić Stipo, zemljoradnik; Dragić Stipo, obućar; Dragić Emerik, zemljoradnik; Dragić Marko, zemljoradnik; Matijašević Petar, zemljoradnik; Fokt Stjepan, bivši opštinski pisar; Fokt Mijo, željezničar; Bilas Ilija, željezničar; Fokt Dragan, policijski stražar u Zagrebu; Bilas Fabijan, te njegov sin Petar, zemljoradnici; Cvitković Stjepan, zemljoradnik; Rebrović Petar, kovač; Dragić Martin, zemljoradnik; Šepović Nikola, zemljoradnik — svi iz Jasenovca. Zatim: Šimčić Petar, Čevizović Vinko, Jugović Stjepan, Jugović Martin, Jugović Mijo, Jugović Petar, Arčabić Stjepan, Šimčić Nikola, te njegov sin Tomo, Šantić Mujo, Vidaković Mate, Šantić Pavao, Turčić Andrija, Turčić Stjepan, Šimčić Karlo, Lovrić Adam, Šimčić Stjepan — svi zemljoradnici iz Uštice, te Jurić Mijo, željezničar iz Uštice.

Pokazali su se kao prijatelji Srba i spasavali nas, koliko su god mogli: Šepović Anton, opštinski beležnik iz Jasenovca; Lang Nikola, zemljoradnik iz Jasenovca; Matijašević Mijo, te Katušić Stanko, zvani „Miloš“, oba iz Jasenovca zemljoradnici; Mačković Đuro mlađi, također zemljoradnik iz Jasenovca, te Jugović Mato, Šimčić Vinko, Šimčić Luka, zemljoradnici iz Uštice.

Drugo nam nije poznato, a na iskazano i pročitano nam možemo se i zakleti.

---

Sledećeg dana, 2. jula 1942. dali su izjavu u zapisnik kod Komesarijata u Beogradu još 35 Srba, zemljoradnika iz Jasenovca i Uštice, svi izbeglice; njihova se imena i osnovni podaci navode u zapisniku. Oni „u celosti usvajaju“ prethodnu zapisničku izjavu, datu od pomenutih 23 Srba iz Jasenovca i Uštice, pa uz nju „nadodajemo još sledeće“ (podatke o Jasenovcu);

„Uoči Svetog Save o.g., tj. na 26. januara 1942. godine, oko 4 sata posle podne, dopremili su ustaše u Jasenovac sa vozom 495 žena i dece. Po nošnji sudeći, izgledalo je da su ove žene i deca dopremljeni u Jasenovac iz Bosne. Ove žene i decu ustaše su istu večer sa željezničke stanice proveli kroz mesto Jasenovac, odveli do reke Save, preveli preko zaleđene reke i odveli u selo Gradinu, koje se nalazi na obali Save na bosanskoj strani. Tu su ih ustaše {88} istu večer zatvorili sve u jednu veliku zgradu, a onda su tu zgradu zapalili i sve su ove žene i deca u ovoj zgradi pogoreli. Posle toga iz ovog sela dopirao je smrad od gorećih leševa još dugo vreme.

Tri dana posle toga uveče oko 8. sati dopremili su ustaše u Jasenovac odnekuda (još) oko 300 žena i dece. Ove žene i deca bili su svi na građanski odeveni, pa nismo mogli po odelu razaznati odkuda su. Njih su ustaše istu večer i na isti način preveli preko zamrznute Save u selo Gradinu, tamo ih zatvorili u jednu kuću i sve ih spalili, i tada se je u Jasenovcu čuo jauk, koji je dopirao iz Gradane od nesretnih žena i dece.

Oko 15 dana posle toga dopremili su ustaše u Jasenovac u 6 teretnih vagona oko 300 seljaka iz Bosne. Kako je u to vreme led na Savi već se otopio, to su ustaše ove seljake na skelama prevezli iz Jasenovca u navedeno selo Gradinu, tamo su ih sve sa maljevima pobili. Njihove leševe su bacili u jednu seljačku štalu, a potom štalu zapalili.“ — Na kraju ove izjave slede potpisi ovih 35 Srba iz Jasenovca i Uštice.

5.

LIČNO SVEDOČENJE Jasenovčanke Jovanke Trivunčić o odvođenju srpskih žena i dece u logore Jasenovac i Staru Gradišku

ZAPISNIK od 15. januara 1943. godine sastavljen u Komesarijatu za izbeglice u Beogradu.

TRIVUNČIĆ JOVANKA, žena Trivunčić Petra, zemljoradnika iz Jasenovca, sreza Novska — iskazala je: Na 7. maja 1942. godine u veče ustaše iz Jasenovca sa stranim ustašama blokirali su mesta Jasenovac i Ušticu, tako da niko nije mogao tu noć izići iz sela. Na 8. maja 1942. godine rano u jutro, išli su ustaše od kuće do kuće i odreda kupili sve srpske porodice iz ovih mesta i terali ih u Jasenovački logor, koji se nalazi u Bačićevoj ciglani. Najpre su došli do kuće Borojevića Jove u Jasenovcu i na kućnom pragu ubili njega i njegovog sina Gavru i to bez ikakvog razloga, a Gavrinu ženu i decu oterali su u Jasenovački logor, gde su ih preko noći mučili i naposletku ubili. Potom su zaredali i po ostalim kućama i digli beziznimno sve srpske porodice u ovim selima i oterali u Jasenovački logor. Tada sam i ja bila odvedena sa mojim mužem Petrom i decom Danicom, starom 6 godina, i Đorđem, starim 4 godine.

Sutradan na 9. maja 1942. godine, mi žene i deca otpremljeni smo u logor u Staru Gradišku, a odrasli muškarci ostali su iza nas u logoru u Jasenovcu. Putovali smo vozom sa decom do Okučana, a odatle peške do Stare Gradiške. Kada smo stigli u Staru Gradišku, bilo je već pola noći. Smeštene smo sa decom u zatvoreničke ćelije, a ležale smo na golom podu.

Posle nekoliko dana doterali su ustaše u Staru Gradišku iz Hrvatske i Bosanske Dubice više hiljada srpskih žena i dece, za koje su kazali da su ih našli u šumama, a još kasnije doterali su mnogo žena i dece sa Korduna, za koje su također kazali da su ih našli u šumama. Međutim smo od samih žena i dece čuli, da su ih ustaše {89} pokupili po njihovim selima, kod njihovih kuća i bez ikakove krivice doterali u logor u Staru Gradišku, kako su to učinili i sa nama.

Tako je bilo nas žena i dece u logoru u Staroj Gradiški više hiljada.

U logoru u Staroj Gradiški dobijali smo svi skupa za jelo na vodi kuhanu kravlju repu, koja nije bila niti osoljena, niti začinjena, tako da je niti svinje ne bi htele jesti. Pa i ovo smo dobivali jedanput dnevno. Hleba nismo nikada dobijali niti mi, niti naša deca. Posle kada je nestalo kravlje repe, davali su nam jedanput dnevno skroba skuhanog od pokvarenog kukuruzovog brašna. Skrob je bio nekada presoljen, a nekada nije bio uopšte osoljen. Naša deca bila su od gladi užasno oslabila i iznurena, tako da su u masama umirala. Znalo je koje jutro i po 30 dece osvanuti mrtvo. Zatočenici — Židovi kupili su svako jutro mrtvu decu i odnosili i negde zakopavali.

Za vreme mojega boravka u Staroj Gradiški umrlo je u logoru od gladi oko 200 srpske dece. I žene su umirale od gladi, a naročito starije.

S nama je bila zatvorena u logoru Salković Anđa, žena Salkovića Laze iz Jasenovca, čiji je muž ostao u logoru Jasenovcu, a ona sa šestoro malodobne dece sa nama dovedena u Staru Gradišku. Ona je drugi dan nakon dolaska u logor u Staru Gradišku poludela i ustaše su je posle toga od nas odlučili i zatvorili u posebnu sobu, gde je nakon dva dana umrla, ili su je možda ustaše tamo ubili. Mi smo videli kako su Židovi — zatočenici jedno jutro njezin leš izneli iz sobe, u kojoj je bila smeštena, i odneli nekuda zakopati.

14 dana nakon našeg dolaska u logor u Staru Gradišku odvojili su ustaše između nas sve devojke, te mlade žene, koje su bile bez dece, za koje su kazali da će ih poslati u Nemačku na rad.

Stare žene, koje usled starosti i slabosti nisu bile sposobne za nikakav rad, strpali su ustaše po noći u kamione i odvodili izvan Stare Gradiške i ubijali. Nije mi poznato mesto gde su ih ubijali. Na taj način je ubijeno 500 do 600 starih žena. Samo iz Jasenovca ubijeno je oko stotinu starih žena. Na taj način ubijene su iz Jasenovca: Sedlarić Anđa, Bačić Ljuba, Čolak Kata, Vukajlović Nasta, Drača Ana i Ugrinić Đuja, dok se imena drugih ne sećam.

Starije žene, koje su bile sposobne za lakši rad odvodili su nekuda, a kazali su da ih odvode u Đakovo i da će ih tamo uposliti na biskupskoj ekonomiji. Naposletku ostale smo u logoru samo mi žene, koje smo sobom imale malu decu, te nekoliko starijih žena, koje su sa sobom imale malu unučad.

Na 28. juna 1942. godine, odvojili su ustaše našu decu od nas sa izjavom da će decu poslati na odgoj u Zagreb, a nas mlađe žene u Nemačku na rad. Našu decu su odmah odveli u drugu kaznioničku zgradu i mi ih više nismo mogle videti.

Na 28. juna 1942. godine, odvojili su ustaše našu decu od nas željezničku stanicu u Okučane, a nekoliko starijih žena, koje su bile ostale radi unučadi, zadržali su i dalje u logoru. Kod polaska molile smo da nam dozvole, da bar još jedanput vidimo svoju decu, ali nam to nisu dozvolili. Ustaše su nas vozom dopratili do Maribora, ali nas tamo nemačke vlasti nisu htele primiti, jer smo sve bile od velike gladi potpuno iznurene i za svaki rad nesposobne. Ustaše su nas potom vratili nazad, te su nas razmestili {90} po raznim selima. Ja sam bila smeštena u selu Bodegraj, opštine iste, sreza Novska, gde sam radila kod jednog seljaka.

O svojoj deci koja su oduzeta u logoru u Staroj Gradiški, ne znam više ništa. Isto tako ne znam ništa niti o mužu, koji je iza mene ostao u logoru u Jasenovcu.

Ja sam na 10. januara 1943. godine pomoću jednog Hrvata — željezničara koji mi je otprije bio poznat, doputovala u Zemun. U Zemunu sam dobila propusnicu i prešla u Beograd na 12. januara 1943. godine.

Drugo ništa mi nije poznato, a na iskazano i pročitano mi mogu se zakleti.

 

(Arhiv Sv. Sinoda 1941- 45; objavio i A. Miletić, Koncentracioni logor Jasenovac, knj. II str. 575 -7).

6.

SVEDOČENJE MALOLETNE Ljubice Rajković iz sela Mlake

ZAPISNIK od 25. V. 1945

Sastavljen u kancelariji Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina (u Zagrebu).

 

Prisutni: drug. Dr. Ivo Ernst, referent i drug. Radujković Anka, zapisničar.

 

Pristupa na temelju javnog poziva mldb. Rajković Ljubica, pok. Spasoje i pok. Ane rođ. Bambas, rođena 16. oktobra 1928. u Bodegrajima kotor Gradiška Nova, zavičajna općina Okučani, neudata, neporočna, bez imetka, sada nastanjena u Zagrebu, Kukuljevićeva 25 kod Ive Jugovića, te iskazuje:

Početkom godine 1942. živela sam sa mojim roditeljima sada pok. Radojković Spasojem i pok. Anom, te sa sestrom Milkom, za koju ne znam da li je na životu, u selu Mlaka, općina Jasenovac, srez Novska. Naše je selo bilo nastanjeno isključivo pravoslavnim (srpskim) življem.

Jednog dana početkom marta 1942. zabranjeno nam je da izlazimo iz kuće, a ustaše su nahrupili u naše domove i otjerali nas sve u školsku zgradu, tamo su razdvojili muškarce od žena i djece, muškarci su smješteni na tavan, dok su nas djecu i žene smjestili u I. kat zgrade. Kratko iza toga pojavio se među nama zloglasni krvnik Luburić Makso, govoreći nam, da se sprema neki napadaj partizana na selo i da nas treba sve ukloniti. Zasvirao je tri puta u neku sviralicu, mi žene i djeca smo se morali svrstati i pod stražom brutalnih ustaša krenuti putem Save, gdje smo ukrcane na lađu za Jasenovac. Napominjem da je uzrok ovom našemu odvođenju bio jedan fingirani partizanski napadaj.

Banditi su, naime, u noći prije našega odvođenja počeli po selu pucati strojnicama i podmetnuli su 3 lješine obučene u ustaške uniforme, tvrdeći da su to ubijeni ustaše. Međutim, ova tri ubijena lica bili su Židovi i pravoslavci (Srbi), koji su namjerno po ustašama obučeni u ustaške odore i po samim ustašama ubijeni.

{91} Dok smo mi žene i djeca otpremljeni u Jasenovac, muškarci iz našeg sela djelomično u selu Mlaki po ustašama zaklani, a među njima je bio i moj nesretni otac Spasoje, dok su drugi upućeni u Njemačku na rad.

U Jasenovcu smještene smo sve, nas oko 800, u jednu baraku, koja je bila potpuno zamračena, a iz koje nismo smjele izlaziti da ne vidimo kretanje, dovažanja i odvažanja ostalih zatočenika. Dva dana hrane uopće dobivale nismo, a higijenske prilike su bile neopisive. Ležale smo jedna na drugoj, vode dobijale nismo, čak ni nuždu vršiti nismo smele izvan barake, već u baraci svaka na svojemu mestu. Nakon dva dana, dali su nam naši mučitelji jedanput dnevno neku vodu u kojoj je plivao koji komadić krumpira, a kruha uopće dobivali nismo.

Banditi bi danju i noću zalazili u baraku, napadali bi nas najprostačkijim i najpogrdnijim izrazima, prijetili nam da će nas sve poubijati i ponizivali nas na najopakiji način. U svemu tome osobito se isticao neki ustaša zvani Mujo, navodno musliman. Nakon osam dana ove torture po nalogu Luburića utovarene smo sve u marvenske vagone, koji su blombirani i bez hrane upućeni u logor Stara Gradiška.

U Staroj Gradiški smješteni smo u zloglasnu kulu, i to po 150 u jednu prostoriju. Ležali smo na golom podu po najnemogućijim higijenskim uslovima, grizle su nas uši i stjenice, a prvih dana hrane uopće dobivali nismo. U naše nastambe zalazili su ustaše, vječno su nam prijetili i vječno su nas grdili, pa kad bi koja majka rodila novo djete, vikali bi na nas, „mjesto da pocrkavate, još vas ima svakim danom više“. Nakon nekoliko dana ušao je u našu nastambu već spomenuti BEVANDA i počeo je izabirati starije i nemoćnije žene, govoreći im da će biti upućene kući. Među tim nesretnicama nalazila se moja majka Ana, a te su žene odvedene iz logora, a poslije smo vidjeli da su njihova odjela vraćena u logor, rascjepana i krvava, a čuli smo da su sve te žene poubijane.

Od vremena na vrijeme preseljavali su nas u druge prostorije, tako smo među inim bile i smještene u nakom poplavljenom podrumu, a često se je dešavalo da hrane uopće dobivali nismo, kad smo se gurale na kazan da primimo ono nešto vode sa otpacima od repe, grdili bi nas ustaše i tukli. U tom se osobito isticao logorski krvnik Vrban Ante. Taj isti zločinac nas je jednog dana usred ljeta pokupio sve, izveo na najveću žegu u neko dvorište, gdje smo morale kroz čitav dan stajati izvrgnuti sunčanoj žegi bez hrane. Jedno je dijete tom prigodom umrlo od te žege i gladi.

Opće neprilike u logoru iz dana u dan tu postajale sve nepodnošljivije: glad, nečistoća, loši postupak i teški rad sistematski su uništavali organizme, tako da je konačno po logoru počeo harati i pjegavac. Danomice umirale su drugarice, djelomično od bolesti, djelomično od iscrpljenosti. Od mnogih žrtava iz našeg odeljenja znam poimenično za slijedeće drugarice koje su umrle: Koljanin Branka, 12 godina; Krlić Branka 16 god.; Stanivuković Saja, žena 30 god.; Zvečevac Nevenka, žena 24 god.; Salindrija Milka, djevojka 20 god.; Salindrija Stoja, žena 40 god.; Malbaša Ljubica, žena 25 god.; Čurulija Stoja, žena 35 god.; Stanković Stoja, žena 35 god. i Zvečevac Miluna, žena 40 godina.

Koncem ljeta 1942. došla je u logor neka komisija, koja je odabirala sposobne ženske zatočenice za rad u Njemačkoj. Izbor žena koje su trebale biti upućene u Njemačku vršili su već spomenuti {92} Vrban i Bevanda. Tom prilikom sam i ja i moja sestra Milka uzete u taj transport. Oko 200 nas, sve mlađih žena i djevojaka, strpane smo u blombirane marvinjske vagone i preko Zagreba upućene u Maribor. Od Gradiške do Maribora vagoni se nisu otvarali, a i hrane dobivali nismo. Put je trajao čitavih 3 dana.

U Mariboru smo dobili prvi puta hranu i upućeni brzim vlakom u Lajpcig. U Lajpcigu sam se razboljela, pa sam zajedno s mojom sestrom upućena u bolnicu, gdje je naknadno konstatovano da bolujem od upale plućiju. Nakon dvomesečnog boravka u bolnici proglašena sam, na temelju rentgenskog nalaza, nesposobnom za rad i upućena zajedno sa sestrom natrag u Hrvatsku.

Prispjevši na hrvatsku granicu ščepali su nas odmah opet ustaše no ne sjećam se u kojem je to pograničnom mjestu bilo. Prigovorili su našim ispravama i vidjela sam kako su na sprovodnici napisali natrag u logor. Pod stražom dopremljene smo moje sestre i ja u Zagreb i predane redarstvu u Petrinjskoj ulici.

Tu nas je odmah preslušavao neki politički činovnik, kojemu nažalost neznajem imena, a koji se isticao grubošću i prostotom.

Oduzeo nam je sve čak i ono malo hrane što smo s puta ponjele, a mojoj ubogoj sestri je oduzeo i očale. Nakon ispitivanja čitavog našeg puta, bačene smo u ćeliju gdje smo bile osam dana zajedno. Nakon osam dana jedne noći moja je nesretna sestra prozvana i odvedena. Nikad ju više nisam vidjela i neznam kuda je dospjela. Ja sam odležala još daljnjih osam dana u zatvoru, nakon čega sam predana Zavodu za odgoj gluhonjeme djece, jer sam još bila mala. Bilo mi je tek 13 godina. Iz tog doma izvadio me je moj sadašnji hranitelj Jugović Ivo, kod kojeg se i sad još nalazim.

Inače nemam ništa da iskažem, a na gornji iskaz mogu položiti zakletvu.

(Objavio A. Miletić, Koncentracioni logor Jasenovac, knj. III, str. 522-4).

B) SVEDOČENJA O KRUGOVIMA PAKLA OKO JASENOVCA

1.

ISKAZ sveštenika Ilije Jovanovića iz Stare Gradiške

Duboka, br. službeno 24. VII 1941. god.

Arhijerejskom namesniku u Kučevu

U vezi Vašeg akta... čast mi je dostaviti sledeće podatke:

1) Ilija N. Jovanović, sveštenik, Eparhija pakračka, parohija Staro-gradiška, pobegao (iz NDH) 15. juna 1941. godine.

2) Odmah posle potpune kapitulacije naše vojske i dolaska Njemačke vojske, opšte stanje po pravoslavno sveštenstvo bilo je bar u namesništvu Novogradiškom dosta snošljivo, ali nakon njihovog odlaska, {93} početkom juna meseca (1941), počelo se sa progonjenjem i maltretiranjem našeg sveštenstva od strane ustaša, na čijem je čelu za Staru Gradišku poznati još iz ranije zlikovac — župnik Ferdo Maretić.

Tako je za (dole) potpisanog sveštenika bio određen kućni zatvor i samo uz dozvolu ustaša mogao sam obavljati najnužnije potrebe u svojoj parohiji, tako isto i parohiji Bosansko Gradiškoj, koja je mučeničkom smrću, uoči Đurđevdana (6. maj), paroha i arhijerejskog namjesnika Dušana Subotića ostala upražnjena.

To je i dalo povoda ustašama iz Stare Gradiške da u sporazumu sa ustašama iz Bosanske Gradiške i mene na isti način uklone, kako bi to središte sa svojom velikom okolinom ostalo bez sveštenika (= srpskih pravoslavnih).

Odmah je zatim sledovalo moje otpuštanje sa dužnosti duhovnika pri naznačenom zavodu u Staroj Gradišci, koju sam dužnost od mojeg postavljenja za paroha stalno vršio. Ustaše iz Staru Gradiške sa ustašama iz Bosanske Gradiške imali su zajednički sastanak 12. juna na veče u glavnom ustaškom stanu, koji se nalazi kod župnika, i na tom sastanku doneli su presudu da se odvedem na obalu Save i ubijem, kao što je nedaleko od Stare Gradiške ubijen i sveštenik Slavko Zjalić sa 11 uglednih građana njegove parohije, a potom svi bačeni u vodu Savu.

Pošto je 13. juna 1941. godine bio državni praznik, proslava rođendana Ante Pavelića, to je ubistvo određeno za 14. juni na veče, kada je i pomenuti sveštenik ubijen. Te noći nisu me zatekli u kući, jer sam po nekom neobjašnjivom nagonu prešao u Bosansku Gradišku i tamo noćio, a iste večeri kada su saznali da sam negde u Bos. Gradiški zanoćio, odredili su da me sledeće večeri odvedu.

Ali 15. juna posle podne obavešten sam, od jednog dobroga Muslimana iz Bosanske Gradiške, o njihovoj paklenoj namjeri i istoga časa pobegao sam, ostavivši ženu i decu kod kuće.

Revoltirani što sam uspeo pobeći, na naređenje župnika moja supruga morala je u najkraćem vremenu napustiti stan, jer je, po njegovim rečima, isti postao vlasništvo „Slobodne, nezavisne, katoličke države Hrvatske“.

Na drugo postavljeno pitanje „Velečasnog kolege“: gde sam dobio propusnicu za putovanje, jer se nisam javio kod njega u ustaškom stanu za nju, kao ni u Novoj Gradišci, supruga je odgovorila da sam još ranije dobio propusnicu od Njemačkih vlasti i da sam otišao u Boku Kotorsku, jer sam tamo rođen. Stoga molim da se moje ime drži u tajnosti.

 

{94} 2.

ISKAZ dva svedoka od Koprivnice i Bjelovara

DIMITRIJE M. JOKA, paroh (sveštenik) iz Plavšinaca, opština Novigrad-Podravski, srez Koprivnica, kao prognanik iz Hrvatske, opisuje svoje doživljaje u početku Pavelićeve strahovlade, njegovih ustaša i robijaša odgojenih na Janka-pusti. (Iskaz dat Sv. Sinodu 18. 8. 1941).

 

Uvod. Sa danom proglasa Nezavisne države Hrvatske (10. IV 1941. g.) došlo je i stradanje Srba. Svaki dan od tada znači po jednu krvavu knjigu za Srbe. To svaki dan. A ja sam okružen ustašama bio više od tri meseca. Moje patnje ne bi stale ni u najveću knjigu memoara^[2]. Pokušaću da iznesem neke doživljaje, ali, prethodno hoću da naglasim — da je za stradanje Srba u Hrvatskoj kriv čitav Hrvatski narod i to od najglupljeg Zagorca pa do ministra. Od hiljade jedan Hrvat možda je sažaljevao Srbe, ali njegova žalost nije nam koristila. Pavelić je taj narod, ako se Hrvati, posle tolikih nedela, mogu tim imenom da nazovu, dobio odgojen, za ustašku misao; on je došao kao neminovna posledica Radićeve, a pogotovu Mačekove politike; on je, na kraju, i rešio hrvatsko pitanje onako kako ga je Maček zamišljao samo onda kad je bio okrenut prema Hrvatskoj — da ne čuje Beograd! Srbe svesti na minimum, a imanja srpska dati Hrvatima, to je Hrvatsko pitanje. Sredstva da do rešenja tog Hrvatskog pitanja dođe dadoše Mačeku Srbi. Donesoše mu ih na tanjiru u Božjakovinu, Kupinec i u Zagreb. I danas su Srbi tako sentimentalni kad je u pitanju „jadni Maček“. A prevrat u Hrvatskoj učinila je baš Mačekova seoska i građanska zaštita, koja se, po njegovom nalogu, pretvorila u krvoločne ustaše. I čitav narod Hrvatski počeo je ustaški da diše. Program Starčevića „Srbe o vrbe“ i Pavelića „Psine preko Drine“ postao je program i zakon potpomognut i klerikalno-jezuitskim vetrom, a sve to u svrhu pljačke i dobijanja na lak način pa bilo u kom smislu. Da korist bude veća, Pavelić je dao odrešene ruke ustašama, vojsci, vlasti, jednom reči — Hrvatskom narodu. Ko je kriv za stradanje Srba? — Hrvati! Čitav narod Hrvatski nosi krivicu. Ako je potrebno neko odvajanje, onda to može da bude samo po uniformi: kako je ko bio uniformisan pri ubijanju Srba i otimanju srpskog dobra. U nekoliko poteza opisaću ono što sam sam doživeo i video, pod tačkom I, a ono što sam čuo i kao moguće primio, pod tačkom II.

[2]

I.

Dne 11. aprila (1941) Srbi su čekali pokolj. Nije do njega došlo. Toga dana su morali da predaju oružje: čak i lovačke puške, pa i „floberice“. Naređeno je od strane opštine da se na kuće povešaju hrvatske zastave. Na parohijskom stanu i srpskoj crkvi visila je hrvatska zastava. Kakav paradoks!

{95} Dani su prolazili u iščekivanju nečeg velikog i strašnog. San je bio nemiran. Počeli su zaštitari da vršljaju po mom selu Plavšincima. Odvodili su nekoje seljake u zatvor; to je bila osveta. Po par dana zatišja, pa opet bura: premetačina po kućama. Strah i strah. I taj strah bio je potenciran time što je moja čitava parohija na najplodnijem zemljištu u Podravini, što su tu Srbi u ogromnoj manjini, kao mala oaza, okruženi sa svih strana Hrvatima od kojih je Pavelić dobio veliki broj ustaša, razbojnika sa Janka-Puste, kraljoubicu Miju Kralja, Pospišla i dr.

Parohija broji 1025 duša, sa 287 srpskih domova izmešanih sa hrvatskim. Srbi su tu srbovali i sačuvali čist štokavski jezik i narodne običaje. Većinom su bogati, pravi domaćini. Hrvati susedi i oni iz okolice većinom su sirotinja i srpski nadničari. Poznavajući Hrvate i njihovu sklonost za pljačkanje, zar smo mogli da očekujemo dobro!? Neki su gledali ružičasto unapred tešeći se time što su im pradedovi tu naselili pre 200 i više godina.

Dne 14. aprila (1941) upali su zaštitari u moj stan i na brutalan način sav mi stan ispreturali: odneli su kraljevu sliku. Rekli su da traže sve što „miriše na Balkan i Srpstvo“. Predvodio ih je ustaški poverenik iz Hlebina. Tada je oterano 12 mojih parohijana u opštinu. Putem su ih tukli. Za tri dana 10 ih je vraćeno po nalogu Milivoja Šomođi-a, ustaškog poverenika za grad Koprivnicu. Isti dan je zaštita oterala 12 seljaka iz sela Jeduševca u Koprivnicu i bili su 3. maja pušteni po nalogu ustaškog poverenika za srez Koprivnicu — Martina Nemeca.

Ivan Sabolić, zvani „Blažurac“ bio je naš poverenik ustaški za opštinu Novigrad — Podravski. Bio je skoro nepismen. Srbe je prezirao. Upravo, on nije nikoga mogao da vidi. Slepo oruđe Pavelićevo. I još odrešenijih ruku u svemu!

Dne 26. aprila isti Sabolić, sa doglavnicima Kolibašem, Barišićem, Đurinom, Trnekom i dr, sve sam ološ, donese presudu — da se svi Srbi iz moje parohije od 14-70 godine sutradan izvedu u Novigrad i da se postreljaju. Zaštitarima to veče da nalog da u 3 sata noći počnu sa hapšenjem, a da bi bili kuražniji na „poslu“ mogu i da „gucnu“. Slučajno za ovo dozna dr Vlado Vondraček, Čeh, i dva puta je išao u Bjelovar na Ustaški stan, da spreči streljanje u masi. On je srećom i uspeo, ali je od istog Sabolića za ovo bio kažnjen da nijednom Srbinu ne sme da pruži lekarsku pomoć — „Nek pomre okot“.

Dne 27. aprila — sveopšte hapšenje. I pucanje na sve strane. Zaštitari se jedva drže na nogama. Teraju nas iz kuće. Zaštitar Miško Trnski puca dva puta nad moj prozor. Upada u stan uperenom puškom u moja prsa, otvara zatvarač i taman kad je hteo da okine, odgurne ga moja žena. Jedva, i to slučajno, spasih život. U opštini smo bili preslušani i nas 41 izdvojeni i zatvoreni. Tako je hteo Sabolić. Posle tri dana Sabolić, žedan srpske krvi, osudi mene i 17 mojih parohijana na streljanje, a ostala 23 na logor. Streljanje da se izvrši u Bjelovaru.

Dne 30. aprila u zoru doprate nas vozom u Bjelovar. Vodili su nas od kasarne do kasarne. Nigde mesta. Dovedu nas na Ustaški stan. Kroz rešetke vire izubijane srpske glave. Ni tu nije, srećom, bilo mesta. Iz toga dvorišta svaki od nas izneo je (uzjahan) po jednog ustašu. Ulicama nas gone ljudi, žene i deca. Sa spratova nas tuku žene saksijama, ljudi kamenjem. Čak i deca učestvuju (u tome). „Ubij gamad, kuda ih vodite!“ — odzvanja ulicama. Dovedoše {96} nas u Staru vojnu bolnicu: sabirni logor za Srbe iz okolice. Tužna slika: jedva se vuku isprebijani ljudi. Prva slika u dvorištu: tri sveštenika ribaju kazane, a nad njima ustaše stoje sa batinama; pred nužnikom stoji stari sveštenik u stavu „mirno“ i čuva tobože stražu, a po dvorištu trka: kupe ljudi slamke, kojih nema, i kada se god koji nagne da uzme tobožnju slamku, vojnik ga omeri batinom po izvesnom mestu.

Natporučnik Mihovil Zolić prima nas od ustaša. Za vreme prozivanja igrao mu je mišić na licu. Odmah za nama došao je u našu sobu i prijateljski nam pružio ruku. Blagodareći njemu nestalo je spiska za streljanje, nestalo je i batina. To je jedini čovek u kome je 700 Srba našlo spasioca. Bio je učitelj u Koprivnici, a rodom iz Kopr. Ivanca. To ime treba da zapamti svaki Srbin. Mi smo sa njim 8 dana u logoru drugovali. Dan ranije, 29. IV (1941), dovedeno je preko 200 Srba iz okolnih sela Bjelovara u Gudovac kod Bjelovara i pobijeno.^[3]

[3]

Predsednik opštine iz Gudovca Pavlešić — veleposednik, industrijalac i višestruki milioner iz Prgomelja, opštinski beležnik Pokopec i ustaški poverenik iz opštine Gudovac Martin Cikuša naručili su ovo krvoproliće. Ovi su jadni Srbi morali da kopaju sebi raku, a onda su pokošeni iz mitraljeza. Jednim mitraljezom rukovao je Adam Magovac, seljak iz Brezovca. Svi koji su učestvovali u ubijanju Srba u Gudovcu bili su pozatvarani, i odmah pušteni. Svakako da su od Pavelića i nagradu dobili. To je istu bandu ponukalo da organizuju napad na naš logor, što je natporučnik Zolić sprečio i ceo naš logor uputio smesta na nadležne srezove, radi preslušanja, ili na sigurnije mesto. Nas iz sreza Koprivničkog lično je on doveo u Koprivnicu, u sreski zatvor, i tako nas izbavio od ustaša — bandita. Njegovom intervencijom bili smo od sreza suđeni na povratak svojim kućama kao nevini.

Opet se javlja krvoločni Sabolić i naređuje sreskom da nas uputi u logor „Danica“ kod Koprivnice. I tako smo dospeli u logor „Danica“, najstrašniji tada za Srbe logor. Oni u čije smo ruke pali bili su žedni srpske krvi. To su bili propali seljaci, šoferi, sluge, džambasi i najgori ološ. Nadzor nad ovima vršili su odbegli robijaši, koje je Pavelić vaspitao na Janka-Pusti i u Italiji za ubijanje.

Pošto bi me pojedinačno opisivanje daleko odvelo, opisaću patnje u logoru „Danica“ ukratko. Jednom dnevno smo dobijali nemasnu i neslanu čorbu od griza sa jednom lepinjom od 200 grama; dva puta, ujutro i uveče, primali smo batine i to tako nemilosrdno da su mnogi pod batinama umirali. Gledao sam svojim očima kada je željezničar Jovetić iz Plaškog umirao od batina. Ubio ga je ustaša Zgorelec uz asistenciju Prvčića — do tada berberski pomoćnik iz Koprivnice — i Joža Nemec, sin ustaškog sreskog poverenika za Koprivnicu, Martina Nemeca. Zgorelec, Prvčić i Nemec svaki dan su tukli po logoru. Uzimali su sa sobom još pet-šest ustaša i tukli redom. Ponekoga su vraćali iz nesvesti da ga mogu ponovo tući. Njih trojica su nam pili krv. Pogotovo su imali najveću slast da batinaju sveštenike i da sveštenicima čupaju brade.

{I}

1. Po besprimernim strahotama i svirepom uništavanju ljudi u Jasenovcu, u ratnim godinama 1941-1945. ime toga malog slavonskog mesta, na levoj obali Save, ušlo je u istoriju. Tih godina u Jasenovcu je postojala najveća fabrika smrti u ustaškoj „državi“ — po broju žrtava treći, a po užasu i patnjama zatočenikā prvi logor u porobljenoj Evropi.

U divljanju ustaške strahovlade, 8. maja 1941. godine svi pravoslavni Srbi iz Jasenovca oterani su u logor, a 15. avgusta 1941. porušena je velelepna jasenovačka Pravoslavna srpska crkva (iz 1775. godine). I većina njenih parohijana mučenički je završila.

Na slici: ustaše usred stvari koje su oduzeli od žrtava — po dolasku jednog transporta zatočenika u logor smrti.

{II}

2. Faksimil telegrama, od 2. juna 1942, kojim se zahteva da se odredi 200 domobrana (pripadnika „redovne vojske“ kvislinške Endehazije) za hvatanje 400 Cigana, koje iz Zemuna treba otpremiti u logor Jasenovac.

{III}

3. Tragovi torture na telu logoraša — snimljeno 1945. (Iz Foto-arhive Vojnog muzeja u Beogradu.)

4. Beleg kvislinške tvorevine, ustaške Endehazije (NDH) iz 1941-1945. Oni koji su živeli pod terorom ustaša-endehazijata, nazvali su ga „zaštitnim žigom zločina(ca)“, jer su pod tim znakom činjena nezamisliva zlodela nad hiljadama i hiljadama nedužnih ljudi, žena i dece. Slovo „U“ na njemu je početno slovo reči ustaša, ali je čitano i kao ubica.

{IV}

5. Faksimil prve stranice Popisa dece uzrasta do 14 godina, koja su ubijena u logoru Jasenovac 1942 godine. Pored imena malih mučenika, navedeni su godine starosti i mesto odakle potiču.

{V}

6. Logori za „odgoj i prevaspitavanje“ djece osnovani su, odlukom „poglavnika“ Ante Pavelića. u Gornjoj Rijeci kod Križevaca, u Sisku i u Jastrebarskom — bili su to, koliko je uopšte poznato, jedini koncentracioni logori za zatočenike u pelenama u Evropi, a možda i u svijetu. Ono što su djeca doživljavala u ustaškim logorima predstavlja jedinstven primjer ljudskog stradanja. Na najbrutalniji način prekinut je život dječaka i djevojčica, od kojih su mnogi bili još u pelenama. U tragičnim procentima srpskoj djeci pripada prvo mjesto sa oko 804. Jasenovačko gubilište progutalo je daleko više djece nego što se ranije pretpostavljalo.
„Nežne biljke pokošene behu pre no što su se potpuno razvile; njih koje si preselio uvedi, Gospode, i posadi ih u božanstvenoj gori večnih dobara“. (Iz Pesme 5. Dečijeg opela)

{VI}

7. Novopridošli zatočenici na radu u logoru.

8. Bestijalni trijumf ustaša nad telima bespomoćnih žrtava. —“Kakvom mržnjom žestoko mrze!“ (Psalam 25:19).
„Kako ne reći kako su ih bili i mučili? Maljem ubijali, kamom klali, nožem sekli, sekirom kresali, o drvo vešali, u vodi davili, u ciglani palili...“ (Boško Pušonjić).

{VII}

9. Gornja slika: ustaše su svoje žrtve ubijali i ovakvim maljevima — udarcem u glavu.

Donja slika: jedna od hiljada i hiljada žrtava stradalih u Jasenovačkom logoru smrti.

{VIII}

11. Nož i sekira kojima su ustaše ubijali zatočenike. Dole levo: gvozdena ploča uteg, kakve su vešali o noge ubijenih zatočenika, čija su tela potom bacali u reku Savu. Dole desno: negve kojima su okivali zatočenike.

12. Predmeti koji su pripadali zatočenicima logora smrti koji su se njima služili u danima njihovog mučeničkog života koji im još behu preostali — sada u vitrinama memorijalnog muzeja Jasenovac.

{97} U čitavom logoru bilo je oko 40 ustaša. Broj se taj menjao, kako kada. Često su ih menjali. Ostajali su najkrvoločniji, koje je Joža Nemec, logornikov sin, simpatisao. Svaki dan su bili pijani. Pogotovu noću. Pijani su (nas) tukli. Od straha i jauka po deset noći nismo mogli da spavamo, a svaki dan su nas gonili na rad, bilo na imanje pojedinim ustašama, bilo na protivtenkovske grabe, koje su kopali naši vojnici pred rat. Grabe smo zatrpavali. Svako jutro prodefilovali smo sa lopatama kroz Koprivnicu na zadovoljstvo Hrvata. Tri godine sam na gimnaziji u Koprivnici predavao veronauk i poznavao sam svakoga građanina. Oni koji su mi do tada duboko skidali šešir, nisu me više poznavali. Oni su bili opijeni Pavelićem. Sa svih strana padale su poruge. Kao da i sada vidim ona iscerena lica mojih dotadanjih „prijatelja“. Bio sam ponosan sa mojom lopatom u ruci. Do 50 godina, u početku, svi su išli na rad, sveštenici su bili „čelni“. Gospoda za sveštenicima, a seljaci ozad. Posle su „gospoda“ odvojena u druge barake i nisu išla na rad. To odvajanje bilo je potrebno zato jer seljake su prestali tući — oni su išli svakodnevno na rad, a za gospodu su nastali crni dani: batinanje do iznemoglosti.

Na više načina mučili su ljude: udarali su batine žilom na uobičajeni način, tukli kundacima i cevima (pušaka) po slabinama, obarali potrbuške i tukli po bubrezima, vešali se jedni ozad za kose a drugi tukli po vratnim žilama, vešali se o obod šešira a drugi tukli iznad ušiju, vešali se o brkove i tukli po leđima, previjali nas uza zid i ozad batinama tukli jašući svaki svoju žrtvu nazad okrenuti, naređivali da skačemo u poljske nužnike, latrine, po nekoliko puta i da rukama mešamo; posle nisu dali da se peremo i presvlačimo, zabranjivali po nekoliko dana da idemo u nužnik, a jednog dana priterali su uhapšenika Srbina Iliju Rudića i još dvojicu da na krugu pred nama onanišu; odvodili su svaki čas noću iz logora i ubijali; sećam se dobro kad su odveli dr Sučevića i Kalembera iz Gline — oni su ubijeni, koliko sam dočuo iz razgovora jednog ustaše i civila. Na isti način odveden je i Jeftanović, trgovac iz Sarajeva, ali on je nakon 14 dana viđen u Zagrebu u zatvoru, možda se je spasao; bio je odveden i dr Omčikus, advokat iz Bjelovara, ali njega je sutradan spasio jedan nemački oficir. Dr Omčikus već je bio u Zagrebu kada je u logor došao oficir. Kad je ovaj video u čemu je stvar, razoružao je sve ustaše u logoru, osim stražara oko logora, i uzeo je iste za taoce ako se Omčikus ne nađe. I bio je pronađen. U ovom postupku videli smo tačno hrvatsku „nezavisnost“. Na račun te hrvatske nezavisnosti logor je zbijao šale dugo vremena.

Početkom juna 1941. godine počeli su da i nas pljačkaju i to u većem razmeru. Sve su nam uzimali: novac, odeću, veš, obuću, duvan, i hranu koju su nam naše žene donosile. Često su hranu donošenu držali dok se ne pokvari, a onda je nama predavali. Na kraju su nam oduzimali kalodont i četkice za zube. Kulturan narod! Iz naših paketa vadili su cigarete i nama prodavali; te iste cigarete opet otimali i opet prodavali, tako da je jedna kutija cigareta bila prodavana za hiljadu dinara. Na silu smo morali da kupujemo što ustaše donesu, a oni cenu određuju. U bjelovarskom zatvoru morali smo da plaćamo vojnicima da nas ne tuku, a u logoru Koprivnici morali smo da kupujemo od ustaša, koji su bili u tome nezasiti. Tako je bilo stalno, da smo imali dojam da je Hrvatska stvorena samo zato da se Srpski narod pljačka, a Hrvatski da se bogati. To je posle potvrđeno.

{98} Od svih naših mučitelja izuzimam dvojicu, i to Miška Jakupinca i Miška Cikala iz Koprivnice, koji su sa svim Srbima odlično postupali. Nijedan od njih nikada nikoga nije udario. Dobar je bio i ustaša Sabo iz Koprivnice. Njemu su kao ustaši sa Janka-Puste trebali navući žuto odelo, a po nečijoj optužbi dobio je obično, te je za inat ustašama lepo sa nama postupao. Zapovednik straže Đuro Šajatović iz Bokovnice bio je ustaša koji ima duše i pravedno je rasuđivao. Mnogima je pomogao, nekoje spasio, a i moje spasenje pripisujem njemu u delo, jer da nije bilo njega bio bih transportom otpremljen na Velebit (= Jadovno). Komandant logora bio je naki džambas Gaži iz Koprivnice; on je odobravao tuču, a pred nama se činio prav. Njegov administrativni pomoćnik bio je Horvat, koji je negde rekao da bi mogao Srbe da peče na ražnju i da jede srpsko meso slađe nego svinjeće; on je popisivao one koji će na Velebit — u neizvesnost.

Svakodnevno, i to redovno, bili su tučeni ovi Srbi: Adam Marin, prota; Maksim Jović, žandarm; Vlado Bosnić, trgovac; Đuro Carević, seljak; od Hrvata: Šikić, policijski agent; Horvatović, šef policije; Židov: dr Selinger i mnogi čijih se imena ne sećam. Oni redovno, a mi ostali skoro redovno. Jednom su (ustaše) napljačkali 750 hiljada dinara od viđenijih Srba. Pare je primio Gaži. Manje pljačke vršili tu ustaše pojedinačno. Obimnije pljačke Joža Nemec, logornikov sin, koji je u tuči (Srba) predvodio. Isti Nemec je naterivao, na nas u krugu, konja i motorni bicikl. Srećom, konj je bio pametniji od njega, te nije hteo na ljude, ali nas je zato biciklom gazio. Jožin otac Martin, logornik, nije hteo dugo da dolazi u logor, jer „ne može, veli, da vidi Srbe“. Jednom je ipak došao i kada su ga neki pozdravili, opsovao im je mater srpsku i rekao da njemu ne trebaju vlaški pozdravi. Isti logornik Martin Nemec, trgovac brašnom, bio je zbog pljačke smenjen, a na njegovo mesto je došao Herman, berberin iz Koprivnice. Herman je hteo da bude bolji od Nemeca i uspeo je utoliko što smo urednije primali pakete i poštu. Inače, bio je krvolok: sudio je po svom nahođenju. Bogatio se je na veštiji način nego Nemec. Na sred kruga pred nama svima Herman je ubio, bez osude, nekog Lukića, studenta agronomije iz Olova, Bosna, a to zato jer je opsovao Paveliću majku, kad su ga ustaše mrcvarili. Posle su ustaše pritrčavali i u mrtvog čoveka pucali po više metaka. Herman je uselio u stan prote Adama Marina iz Koprivnice i uzeo sve njegovo pokućstvo i sve stvari sebi, a ono što mu nije trebalo — rasprodao je. Njegovoj ženi svaki dan dolazilo je po više stotina žena donoseći mito da im se muževi puste. Puno dvorište bivšeg parohijskog stana bilo je svega: tu su prasci, jaganjci, ćurani, pilići itd., a o novcu da se i ne govori. I nikoga za to nije pustio.

U našem logoru „Danica“ bilo je 3.000 (tri hiljade) Srba zatvorenih. Bilo je tu dece od 14 godina i staraca od 80 godina; bilo je ljudi bez nogu, bez ruku, pa čak i slepih. Sve su to bili krivci“. Samo ne znam šta su skrivili. To nisu znali ni ustaše.

Bilo je sa nama oko 500 Hrvata, Mačekovaca i komunista. Sa Hrvatima bio je bolji postupak. Komunisti su i tu vršili propagandu, a o svemu su bili najbolje obavešteni, jer je i među ustašama bilo komunista. Ustaša Marjan, prezimena mu se ne sećamo, sin učitelja iz Hlebine kod Koprivnice, propagirao je komunizam javno među nama. Imao je par drugova ustaša, imena im se ne sećam, koji su zajedno sa njim širili, kao ustaše, komunizam. Tih dana {99} kada je Marjan došao u naš logor, komunisti-ustaše rasturili su srpski logor u Kerestincu. Slično bi bilo i sa nama u „Danici“, da nisu Srbi prebačeni na Velebit i to u 4 transporta; njihova sudbina nije ružičasta (= pobijeni su na Jadovnom — A. J.).

Početkom juna (1941) doterano je u logor 400 Židova omladinaca iz Zagreba, a posle njih su doterali i stare Židove. Sa 4. transportom otpremljeni su sa Srbima i Židovi u Liku ili na otok Pag.

Jedno treba da se naglasi: među ustašama najviše je sirotinje, koja je komunistički odgojena, a u redove ustaša ta je sirotinja došla da ušićari štogod. Taj prohtev sirotinje Pavelić je iskoristio.

Za svaki transport sveštenici su prvi pozivani. Od tri transporta sačuvao me je ustaša Šajatović, a kada se, 14. VII, kretao 4. transport zatekao me je zakon o preseljenju 205 hiljada Srba u Srbiju. Kao sveštenik došao sam u taj broj.

Dne 12. VII (1941) isterana je moja žena iz kuće od strane opštinskih činovnika i ustaša, stvari su popisane, a stan zapečaćen i na vrata prilepljen bilten: „U korist prinove Nezavisne države Hrvatske“. Žena je doterana k meni u logor, a posle zajedno za iseljenički logor u Caprag, otkuda smo, sa ostalim sveštenicima i svešteničkim familijama, u dva transporta prebačeni u Srbiju preko Zemuna i to 4. VIII 1941. godine.

Od sveštenika sa mnom su bili zatvoreni (u „Danici“), i to: 1. Adam Marin iz Koprivnice; 2. Nikola Ban iz Bjelovara; 3. Đorđe Milojević iz Nov. Pavljana; 4. Ljubinko Nikolić iz Mikleuške; 5. Jovan Stanojević iz Pakraca; 6. Andrija Rajičević i 7. Pantelija Landup iz Pakraca; 8. Lazar Živadinović iz Zagreba; 9. Milan Radeka iz Karlovca; 10. Isak Pejnović, 11. Milan Dokmanović, 12. Milan Rajčević, 13. Milan Đukić, 14. Jaša Prodanov, 15. Petar Vučinić i 16. đakon Dositej Obardović — svi iz Plaškog; 17. Nektarije Dazgić i 18. drugi iguman, čijeg se imena ne sećam, iz manastira Gomirja; 19. Ilija Pavlica iz Josipdola; 20. Stevan Đurčić iz Ogulina; 21. Vlad.-Dujić iz Srpskih Moravica; 22. Milan Božić iz Sarajeva; 23. Jovan Magarašević iz Tuzle; 24. Aleksa Popović iz Dobrljina; 25. Dositej Stojanović i 26. Joakim Pavlica, jeromonasi iz manastira Lepavine; 27. Rajčević, svršeni bogoslov iz Bjelovara; 28. đakon iz Tuzle i 29. još jedan sveštenik, koje sam uveče video, a sutradan su transportovani u Liku. Svega 30 sveštenika. Od njih je, kao Crnogorac, izišao Andrija Rajičević, a kao Srbijanac Ljubinko Nikolić i kao prestar Aleksa Popović; Pejnović, Radeka, Stojanović, Joakim Pavlica, Dazgić, N. N. iguman iz Gomirja i ja dopraćeni smo u Caprag, a svi ostali otpremljeni su za Liku. Sumnjam da su živi.^[4] Prota Adam Marin unešen je u voz. Teško da je živ.

[4]

Iz moje parohije otpremljeno je u Liku 35 najviđenijih Srba iz logora „Danica“. Do skora sam imao izveštaj da se nisu vratili. Njihova imanja nisu dirana, kao ni moje stvari. U moj stan su uselili 4 familije Slovenaca. Moja imovina u vrednosti 290 hiljada dinara ostala je na raspolaganje Hrvatima, za tzv. „prinovu“.

Iz čitavog mog sreza Koprivnica, sa ovima otpremljeno je u Liku oko 80 ljudi. Niko se nije povratio. Inače, niko nije ubijen, {100} bar dok sam bio gore. Crkvena imovina otišla je za „prinovu“. Crkve nisu opljačkane, osim manastira Lepavine.

Moja parohija prisiljena je na prelaz u katoličku veru. Poslali su molbu da pređu u unijate. Ne znam šta je rešeno. Nemam drugo pismo otuda.

Za sada ovoliko. Imam svoje doživljaje opisane u stihu, a u projektu je detaljan opis u prozi, što ću da štampam kad za to bude vreme.

II.

Moj starac, Emil Vranešević, prognanik iz Brezovca, opština Gudovac, srez Bjelovar — priča svoje doživljaje:

Dne 8. aprila (1941) pobunio se je 108. puk i vraćao se od Grđevca u Bjelovar. Adam Kizma iz Brezovca hvalio se da je ubio jednog srbijanskog oficira. Hrvati su odmah u Brezovcu postavili straže i kod pravoslavne crkve mitraljeze. Mitralježdžije bijahu: Franjo Sigl, Martin Magoci, Dragutin Kovač, Jakov Linski, Ivo Horvat i ostale ustaše iz Brezovca. Čekali su Srbe vojnike, a ujedno pazili da ne bi koji Srbin kuda išao u selo. Posle su zabranili Srbima svako kretanje. U gostioni Josipa Sigla bio je dogovor među ustašama kako da se pobiju svi Srbi i kako će to da bude, neka ostanu samo žene i deca. U sve Hrvate tada kao da je ušao neki bes: bili su svi jednaki.

Uoči dana kada su poubijani Srbi u Gudovcu (28-29. IV) bio sam u opštini Gudovac i video da glavnu reč vodi Martin Cikuša, Pavlešić i Pokopec. Bio je tada sastanak ustaša. Tada je donošena presuda da se Srbi u opštini Gudovac postreljaju. Tada je jedan ustaša doneo pismo Đuri Lihnekeru u Brezovac, a ovaj je bio vođa ustaša na ovoj strani opštine; on je imao tajne sastanke sa rezervnom našom vojskom; on je trebao da organizuje streljanje Srba na ovoj strani opštine. U Gudovcu je streljano oko 200 Srba i to po nogama, a posle su ranjene ljude boli i žive zatrpavali u zemlju. Srbin Mladen Pavlović iz Gudovca preklinjao je, ranjen, nekog ustašu: „Brate Joško, nemoj me živa zatrpavati!“ Gojka Mijačića, 16-godišnjega gimnazijalca, tu su rasporili, izvadili mu srce i doneli ocu, koji je svezan, čekao da bude streljan. Druge su boli bajonetima, a mnoge su žive bacali u rake i polivali krečom. Ovako je, po ustaškom programu, trebalo da bude sa svima Srbima u bjelovarskoj okolini. To je sprečila nemačka komanda u Bjelovaru.

Imao sam, priča dalje Emil Vranešević, državnog konja za rasplod; njega su odveli ustaše i predali ga Franji Heniću. Mnoge stvari su jednostavno od Srba oduzimane. Dođe žena iz komšiluka i jednostavno uzme ono što hoće. Tako je došla Micika Henić iz Brezovca i jednostavno iz naše kuće uzela najlepši ćilim. Crkveno imanje Hrvati su odmah ogradili i u livadu naterali stoku. Našu crkvu svaki čas su pretresali; jurili su selom i vršili premetačinu, tukući Srbe i preteći im na svakom koraku. U tuči (Srba) najviše se isticao Stevo Crnek, Stevo Malek, Antun Kosalek, svi iz Brezovca, a Simec Franjo i Mato Kapan govorili su kako Srbe-cigane sve treba poklati da ni jedan ne ostane na kugli zemaljskoj. Na reči junaci, na delu kukavice, ustaše jedne noći, videći da u našoj crkvi gori sveća, nisu smeli da uđu u crkvu već su zvali Jovanku Jančarević, Srpkinju, da prva uđe u crkvu i vidi šta to gori. Tako je i bilo. Ustaša Branko Ivanković iz {101} Brezovca terao je i ubijao Srbe po selima gde ga ne poznaju, a ranije je izjavljivao da je komunista. A i kao ustaša govorio je da je komunista u duši.

Morao sam ploču sa natpisom sa naše crkve da nosim u srez. Ploča je bila posvećena palim borcima na Kosovu i oslobodiocima iz Svetskog rata. Iz mog sela Đuru Carevića, njegovog oca Stanka i sina Branka oterali su u zatvor, imovinu svu opljačkali. Branku su u logoru prebili tri rebra, a posle iz bolnice odveli i ubili sa još par bolesnih Srba. Martin Cikuša izazvao je Dušana Dešića iz Gudovca i ubio ga pred kućom, a posle je ušao u kuću i naredio materi i ženi Dušanovoj da ga operu do zore i uklone tragove krvi i prethodno da ga najsiromašnije obuku u dronjke, pa da ga ukopaju da ne vidi niko.

Svakodnevno su odvodili u logore, u zatvore, na streljanje, na ubijanje. Od nekog jada razboleo sam se i otišao sam u bolnicu. To me je spasilo te nisam otišao u logor, već sam ostao do meseca avgusta i 15. avgusta (1941) isterali su nas iz kuće: Eduard Henić iz Brezovca, trojica muslimana i sedam ustaša, koji su se sakrivali da ostanu nepoznati, a svakako su to domaći, iz Brezovca. Stevo Mikulić je oteo od mene 156 dinara. U logoru su nam oduzeli brašno, mast, zlatninu, pare itd.

U našem srezu svaki Srbin, čak i dete na kolicima, morali su da nose traku na ruci sa natpisom: Srbin.

Stalno sam sumnjao da će sa mnom, zbog velikog imanja, nešto da se dogodi. Kako nisam imao neku ljagu na sebi, to su Hrvati tražili načina kako da me proteraju, da se dokopaju mog imanja. Jednog dana izneli su u novinama sliku mog zeta Dimitrija Joke, sveštenika, kako jaši na konju kao četnik i vodi 40 četnika na Hrvate. To su doveli u vezu sa mnom i to je bio uzrok da i u mene posumnjaju, a moje imanje bi povod. Veliki je broj iz sreza Bjelovar oterano u Srbiju. Ne mogu da znam koliko. Ostalo mi je imanje, koje bi po ondašnjoj ceni moglo da vredi preko tri miliona dinara.

Proterani su u Srbiju najbogatiji seljaci. Na moje imanje došli su ustaše Dalmatinci. Po drugim kućama — Bosanci i Zagorci. Doznao sam da mi je sve po kući razvučeno.

Izjavu dao Emil Vranešević, izbeglica, Dimitriju M. Joki, parohu Dokmirskom, Eparhija Šabačka. — 18. avgusta 1941. u Šapcu.

3.

ISKAZ MILANA RADEKE, katihete iz Karlovca

IZJAVA prote-profesora MILANA RADEKE o likvidiranju, prekrštavanju i odvođenju u logore Srba u Karlovcu, 1941.

Karlovac, 1941. godine:

Broj Srba u gradu i srezu Karlovac

U Karlovačkom srezu ima Srba gotovo jedino u gradu Karlovcu. U vanjskim općinama bio je samo po neki državni službenik žandarm i željezničar. Jedino u Dugoj Resi, gde je velika fabrika, {102} bilo je oko 200 srpskih duša. Kako je prema navodima karlovačkog paroha, prote Mihajla Medakovića, 1939. godine bilo u Karlovcu 2.177, može se računati da je u čitavom srezu bilo najviše 2.500 Srba. Od toga je bio veliki broj prolaznog elementa, naročito vojnih lica oficira i podoficira s porodicama i željezničara, pa se broj stalnog srpskog stanovništva u Karlovcu može računati između 1.200 i 1.500 duša (...)

Ustaške mere prema uhapšenim Srbima

22. aprila (1941) iza povratka u zatvor, sudija Gromes saslušao je još nesaslušane prote Mihajla Medakovića i Milana Radeku. Milanu Radeki je kod hapšenja 16. aprila bilo rečeno, da je uzet za taoca zbog onoga što se događa u Bosni i na jugu, jer je navodno nadbiskup Šarić zaklan i skopski biskup Čikada ubijen. Sada 22. aprila, nije bilo više o tome ni govora, nego je saslušanje vršeno o tome, je li uhapšenik četnik. Na to su, izgleda, sve ustaške vlasti polagale najveću pažnju. Profesoru Milanu Radeki kazao je kod saslušanja sudija Gromes: „Izvolite u zapisnik staviti u svoju odbranu, sve što god želite, jer ja želim isto tako kao i vi da se sve ovo dobro svrši“. Zapisnik je imao svega pola strane, jer nije bilo nikakve optužbe pa ni odbrane.

24. aprila (1941) saznali smo, preko poverljivih ustaških omladinaca, da će nas razmestiti prema težini optužbe. Jedni su odvedeni u okružni sud, drugi u sreski sud, a jedni u policiju. Neki su pušteni, kao prota Mihajlo Medaković i obućar Dimitrije Dimić.

Prof. Milan Radeka je prebačen u okružni sud, a odatle 26. aprila (1941) posebnim vagonom u Zagreb, zajedno sa Markom Sabljićem, Milanom Kozomarićem, te dr. Nikolom Badovincem i ing. Ivom Goldštajnom (Jevrejinom). Blagodareći srećnoj slučajnosti. kasnom dolasku u Zagreb subotom uveče, navedeni su smešteni u ćeliju polic. zatvora u Patrinjskoj ulici, soba broj 15 na II. spratu, a da nisu prije prošli kroz ustaške ruke. Ostali iz Karlovca bili su ili pušteni kući, ili otpremljeni u logore — Kerestinac kod Zagreba ili „Danica“ kod Koprivnice.

U sobi 15711 (5 x 8 m) bilo je katkada do 50 osoba, ali bilo je jednakih soba, redovno sa 12 osoba, u kojima je bilo i po 80 do 100 lica.

27. aprila (1941) su dopremljeni Karlovčani fotografirani i daktiloskopirani.

Posle šest nedelja, 6. juna (1941) su otpremljeni u logor „Danicu“ kod Koprivnice svi osim Marka Sabljića, koji je već ranije zbog čira na želucu otpremljen u bolnicu, ali u julu iz bolnice u Liku (= Jadovno).

U logoru „Danici“ bilo je svega preko 30 Karlovčana od 3.200 ljudi. Od 30. juna (1941) dalje otpremani su zatočenici u pet transporata u Liku: 30. juna, 4. jula, 9. jula, 14. jula, 18. jula. Otpremljeno je svega do 2.500 ljuda. Spasilo ih se svega nekoliko iz poslednjeg transporta, na pr. trgovac Vasiljević iz Tuzle, koji se sada nalazi u Beogradu.

Milan Radeka je 13. jula odveden iz logora sa još nekim sveštenicima i otpremljen u Caprag 15. jula, gde je našao svoju porodicu: ženu i troje dece. Iz Capraga su 1. avgusta prebačeni po spisku transportom u Beograd. Sva imovina ostala im je u NDH.

{103} Prvi ustaški zločin u Karlovcu

Uoči Đurđevdana, 5. maja 1941, odveden je u veče iz svoje kuće vođa samostalnih demokrata i poznati branitelj i zaštitnik Hrvata (!), advokat Dr Milan Vujičić, rodom iz Grad... kod Petrinje. Njegov iznakaženih leš nađen je par dana kasnije u šumi kraj sela rečice kod Karlovca. S njime je ubijen i aktivni kapetan, Karlovčanin Janjanin Gojko. Janjanin je navodno ubijen iz osvete, zato što je u vojsci strogo postupao. Otac Janjanina Gojka — Mihajlo, penzionisani profesor, živi u Karlovcu, a brat Vojin služi kao oficir u Srbiji.

Smrt Vujičićeva još nije objašnjena. Da li je ubijen zato da se Srbima pokaže šta ih čeka od Hrvata, koji ovako uzvraćaju svom najvećem prijatelju, ili je ubijen kao advokat, da bi jedan od najuglednijih karlovačkih ustaša riješio pitanje svojih meničkih dugova! Da je Vujičić nešto o tom slutio, vidi se po tome što je kazao svojoj ženi: „Videćeš, mene će samo jednoga dana nestati“. Njegova supruga potakla je ovu stvar preko svoga ujaka Bore Blaškovića, nekad predsednika Hrvatskog kluba u Beogradu, sada generala hrvatske vojske.

Sličan slučaj s pogibijom samostalnih demokrata jeste bio i sa advokatom iz Gospića dr. Bogdanom Brujićem.

2/3. juna 1941. bili su u zagrebačkoj policiji kao uhapšenici karlovački đaci — ustaše Aleksandar Stjepanov Šantić, Gombač (Ivanov) Ostarčević, đak učiteljske škole, Avgustinović i Kroupa. Svi navedeni i navodni učesnici i ubice dr. Milana Vujičića odmah su iz ćelija izvedeni i internirani i polic. zgradi, upola slobodni, a uskoro i pušteni, nagrađeni nameštenjima, stipendijama, maturama i položajima u ustaškim redovima. To se moglo videti i pročitati u „Hrvatskim novinama“ (ustaški list).

Progoni Srba

Kakvo je stanje Srba u Karlovcu bilo u junu 1941. dovoljno svedoči poruka oca Milana Radeke svom sinu u logor „Danicu“: On misli, a i prijatelji poručuju, da je još uvek bolje da sjedi u logoru, nego li da se nalazi na slobodi u Karlovcu. — A dotle je bilo ubijeno svega 5 Srba u Karlovcu. — U isto vreme tabornik Mane Vilović izjavio da su karlovačke ustaše prekoreli iz Zagreba, da su preblagi u poredbi sa ostalim hrvatskim gradovima.

Karlovac je, izgleda, ustaškoj emigraciji bio pružio malo članova: Ivić iz sreza i neki Klarić (ne profesor) iz grada.

Oko 20. jula, nekako u najvećem jeku transportovanja Srba u Liku, pohapšeno je nekoliko desetina, navodno oko 50 do 60, Srba, neki pohvatani i na povratku s kupanja, i svi onako kako su uhapšeni odmah u veče otpremljeni u Gospić. Jedan od pratilaca, jedan od braće Balašan, pričao je posle sa užasom, da su mu u Gospiću rekli, kad se zanimao za sudbinu svih svojih sugrađana, znalaca, pa i drugova, da će svi u Velebit „gnojiti bukve!“ Oni su svi, kao i ostali dovedeni, stvarno i odvedeni prema Velebitu, privezani žicom uz kolac. Odvedeni Dragan Čortak, diplomirani pravnik, ima brata Veljka u Srbiji, poreskog činovnika; odvedeni Predrag Pejić ima majku u Karlovcu a 3 brata u Srbiji; odvedeni Milenko Mihić, učenik VII. r. gimnazije, ima majku u Beogradu; oni bi o ovoj stvari više znali, jer su gotovo svi tada još bili u Karlovcu. {104} Ćortak Velja živi u Srbiji kao poreski činovnik; Dr Boško Pejić advokat je u Beogradu, a i Sofija Mihić, rođ. Lolić, živi u Beogradu.

Likvidacija Srpstva u Karlovcu

Usled straha, koji je zavladao na glasove o užasnim postupcima prema Srbima, nastao je u Karlovcu, kao i po ostalim krajevima u NDH, pokret za „pokret“, kako vele seljaci, tj. za prelaz u rimo-katoličku veru. Oko 300 duša je prešlo. Karlovački (Dubrovački) rimo-katolički župnik Mirko Veslaj, obavio je taj prelaz sa dosta obzirnosti, dok su oni koje su primali franjevci — unutrašnjost grada — imali da izdrže dosta muke oko pripremanja i prelaženja. Ovo navodim prema pričanju udove Stanka Lovrića, koja je sada u Samošu u Banatu.

Međutim, tim prelazom nisu se karlovački Srbi spasili od stradanja. Sad su ih počeli goniti bilo za odmazdu, kada neki ustaša pogine u borbama na Kordunu, bilo kao nabeđene komuniste. Tako je oko 20. novembra 1941, povodom ubistva dva ustaše od strane četnika u samom gradu, odvedeno, vele, od 120 do 283 Srba — Karlovčana u Jasenovac, i niko se od njih nije vratio. Tom prilikom su odvedeni trgovci braća Milutin i Stanko Lovrić, njihova dva trgovačka pomoćnika, advokatski slicitator Danilo Mileusnić i drugi. Zet spomenutog Milutina Lovrića, Siniša Ilić, nalazi se sada u Beogradu, a udovica Stanka Lovrića živi sa četvoro dece u Samošu u Banatu.

Tako je krajem 1941. srpstvo u Karlovcu sasvim likvidirano. Koliko se čuje, u Karlovcu je ostavljeno na miru nešto staraca, a ostali su prešli u rimo-katoličku veru.

Među onima koji su prešli na katoličku veru navodim: dr Gaju Petrovića, predsednika crkvene općine, i porodicu pok. katihete Vase Banjanina, čiji sin Bogdan živi u Beogradu, a izbegao je iz Zagreba.

Postradali i preostali Srbi

Od 2.500 Srba karlovačkog sreza zateklo se 6. aprila (1941) u Karlovcu manje od 2.000. Od toga je pobijeno u 1941. godini najmanje 250 do 300 Srba, bilo u grupama, bilo pojedinačno. U Srbiju je izbeglo nekoliko stotina. Nešto se razbežalo po srpskim selima u NDH. U Karlovcu svakako ima još koja stotina Srba, nešto možda još i pravoslavnih, a većina onih koji su prešli na rimo-katoličku veru, muških odraslih gotovo da i nema, nego svi starci, žene i deca.

U godini 1942. neki od njih su gonjeni kao nabeđeni levičari, ali kako nema Srba, sad se gone i Hrvati.

 

{IX}

13.Neznatan deo preostalih tragova ustaškog genocidnog bezumlja — rasute kosti mučenika pobijenih u Jasenovačkom logoru smrti.
Genocidni plan ustaša bio je „Trećinu (Srba) preseliti — prognati u Srbiju, trećinu pokrstiti, a trećinu — pobiti“.
„Bjež'te psine preko Drine“ — bila je jedna od parola Mile Budaka „doglavnika“ (inače hrvatskog književnika) zapjenušanog od bjesa i mržnje prema Srbima. Viktor Gutić, jedan od najistaknutijih predstavnika ustaškog terorizma u Bosanskoj krajini, siktao je: „Ove srpske cigane poslaćemo u Srbiju — jedne željeznicom, a druge Savom — bez lađa! Nepoželjni elementi biće iskorijenjeni tako da će im se zatrti svaki trag; i jedino što će ostati biće zlo sjećanje na njih. Svu srpsku gamad od 15 godina pa na više mi ćemo poubijati, a njihovu djecu smjestiti u klostere — od njih će biti dobri katolici“.
Savom su plovila tela ustaških žrtava genocida iz logora Jasenovac; na njima su bili natpisi „Srećan put za Srbiju“ i slični.

{X}

14. Logor Jasenovac: ustaše su ubijene zatočenike bacili u Savu. Snimljeno aprila 1945. (Iz Foto-arhive Vojnog muzeja u Beogradu.)

15. Tela mučenika, pobijenih u Jasenovačkom logoru smrti i bačenih u reku Savu, reka je izbacila na obalu; Hrvatska 1945. (Iz Foto-arhive Vojnog muzeja u Beogradu.)

{XI}

16. Prepoznavanje žrtava — poslednjih mučenika iz Jasenovačkog logora smrti, koji su 1945. ubijeni i bacani u reku Savu. Tela ovih žrtava ustaškog zločina genocida su izvađena iz reke kod Siska, aprila 1945. (Foto-arhiva Vojnog muzeja u Beogradu.)

{XII}

17-18. Ruševine „Ciglane“ u Jasenovcu, gde su ustaše spaljivali zatočenike — na snimku iz maja 1945.
Odmah posle rata, na prostorima fabrike smrti (današnjem Spomen-području) zbrisano je sve — nije ostalo ništa vidljivo od onog što je tu nekada bilo. Išlo se za tim da se „ta nevolja čim prije likvidira“! Ostala je bila samo „ciglanska peć — krematorij“, ali 1948. godine stiže nalog „ruši i nju“, jer kako to čuvati kao „stub srama za hrvatski narod“. Tako je to sređivano redom „da se što prije stigne do čiste ledine“; onda će se već moći govoriti da je tu, eto, „stradalo možda do pedeset tisuća ljudi“ (!)

{XIII}

19. Posle rata zarobljenim Nemcima naređeno je da uklone ostatke autentičnih zgrada Jasenovačkog logora smrti. Na slici: zarobljenici ruše logorsku električnu centralu.

20. Ostaci logorske električne centrale postepeno nestaju.

{XIV}

21. Reka je podlokala obalu i ukazale su se kosti mučenikā iz još jedne nepoznate jame — zajedničke grobnice.

{XV}

22. Borci 21. srpske divizije, koja je oslobodila Jasenovac.

23. Ostaci pojedinih zgrada u Jasenovačkom logoru smrti koje su dočekale kraj Endehazije, ali su uklonjene u vremenu koje je usledilo.

{XVI}

24. „Sada je tu samo taj kameni cvet. Iznikao je iz najstrašnije oranice. Razvio se pa zastao, skamenjen nad onim na šta podseća. Cvet razuma, nad tamom jednog vremena, bez zvuka a tako zvoni svojim ćutanjem, tišinom koja pogađa, od koje dah zastaje, od koje se krv ledi. (...) Cvet koji stalno svetli. Mnogo je fosfora u njegovom korenu, da bi ikada prestao da svetli!“ (Boško Pušonjić).

25. Uređen pejzaž namesto nekadašnjeg Jasenovačkog logora smrti — alegorija i simbolika umesto autentičnih ostataka koji, inače, behu sačuvani, dočekavši kraj rata.

 

{105} 4.

SVEDOČENJE o stradanju Srba BANJA LUKE I OKOLINE

Iskaz izbeglog sveštenika ĐORĐA V. RADIĆA, paroha Drugovičkog iz Eparhije Banjalučke, dat pravoslavnom Episkopu Timočke eparhije, 9. IX 1941:

Prema razvoju političkih prilika u Hrvatskoj državi, a napose u Vrbaskoj banovini, i iz pisanja ondašnje štampe, moglo se zaključiti da će u odnosu prema Pravoslavnoj crkvi i njenom sveštenstvu biti preduzete iznimne mere. Odmah posle osnutka te države, u Banja Luci je uhapšen episkop Platon i protojerej gradiški Dušan Subotić, koji su nakon nekoliko dana i poubijani u selu Vrbanji, sreza Banjalučkog, i bačeni u Vrbas. Voda ih je docnije izbacila, te su nečujno i sahranjeni. Episkop Platon sahranjen je u vojničkom groblju u Banja Luci, sa krstom bez ikakvog natpisa, a prota Subotić u selu Vrbanji. Štap episkopa Platona plivao je niz Vrbas oko 35 km. gde su ga uhvatili ribari i prodali jednom seljaku za 20 dinara. Saznavši za taj štap da se nalazi u jednom od sela moje parohije, odem da ga potražim i nađem ga kod seljaka koji ga je kupio i utvrdim da je zaista poč(ivšeg) Episkopa, jer na njemu piše: „Platonu, vikarnom episkopu Moravičkom — dr Voja Janjić, ministar vera u penziji“. Štap sam ostavio kod seljaka Dušana Vrančića, selo Milosavun, srez Prnjavor, Vrbaska banovina. Posle ovoga događaja nastalo je hapšenje sveštenika u celoj eparhiji (Banjalučkoj), ali su posle (neki) pušteni. Među uhapšenim nalazio se i paroh Ljubijski prota Živko Danilović, koga su takođe Hrvati ubili.

Po ubistvu episkopa Platona, zaveo je Stožernik za bivšu Vrbasku banovinu. Povjereništvo za Pravoslavnu crkvu eparhije Banjalučke“ i za poverenika imenovao je paroha banjalučkog protu Dušana Mačkića. Ovo je pokušao Stožernik nametnuti episkopu Platonu, koji je kao Srbijanac morao napustiti teritoriju Hrvatske države, ali se on (Platon) tome usprotivio i u jednom zaista muževnom odgovoru, konciznom i sažetom, stavio do znanja Stožerniku da on kao arhijerej Pravoslavne crkve neće i ne može (to) usvojiti. Odbio je da potpiše dekret o imenovanju poverenika, koji mu je Stožernik poslao, i odgovorio: „Kao duhovni stražar bdiću na duhovnoj straži moje pastve i napustiću svoju dužnost samo onda kada me na to prisili jača sila, protiv koje sam nemoćan“. I takav ga je stav stao života. Posle toga Stožernik je penzionisao i dvojicu E.C.S. (— Eparhijskog crkvenog suda), crkvenog tužioca i sekretara E.C.S., koji takođe nisu hteli da dadnu saglasnost za postavljanje poverenika. Po tome je izdata naredba da se pravoslavna vera ima nazvati „grko-istočna“, a vernici „grko-istočnjaci“, a oko 3. maja 1941. izašla je zabrana da se ne smiju održavati crkveni zborovi „grko-istočne“ crkve. Uoči Vidovdana velika većina sveštenika je pohapšena i držani su kao taoci koji bi bili poubijani da se desio kakav bilo pokret Srba protivu zavedenog stanja, a čega su se Hrvati naročito bojali, te su bile zavedene naročite mere bezbednosti, a pronešen je glas da će mnogi Srbi oko Vidovdana biti poubijani. Usled takvih glasova, svi muškarci u mojoj okolini, tj. od Banja Luke prema Prnjavoru, nisu te noći spavali kod kuće, pa su se nalazili u šumama i poljima sakriveni. Pronosili su se glasovi da će srpske crkve biti zatvorene {106} i zapečaćene, ali se u to nije moglo poverovati jer je u to vreme izašla naredba Poglavnika, koja je obećavala snošljivije stanje, te je izgledalo da neizvesnost izmiče i da će nastati nekakav pravni poredak, koji je od strane Srba i priželjkivan.

U ovim teškim vremenima po Pravoslavnu crkvu i Srpski narod u Hrvatskoj državi narod se okupljao oko crkve. Crkve su uvek bile pune, a narod se usrdno Bogu molio, jer mu je crkva Ostala kao jedina nada i utočište gde će čuti pravu i istinsku reč bodrenja i jedino mesto za slobodan sastanak. Narod je posle bogosluženja i propovedi napuštao crkvu ozbiljna lica i uplakanih očiju, predosećajući valjda da je blizu rastanak od crkve i svojih sveštenika, koji je uistinu brzo i došao.

U zoru na Petrov dan 12. VII 1941, budući da sam noćio u selu, stiže glas da su po me došli žandari, a nisam se stigao ni obući, već su pred kućom bili žandari, i čim sam iz kuće izišao, proglasiše me uhapšenim. Došavši kući zatekao sam i tamo oko deset žandara i ustaških poverenika, koji mi saopštiše da imam na raspoloženju 30 minuta da spremim najpotrebnije stvari. To sam i učinio, a u kući su ostali žandari i ustaše i nekakva komisija za popis i procenu stvari i imetka. Dok su ženu, dete i mene pod pretnjom žandara sproveli autobusom u Banja Luku, odatle u Caprag — iseljenički logor sveštenički. U logoru sam proveo 23 dana. Iz logora Caprag prebačen sam 4. VIII 1941. iseljeničkim transportom u Aranđelovac. Iz Aranđelovca, po rasporedu Nj. P. Mitropolita Josifa, raspoređen sam u Eparhiju Timočku. Sada se nalazim, prema rešenju Pr. Episkopa Timočkog br. 1710 od 12. VIII 1941, kao pomoćnik Arh. namesnika Krajinskog u Salašu.

 

5.

JOŠ JEDNO SVEDOČENJE OD BANJA LUKE

ZAPISNIK
od 17. decembra 1943. g. ostavljen u Komesarijatu za izbeglice i preseljenike u Beogradu

BOŽIĆ STANISLAV, radnik iz Banja Luke, Srbin pravoslavne vere, sin Mitra i Savke, rođ. Šipka, star 18 godina, neoženjen, sada izbeglica u Beogradu... izjavljuje sledeće:

Za sve vreme od rata, aprila 1941. godine, do mog dolaska u Srbiju 13. decembra 1943. godine boravio sam u Banja Luci, gde sam radio kao fizički radnik. Svi događaji koji su se u Banja Luci i okolini odigrali za ovo vreme meni su lično poznati.

Ustašku vlast u Banja Luci još za vreme prvih dana po ulasku nemačkih trupa organizovali su viđeniji Hrvati-ustaše iz Banja Luke. Na čelu ove grupe banjalučkih Hrvata nalazili su se: Dr Viktor Gutić, koji je postao ustaški stožernik; njegov brat Blaž Gutić, bivši stolarski radnik iz Banja Luke, koji je postao šef banjalučke policije; Feliks Niziderski, stolar, koji je postao {107} zamenik ustaškog stožernika; Stubnija, profesor trgovačke akademije; Anto Jović, trgovac; Zvonko Jović, trgovac i Vilko Buturac, bankarski činovnik iz Banja Luke.

Prvi pokolji srpskog stanovništva u Banja Luci i okolini počeli su krajem aprila 1941. godine. Ubijanja su na početku bila individualna; u prvoj grupi banjalučkih građana-Srba ubijeni su samo viđeniji stanovnici. U ovoj grupi, koja je, mislim, bila sastavljena od 40 ljudi, sada se sećam da su bili: episkop Platon, Nikola Ćurčija, gostioničar; Nikola Kozomara. profesor gimnazije; Milkan Kojić, hotelijer i Marko Beader, gostioničar. Svi ovi ljudi bili su najpre zatvoreni kao taoci u zatvoru Okružnog suda, koji je zbog masovnih pokolja izvršenih u njemu, dobio naziv „Crna kuća“. Oni su pobiveni na obali Vrbasa, ispod tvrđave Kastel, a leševi su im pobacani u reku. Ovih dana, mislim početkom maja 1941. godine, srušena je i pravoslavna crkva u Banja Luci, koja je bila oštećena od bombardovanja za vreme ratnih operacija; rušenje je izvedeno po naredbi ustaških vlasti u Banja Luci. Od onda u Banja Luci nema pravoslavne crkve.

Pokolji, koji su počeli krajem aprila 1941. godine, nisu prestajali za sve vreme idućih meseci; svoj vrhunac oni su dostigli početkom avgusta 1941. godine. U toku maja, juna i prve polovine jula 1941. godine svi pokolji bili su pojedinačni; oni su vršeni kako u samoj Banja Luci tako i u okolnim selima, na denuncijacije pojedinih domaćih Hrvata. Ova ubistva dešavala su se svakodnevno.

Masovni pokolj nad srpskim stanovništvom u Banja Luci i okolini izvršen je u toku prve nedelje avgusta 1941. godine (od prvog do osmog avgusta). 1. avgusta 1941. godine izvršeno je veliko hapšenje Srba u Banja Luci; nekoliko dana pre toga mase seljaka bile su pohapšene po selima sreza banjalučkog i doterane u Banja Luku. Ovom prilikom hapšenja su izvršena u selima: Dragočaj, Ramići, Klašnjice, Piskavica, Hamkova, Čakori, Karanovac, Pavlovac, Motike, Čelinac, Slatina, Laktaši i Založavi. Po selima i u Banja Luci hvatani su samo muškarci od 16 — 60 godina; ovom prilikom često se dešavalo da su i bolesni prisilno doterivani sa sela u Banja Luku.

Pokolji Srba u masama počeli su 1. avgusta 1941. godine. Ovi pokolji vršeni su delom u samim selima, tako da iz njih seljaci uopšte nisu doterivani u Banja Luku, a većim delom sprovođeni su u samoj Banja Luci. Poznato mi je da su ubijanja seljaka bez njihovog doterivanja u grad vršena u Dragočaju i Ramićima, gde su seljaci zatvarani u kuće, pa onda ubijani puščanim i mitraljeskim plotunima, ispaljivanim kroz vrata i prozore. U ovim selima ubijanja su vršena i hladnim tupim oružjem: krampovima i lopatama. Znam da su svi ubijeni, koje su ustaše našli na poljskim radovima, trpani u zajedničke grobnice od po 50 ljudi. Kasnije su ustaške vlasti porodicama ubijenih dozvolile da se njihovi članovi, sahranjeni u kolektivnim grobnicama, ponovo sahrane po crkvenom obredu i pojedinačno.

U samoj Banja Luci, gde je izvršen najveći deo pokolja, ubijanja su vršena na obalama Vrbasa. Žrtve su vezivane dva i dva, bacale u masama u Vrbas, a onda su na njih ispaljivani mitraljeski plotuni sa obala reke. Bilo je i klanja noževima; ovo klanje vršeno je noću, kada su zatvorenici izvođeni u dvorište zatvora Okružnog suda, klani noževima, pa su njihovi leševi onda stavljani na kamione, odvoženi na reku i bacani u Vrbas. Izvršioci pokolja {108} bili su mladići, skoro svi po narodnosti Hrvati; muslimana među njima bilo je malo. Ovi mladići bili su najvećim delom iz same Banja Luke ili iz okolnih sela. Ovaj pokolj trajao je do 8. avgusta (1941). Sada se sećam da su izvršioci pokolja bili, izmeću ostalih: Mihailo (Emil) Tomljanović, bravar; žozo Pavlović, koji je, mislim, poginuo u borbi protiv partizana; Drago Pezić, đak učiteljske škole; Ivan Pezić, željeznički penzioner, koji je sam u selu Ivanjska u srezu banjalučkom, zaklao 100 Srba, otac Dragov, Šime Šalić, zemljoradnik iz Dragočaja, sreza banjalučkog; Lovro Šalić, brat Šimin, zemljoradnik iz Dragočaja. Najkrvoločniji od svih ustaša-ubica bio je Mariko Marić, zemljoradnik iz Dragočaja. Ovaj Marić je pozivao seljake Srbe u opštinu radi neke obavesti, pa ih je onda uz pomoć drugih ustaša vezivao i odvodio ka već iskopanim grobnicama, koje su bile unapred pripremljene. Posle predhodnih mučenja, koja su trajala više časova, i sastojala se iz vađenja očiju, seče usta i noseva, ovaj Marić je klao svoje žrtve, pa ih onda bacao u rake i zatrpavao, čak i kad nisu bili potpuno usmrćeni. Znam da je iz ovih raka, iako zatrpanih, posle toga dugo vremena loptila krv. Sem gore navedenih ubica sada se sećam još i: Jure Tomića, zemljoradnika iz Ivanjske; Ivana Rapo, radnika u državnoj radionici u Banja Luci, rodom iz Ivanske, srez banjalučki, i Sulejmana Osmančevića, bivšeg učenika gimnazije, koji je sada logornik ustaške mladeži u Banja Luci.

U toku ovih pokolja srpskog stanovništva, pohapšeni su i izvesni Hrvati iz Banja Luke, pod sumnjom da su komunisti. Njihov broj iznosio je između 200 i 300. Znam da se među njima nalazio i Milan Radman, student filozofije iz Banja Luke, koji je kasnije uspeo pobeći iz zatvora. Hrvati zatvorenici nisu ubijani u zatvoru. Kasnije su ili poslati u kaznene zavode, ili iz intervencije pušteni kućama.

Broj ubijenih Srba u toku pokolja prve polovine avgusta (1941) iz Banja Luke i okoline ceni se na više hiljada; njihov tačan broj, međutim, sada nije poznat. Hrvatsko stanovništvo Banja Luke za vreme pokolja držalo se vrlo neprijateljski prema Srbima; bilo je mnogo potkazivanja Srba koji su se u onim danima sakrivali ispred ustaških pogroma. Bilo je mnogo i ucenjivanja; ucenjivači su u isto vreme bili ustaše. Od njih znam: Dana Šikića, ložača u državnoj ložionici u Banja Luci, koji je sada milionar, obogativše se od ucenjivanja Srba; Mirka Bota, bez zanimanja; Jozu Stojčevića učenika gimnazije, koji je sada u dobrovoljačkim odredila za borbu protiv partizana; Iva Stojčevića, učenika gimnazije, koji je sada u ustaškim formacijama, takođe u barbi protiv partizana. Uzgred imam napomenuti da ovi ucenjivači nisu, i pored naplaćenog novca, nikoga od Srba spasli smrti.

Posle ovog masovnog ubistva Srba, stanje za preživelo srpsko stanovništvo u Banja Luci i okolini bilo je još uvek strašno. Na čelu lokalnih vlasti nalazio se stalno dr Viktor Gitić, koji je bio glavni inicijator svih ubistava Srba u Banja Luci. Ubijanja su se nastavila, i to u Banja Luci pojedinačno, a u selima i dalje masovno i kolektivno. Ujedno se počelo i sa paljenjem sela. Tako mi je poznato da su ustaše u Verićima, srez banjalučki, zatvorili u kuće seljake Srbe, pucali iz pušaka i mitraljeza kroz vrata i prozore na ovako zatvoreno stanovništvo, pa posle toga spaljivali kuće zajedno sa ubijenim ili poluubijenim muškarcima, ženama i decom.

{109} Pobune protiv strahovitih zverstava ustaških vlasti u Bosni izbile su najpre u okolini sreza prijedorskog. Četničke formacije uspele su za kratko vreme rasterati ustaške odrede iz okoline Prijedora, Banja Luke, Bos. Novog, Bihaća, Sanskog Mosta, Mrkonjić Grada i dr. Klanje srpskog stanovništva obustavljeno je na taj način u ovim delovima Bosne, bar po selima. Nakan ovoga nastalo je uništavanje srpskih sela zajedno sa njihovim stanovništvom od strane redovne hrvatske vojske i ustaških odreda. Tako su ustaše u okolini Prijedora uništili, zajedno sa regularnim hrvatskim trupama, ova sela: Dragotinju, Brezičane, Knež Polje i Ćelu; drugih se sada ne sećam. Stanovništvo ovih sela, i to sada i žene i deca, pored muškaraca, delom je pobiveno za vreme paljenja sela, a delom je uspelo pobeći i na taj način se spasti, u pozadinu četničkih formacija.

U vremenu od septembra 1941. godine do januara 1942. godine ustaški teror je nešto popustio u Banja Luci i okolini; vrhunac intenzivnosti ovaj teror je postigao nanovo krajem januara 1942. godine. Onda su ustaški odredi za jednu noć i polovinu sutrašnjeg dana pobili u selima Drakulić i Motike sve tamošnje srpsko stanovništvo, ukupno 3.200 osoba. Na čelu ovih odreda nalazili su se: katolički sveštenik iz Banja Luke Filipović; Marko Pletikosa, zemljoradnik iz Šargovca, sreza banjalučkog, i Joso Garić iz Bucaka, srez banjalučki. U ovim selima ubijani su kako muškarci, tako i žene i deca; iz ovih sela ostalo je jedino živo sedmero dece iz Drakulića, po prezimenu Glamočani, koji su, izbodeni bajonetima, ležali onesvećeni, tako da su ustaše mislili da su oni mrtvi. Ovu decu posle toga su neki domaći Hrvati poslali u bolnicu, gde su im rane bile zalečene. Sva ubijanja u ovim mestima vršena su hladnim tupim i oštrim oružjem: krampovima, lopatama, sekirama i bodežima svih vrsta.

Posle ovoga masovnog ubistva počelo je prelaženje srpskog stanovništva iz Banja Luke i okolnih sela iz pravoslavlja u katoličanstvo. U selu Ramiću, čiji su stanovnici bili od ustaša obavešteni da će njihovo selo biti uništeno, a oni sami poklani kao stanovnici Drakulića i Motika, sve srpsko stanovništvo kolektivno je prešlo u katoličku veru. Ovo prelaženje vršeno je isključivo popunjavanjem određenih formulara; nikakvih kanonskih obreda nije bilo.

U proleće 1942. godine borbe između četničkih i partizanskih trupa s jedne strane i hrvatske regularne vojske i ustaša s druge strane dobijale su sve više u žestini na celoj teritoriji Bosne. Ove borbe vodile su se i u okoliši Banja Luke, i to u selima Malom Plaškom, koje se nalazi ispod planine Crni Vrh, hrvatski odredi su, pošto su ušli u selo, zapalili i uništili selo, a više od polovine stanovništva, uključiv žene i decu, pobiveno je od redovnih hrvatskih trupa i ustaša. Iz sela Turjaka, koje je takođe uništeno, više od polovine stanovništva uspjelo je da se spase bekstvom, dok je ostatak pobijen. U ovom selu sve imanje, stoku i hranu, koje je pripadalo Srbima, prisvojili su hrvatski seljaci.

Ovakvo uništavanje srpskih sela trajalo je sve dok nije došlo do obustave borbe između četničkih i hrvatskih trupa. Sporazum između njih oklopljen je polovinom maja 1942. godine, kada su četnički odredi počeli kao neka vrsta lokalne vlasti braniti sela i u njima fungirati kao vojna posada. Hrvatski odredi više nisu {110} dolazili u sela, bojeći se četnika. Ovakvo stanje od maja 1942. godine traje u celoj centralnoj Bosni sve do danas. Meni je poznato da u srezu banjalučkom od proleća 1942. godine, tačnije do juna 1942. godine, više nije bilo masovnih progona srpskog stanovništva, već samo pojedinačnih, na dostavu i vrlo retko.

Što se tiče same Banja Luke u njoj kolektivnih ubistava Srba nije bilo od avgusta 1941. godine. Hapšenja i ubijanja posle toga vršena su samo pojedinačno. Sećam se da su 2. aprila 1942. godine pohapšeni neki Srbi iz Banja Luke, mislim oko 10, od kojih se sada sećam: Branka Perduva, trgovačkog pomoćnika i Svete Cvetojevića, trgovačkog pomoćnika iz Banja Luke. Ova grupa pohapšena je pod sumnjom da je spremala atentat u Banja Luci za 10. aprila 1942. godine, kada je bila godišnjica osnivanja Nezavisne države Hrvatske. Ova grupa Srba, nakon mučenja u banjalučkom zatvoru „Crna kuća“, transportovana je za Jasenovački logor. Poznato mi je da su neki od ovih uhapšenika i sada živi u Jasenovcu.

Osim do sada navedenih ustaša, koji su učestvovali u progonu i ubistvima srpskog stanovništva Banja Luke i okoline, sada se mogu setiti još i ovih lica: Joze Jajčevića, zemljoradnika iz Delibašnog, sreza Banja Luka; Mirka Pavleke, zemljoradnika iz Zalužana, sreza Banja Luka; Bogumila Vašku, poreklom Slovaka, studenta prava iz Banja Luke; Miška Note, električara iz Banja Luke, brata Mirka Note; Stipa Josipovića, rodom iz Ivanjske, srez Banja Luka, koji sada živi kao željezničar u Banja Luci; Bruna Danijelića, koji je sada učenik osmog razreda gimnazije u Banja Luci; Ivana Radmana, zvanog „Jači“, bez zanimanja iz Banja Luke i Marka Radmana, sina Ivanovog, koji je učenik gimnazije u Banja Luci. Poznato mi je da dr Viktor Gutić i njegov brat Blaž Gutić, koji već dosta dugo vremena ne učestvuju