{21} I DEO

TRI NAJRANIJA OPISA JASENOVAČKOG LOGORA

(s početka 1942)

1) O JASENOVAČKOM „LOGORU SMRTI“

— Iz Memoranduma Srpske Pravoslavne Crkve o zverstvima nad Srbima u NDH, do polovine 1942. godine^[1] –

[1]

Po kapitulaciji Jugoslavije i hapšenju Srpskog Patrijarha Gavrila od strane Nemaca i ubistvu od ustaša nekoliko srpskih Episkopa, stotine sveštenika i desetine hiljada Srba vernika, nekoliko Episkopa iz Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve, na čelu sa Mitropolitom Skopskim Josifom, najstarijim među njima, preuzeli su kakvo takvo rukovođenje desetkovane Srpske Crkve, pa su odmah u leto 1941. godine oformili pri Svetom Arhijerejskom Sinodu jednu Komisiju za prikupljanje podataka o stradanju Srpskog naroda pod okupacijom. Na njenom čelu stajao je prota Radoslav Grujić, poznati istoričar i profesor Bogoslovskog fakulteta u penziji, uz još tri člana, uglavnom profesora fakulteta i bogoslovija.

Komisija je prikupljala pre svega podatke o stradanju Srba od ustaša u Endehaziji i od Arnauta na Kosovu i Metohiji, ali i o svim ostalim stradanjima pod okupatorom. Najviše podataka dobijeno je od srpskih i drugih izbeglica sa stradalnih terena, koji su onda sabirani, upoređivani i sistematisani, i od njih su pravljeni skraćeni izveštaji i poznati memorandumi. Ovde objavljujemo jedan Memorandum (treći po hronološkom redu, ali neobjavljivan do sada) ove Sinodske Komisije, sastavljen krajem 1942. ili na samom početku 1943. godine, koji sadrži sažete podatke o stradanju Srba u ND Hrvatskoj samo do polovine 1942. godine (zaključno do maja 1942, mada se na svega jednom mestu pominje avgust 1942). Sami sastavljači, a pretpostavljamo da je konačnu redakciju teksta dao prof. R. Grujić, kažu na prvim stranicama (kucanim mašinom) ovo: „U ovom Memorandumu uzeto je u obzir samo jedno kraće vreme, uglavnom od aprila 1941. do sredine 1942. po prilici (...) Ovo je prvi deo materijala koji dajemo do znanja radi privremenog obaveštavanja (...) Po oceni izbeglica i po glasovima s druge strane, približan broj pobijenih Srba — ljudi, žena i dece — u „Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“ iznosi do početka 1943. godine oko 700.000. Tačan broj danas nije moguće odrediti.“

Ovaj Memorandum najpre govori o „prvim progonima i mučenjima Srba“ i o „rušenju i uništavanju njihovih domova, crkava i naselja“ u zločinačkoj ustaškoj Endehaziji, gde se između ostaloga {22} konstatuje i sledeće: „U besnilu rušenja i istrebljenja Srpskog naroda popaljene su hiljade srpskih kuća, uništena cela sela, cele opštine, tako da u njima nije ostalo ni žive duše. Posebno su rušene srpske crkve i manastiri...“

Posebno pak poglavlje ovog Memoranduma posvećeno je ustaškim logorima, i najviše glavnom logoru — Jasenovcu. Objavljujemo u celini to poglavlje, koje nosi naslov:

Izgoni, zatvaranja, deportacije, logori

Hiljade i hiljade srpskih familija po celoj „Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“ dignute su, odmah u početku, iz svojih domova, pa jedan deo prebačen u Srbiju, a drugi, daleko veći deo, deportiran i interniran u razne logore ili poslan na radove, te mu se gubio svaki trag. Koji će se način gde odabrati zavisilo je od raspoloženja lokalnih vlasti. U tome radikalnom čišćenju zemlje od Srba nazire se jedan unapred pripremljen plan. Najpre su i u najvećoj meri iseljavani najzapadnija srpska naselja, kao u Kordunu, Baniji, Slavoniji, pa onda redom. Na zemlje i u kuće jugoslovenskih kolonista i dobrovoljaca, koji su sad iseljeni do poslednjeg, odmah su dovođene siromašne hrvatske familije, kao da su čakale na to.

Način gonjenja stanovnika iz kuća bio je prek i divlji. Pretstavnici vlasti upadnu u kuću i narede familiji da se u određenom roku spremi za put — ne kazuje se gde — te da osim novca ponese najviše do 50 kilograma stvari. Rok je bio kratak. Kolonisti iz Križevaca, sreza vukovarskog, njih 700, morali su krenuti za 1 sat.^[2] Iz sela Brezike, Petrovca, Aleksandrovca, Bjedkovca, Milanovca, sreza podravsko-slatinskog, izbačeno je 3.600 duša i na njihovo mesto naseljene su hrvatske porodice. Slično iz srezova Dalja, Vukovara, Osjeka, Našica, Donjeg Miholjca, Virovitice, Pakraca, Bjelovara, Koprivnice, Nove Gradiške, Petrinje, Prijedora, Doboja itd. Rok u Salašu i Markušicama, sreza Vukovarskog, bio je pola sata; u Borovu, istog sreza, 10 minuta. Udovici Milici Perić iz Ličana, sreza našičkog, nisu dali ni u kuću da uđe, nego su je odmah poterali i naredili da bude na stanici za 5 minuta.^[3] U samom Zagrebu neki su Srbi dignuti noću iz postelje, odvedeni kamionima na sajmište, tamo saslušani, pretreseni i opljačkani i onda upućeni u Srbiju. Domaćici iz Petrovca, sreza podravsko-slatinskog, nisu dali ni hleb da izvadi iz peći. Njihovi naslednici (Hrvati) došli su na topla ognjišta.^[4] Iz okoline Plitvičkih jezera iseljeni su svi Srbi, stoletni starosedeoci, i kuće im popaljene sa vrlo jednostavnom motivacijom: „da na Plitvičkim jezerima i okolici, kao hrvatskom kupališnom mjestu, ne sme biti ni jednog Srbina“. Kad je te krajeve posela italijanska vojska, neki su se Srbi vratili na svoja zgarišta.^[5]

[2] [3] [4] [5]

Veoma je teško odrediti, makar i približno, broj deportiranih kao i iseljenih Srba iz „Nezavisne Države Hrvatske“. Računa {23} se da danas (polovinom 1942) u Srbiji ima 300.000 izbeglica iz Pavelićeve Hrvatske.

Zatvaranje Srba u masama, počevši od prvih dana ustaške vladavine, dobivalo je sve šire i šire razmere, osobito otkako se javio njihov (srpski) oružani otpor za odbranu života. Ali bi bilo pogrešno verovati da su ustaše zatvarale srpski svet radi obezbeđenja mira i reda i izoliranja onih koji se smatraju opasnim. Zatvarali su Srbe da ih vode u logore, a tamo su ih vodili da ih lakše pobiju. Ubijati na terenu pokazalo se i teško i nesigurno, jer je svet bežao. Domamiti ljude raznim porukama, onda ih lišiti slobode i odvesti, ostavljajući rodbini još uvek nadu da su oni koji su odvedeni još negde živi, a u stvari poubijati ih negde u daljini bez potresa, kao stoku — eto paklene taktike koju je pronašao ovaj rat.

Prvih dana ustaše su išle po selima tobože da traže skriveno oružje, pa su pljačkali i odvodili ljude pod tim izgovorom. „Nisu nam dali da se brijemo u zatvoru, priča jedan svedok (Srbin) iz Sarajeva, pa su nas onako bradate fotografisali i sliku objavili u sarajevskom „Novom Listu“ kao sliku u šumi pohvatanih četnika (četnici obično nose velike brade). U stvari, mi smo odvedeni iz svojih kuća kao mirni građani“, završava ovaj svedok.

U tamnici (logoru) su ljudi mučeni na sve načine: glađu, žeđu, hladnoćom, teskobom, prljavštinom, teškim radovima, sramoćenjem, bijenjem i samim ubijanjem. Najveći deo sveta nije ni doveden do logora, nego je likvidiran negde blizu prvog zatvora, u šumi, na reci, u polju, nad provalijama; drugi su izginuli putem ili po samom dolasku u logor; treći, docnije u logoru.

Po svoj prilici ustanovljeni su preki sudovi, koji su stotine i stotine Srba osuđivali čak i za reči i dela koja su im pripisivali pre rata. Evo jednog primera kako je izgledalo saslušavanje i presuđivanje od strane policije. Sreski načelnik u Novoj Gradiški Rihterić vršio je saslušanja sredinom maja 1941. sa već unapred ispunjenim formularom presude. Pitao je optuženike čime vole da ih okrive: kao „četnike“ ili kao „komuniste“? „Kad nismo pristali ni na jedno ni na drugo, sudija je prosto sam sve mlađe među nama stavio u rubriku komunista, a sve starije u rubriku četnika, a presudu je motivisao time da smo se ogrešili o interese hrvatske države“.^[6] Ponajviše je ljudi izginulo bez suda i suđenja uopšte.

[6]

Na početku je bilo mnogo logora za internirce, a najviše u dotadašnjim kaznenim zavodima i raznim mestima na prugama u bližoj i daljoj okolini Zagreba: Dugo Selo, severoistočno od Zagreba, Lobor-grad severno, Kerestinac zapadno, Jastrebarsko jugozapadno, Sisak, Caprag, Petrinja, Koprivnica jugoistočno, Jasenovac sa obližnjom Novom i Starom Gradiškom istočno. A dalje: Slavonska Požega, Kruščica kod Travnika u Bosni, Oštarija kod Ogulina i kazniona Gospić u Lici, Gornja Reka kod Novog Marofa, Pag na ostrvu istog imena. Najveći logor bio je s početka Gospić, a posle Jasenovac. Srbi su odvođeni u logore najviše bez ikakve optužbe, samo kao ugledniji Srbi, pa često ni to nego kao obični Srbi.

U logoru u Sisku nalazilo se jedno vreme 5.700 žena i dece. Razdvojili su ih: decu u Sokolski Dom, a žene u dvorište Teslićeve fabrike stakla. Hrana je bila neslan skrob od kukuruzna {24} brašna.^[7] U Capragu jednom je bilo, među dve hiljade hapšenika, i oko 270 srpskih sveštenika. U Gospiću mnogi nisu imali iz čega jesti ni ono mizerne hrane koju dobivaju, pa su je jeli iz šešira i šaka. Mnogi su umirali od gladi.^[8] U Kruščici kod Travnika uprava ne samo da nije održavala čistoću, nego je branila ženama da peru svoje rublje. Baraka, nedovršena, prokišnjavala je nad podom od zemlje. Žene su davale deci stabljike od kukuruza, a ljuske od krompira i lišće od tikve i kupusa pekle su za jelo. One su morale da se brane od napastvovanja ustaša i legale po svojim kćerima da ih tako sakriju i zaštite od silovanja.^[9] U kasarnu u Jablanici zatvorile su ustaše 400 ljudi, žena i dece, pa zakovali prozore daskama. Svi bi se pogušili u zapari i teskobi da nisu naišli Nemci te ih spasli.^[10] U gospićkom logoru, tj. ćelijama negdašnje kaznione i po dvorištu, nalazilo se prvih meseci od rata prosečno dnevno 2.500 do 3.000 ljudi, od čega do 300 žena. Dnevno ih je pristizalo oko 700 do 1.000, a toliko otpremano dalje na Velebit (u Jadovno), svaki dan po dva konvoja. U svemu otpremljeno je preko 30.000 lica. Sve bi vezali žicom po dva i dva pa onda i sve zajedno. O tim tako otpremljenim hapšenicima gubio se zatim svaki trag: oni su na Velebitu ubijani. Jedna svedokinja, Marija Radošević, domaćica iz Mostara, tražeći svoga muža, našla ga je na radovima na Velebitu zajedno sa narodnim poslanikom protom Milanom Božićem, upravnikom pozorišta Milutinom Janjuševićem, sekretarom komore i pretsednikom društva Prosvete Dr. Vojom Besarovićem, i mnogim drugim. Radili su na drumu. Toliko su bili oslabili da su se jedva prepoznavali; izgladneli, pokrivali su se noću samo suvim lišćem. Tamo se izgubio trag i sarajevskom mitropolitu Petru i karlovačkom episkopu Savi. Jadovno, Oštarija i Pag bili su takođe mesta za likvidiranje Srba više nego pravi logori. Slanje na Velebit prekinuto je 21. avgusta (1941) usled dolaska italijanske vojske tamo. — U Jastrebarskom, logor je smešten u starom dvorcu grofa Erdedija: Hrvati i Jevreji u sobe, a Srbi u podrume. U Staroj Gradiški upotrebljena je stara i memljiva tvrđava iz doba Marije Terezije. U Koprivnici bilo je snošljivije. U Lobor-gradu logor je vodio Nemac i bilo je reda.

[7] [8] [9] [10]

Često su nesrećni internirci dogonjeni u logore goli i bosi, čak i u donjem rublju, i ostavljani tako bez hrane po više dana po betonskim hodnicima. Zbijajući ljude kao haringe, ustaše bi ulazile i udarale ih žilama, kundacima i motkama, tako da se jauk razleže i zidovi umrljaju krvlju. Jedan željezničar ubijen je samo zato što je bez dozvole pio vode na česmi u dvorištu.

Kud i kamo najstrašniji od svih logora bio je onaj u Jasenovcu, nazvan od samih ustaša „logorom smrti“. Otkad se, kako rekosmo, obustavilo masovno likvidiranje Srba na Velebitu, izgleda da je od tada, od avgusta 1941, Jasenovac postao glavnim središtem konvoja i ponorom srpske krvi. O njemu ćemo ovde malo opširnije progovoriti, pošto je slučaj doneo da o njemu dobijemo najviše izvornih podataka, poglavito od ljudi koji su došli iz njega.

{25} JASENOVAC. Nekoliko desetina hiljada srpskih ljudi, žena i dece ušlo je u Jasenovački logor, izašao je živ iz njega malo ko. Računa se da je u raznim logorima poginulo do sredine 1942. godine na 80.000 Srba. Od toga u samom Jasenovcu možda 30.000.^[11]

[11]

Mala varošica Jasenovac leži u barovitoj hrvatskoj Posavini, punoj ustajalih, zagađenih, mrtvih voda, tamo gde se sastaju Sava i njena bosanska pritoka Una i leno zastaju, uvijaju se tamo amo kao zmije, stvarajući sa svojim rukavcima i pritokama, sa severa Strugom i Lonjom, pravu vodenu mrežu. Oskudica puteva kroz baruštine čini bekstvo iz logora skoro nemogućim. Tu je podignut ceo sistem logora: oko varoši logor br. 1 kod sela Bročice i Krapje, i 12 kilometara od Jasenovca na istok, pa kao filijala logor u kaznioni u Staroj Gradiški, još dalje; logor br. 2 na stavama Save i Struge, oko 3 kilometara severozapadno od Jasenovca; logor br. 3 u bivšoj ciglani Ozrena Bačića i druga, na ušću Lonje, 3 kilometra nizvodno od Jasenovca.

Logore su čuvale četiri satnije (čete) ustaša, 13-ta, 14-ta, 17-ta i 49-ta, sve tipovi birani po zlu, katolici i muslimani. Da pretstavimo komandu, sve same ustaše: glavni je starešina poglavnikov „poverenik“, krvožedni Vjekoslav Luburić, zvani Maks, inače ustaški satnik, nekada izbačen zbog neispravnosti iz službe radničkog osiguranja u Mostaru, pa otišao u emigraciju u Italiju. Zatim zapovednik „tabora“, sudski poručnik Matković, nesvršeni pravnik, emigrant; zbog svojih zverstava dobio je docnije nervni napad i po povratku sa dužeg odsustva bio nešto blaži. Tu je zapovednik „logora“ poručnik Ljubo Miloš, iz Ljubuškog u Hercegovini, mladić od 25 godina, sestrić Luburićev, nesvršeni pravnik, emigrant, najkrvoločniji od svih. Tu je i drugi Luburić, zvani Brko, i drugi Miloš, stričevi onih prvih; tu nekakav Ilija iz Dalmacije koji je sa svojih 55 godina izgledao star među ostalima i bio nazivan „tatek“, i on bivši emigrant, u Belgiji. Tu dva brata muslimana iz Bihaća: zastavnik Mujo, koji je voleo da bude kao junačina iz narodnih pesama, pa poručio veliku sablju od 12 kilograma da jednim udarcem odseca „vlaške glave“; i njegov brat, „rojnik“ Šaban, itd.

Što se tiče samih zatočenika njihov broj se stalno menjao ubijanjem jednih i pristizanjem drugih. Uprava je gledala da u logoru broj sužnjeva bude oko 1.000. Mnogo je bilo Jevreja i Cigana, najviše Srba, a Hrvata i Muslimana uopšte malo. Najteži režim izdržavali su Srbi, pošto su skoro sve upravne funkcije među samim internircima držali Jevreji. Tekuće vode uopšte nije bilo; u logoru kod Ciglane postojao je samo jedan bunar, ali rezervisan isključivo za ustaše. Zatvorenici su kuvali i pili vodu iz kanala. Stanovali su u primitivnim barakama bez prozora, sličnim svinjcima. U baraku 20 metara dugu, 6 metara široku i 3 metra visoku strpavalo se 300-450 zatočenika, prljavih, vašljivih, bolesnih i zdravih zajedno. Postelja ni od slame nije bilo, no se ležalo na patosu od zemlje, odnosno na podignutoj dasci, ako bi patos poplavila voda. Goli, ostavši svega u jednom odelu, koje se trošilo i cepalo na radovima, sužnjevi su veoma patili od zime. Hrana oskudna, obično uopšte bez masti; mesecima nije bilo hleba uopšte.

{26} Svi zatočenici morali su da rade: jedan na polju, na ekonomiji logora ili na prenosu robe oko željezničke stanice, ili na građenju i rušenju baraka, na zidanju nasipa i kopanju kanala; drugi su radili u raznim radionicama kao lančari, kovači, bravari, stolari itd. Dvadeset i pet Jevreja sačinjavalo je stalnu, a često i mnogo veću grupu grobara. Danju i noću kopali su mrtve. Dužnost tako teška da je, kažu, i pored dvostrukih obroka hrane, uopšte malo koji mogao izdržati živ više od mesec dana. Za vođu te nesrećne grupe postavljen je Danon, inžinjer iz Sarajeva. Nadzor nad unutrašnjim radom u barakama i nad radom zatvorenika vršili su oni sami, mahom Jevreji. Ali mesto ma kakvog pisanog kućnog reda disciplinu je održavao potpuno samovoljni teror ustaških vojnika i oficira. Pred njima zatočenik nije imao apsolutno nikakvih prava.

Kako je izgledao užasni režim u logoru najbolje će se videti ako, po iskazima samih sapatnika svedoka, iznesemo nekoliko tipičnih slika. Ove iskaze imamo samo do maja 1942.

Put u logor. „19. avgusta otpremljen je iz Gospića za Jasenovac transport od 950 Srba. Bilo nas je u svakom vagonu 80 do 100 ljudi, tako da smo se u pravom smislu gušili, a 13 je umrlo na putu. Hrane i vode nisu nam dali, a nuždu smo vršili u vagonu. Tek na intervenciju jednog zaprepašćenog italijanskog oficira u Karlovcu doneo nam je ustaša u vagon malo vode. Za taj litar platili smo mu 500 dinara“.

Doček u logoru. „Na 27. avgusta, priča svedok iz drugog transporta, prispeli smo na željezničku stanicu u Jasenovac. Padala je kiša. Dočekalo nas je tridesetak ustaša s nožem na puški i većinom s fesom na glavi. Po dvojica su ušla u svaki vagon i stala nas tući, psujući nam srpsku i četničku majku. Onda su nas izveli, postrojili, i trčećim korakom poterali u logor br. 2, udaljen oko 3 km., pred nama oficir na seoskim kolima. Ko zaostane dobijao je udarce, kome spadne cipela u blato nije se smeo sagnuti da je uzme. Kad smo stigli, izvršen je pretres i oduzete su nam sve vrednije stvari“.

Na radovima. Svi Srbi internirci, osim bolesnih, išli su svaki dan na radove od jutra do mraka. U trku se išlo, u trku vraćalo, uz obavezno pevanje hrvatskih pesama. Ko bi klonuo ili zastao na radu, toga su na mestu bili ili ubijali. Na nasipu kraj Save pobijeno je tako oko 60 ljudi, a docnije u novembru na nasipu kod Bačićeve Ciglane, u ledenoj kiši i snegu, 10 do 15 dnevno. Da požuri radove, jedanput je sam poverenik Luburić pucao u radnike, i ranio dvojicu dajući time primer. „Za vreme ovih radova snimili su nas za film, prikazivali su nas posle u bioskopima — kao Srbe koji su pobegli od četničkog i komunističkog nasilja i kojima su hrvatske vlasti dale utočište, pa sada marljivo rade na obnovi Hrvatske“.

Za najmanje prekršaje, a osobito za pokušaj begstva, primenjivane su nečuvene kolektivne kazne. Evo nekoliko primera.

„Žica“. Bio je to pred barakama jedan uzan prostor, dug 10, širok 3, a visok 1 metar, odasvud opkoljen gustom bodljikavom žicom. Dole je bio glib i voda duboka oko pola metra. Koga zatvore u „žicu“ nije se, dakle, mogao ispraviti, nego je morao čučati u ledenoj vodurini, i to po 5-6 celih noći uzastopce, a u zoru je vađen. U „žicu“ je dospevao i onaj ko, izbezumljen od gladi, ukrade {27} klip kukuruza ili jedan krompir, ali najviše ih je tamo došlo po načelu kolektivne odgovornosti. Tako zatvoriše 29. septembra 26 Srba, među njima: lekara travničkog Dr. Petu Todorovića, bivšeg narodnog poslanika iz Vlasenice Markovića, penzionera Danila Grkovića iz Mostara, tehničara iz Visokog Kornelija Lazića, učenika učiteljske škole iz Prijedora Đorđa Bermanovića, opančara Ristu Narandžića iz Bjeljine itd. Šesti dan ustaše su ih izveli povezane van barake i potom se čuo plotun. — Drugu jednu partiju sačinjavalo je 8 oficira vraćenih iz Nemačke. Danju su radili, a u žici ostajali 7 noći, od 9 sati uveče do 4 sata izjutra. Onda bi ih drugovi uvlačili u baraku, sušili i grejali. Izdržao je živ samo jedan, Nemanja Đurica, poljoprivredni referent iz Doboja. U novembru mesecu umro je nakon četvrte noći provedene u žici i dr Oton Gavrančić, sokolski starosta iz Zagreba, Hrvat, stariji čovek. Sav ukočen u ledenoj vodi novembarskoj, on se nekako izvukao i pao bez svesti pored žice. Njegovo ječanje čuo je jedan zatočenik, preneo ga u baraku, oprao i zalio toplim čajem. Prema osudi on je izdržavao kaznu samo u gaćama i košulji. Umro je isto popodne. Poslednje su mu, kažu, bile reči: „Istrajte, deco, sve će dobro biti“. Prosto je neshvatljivo kako su ljudi mogli da i toliko živi izdrže.

Trke u vodi. Pred barakom u logoru br. 2 bio je veliki rov s vodom dubokom oko 75 sm., a dug oko 200 metara. Zbog pokušaja begstva nekih zatvorenika morali su 12. i 14. novembra svi Srbi, a od 21. novembra, od Aranđelovdana, 140 Srba i 200 Jevreja najpre leći u vodu a zatim trčati u njoj, prvi put pola sata, a drugi put nekoliko dana uzastopce po 20 minuta. Pošto je u to vreme voda bila skoro ledena, ostajalo je po 15 do 20 ljudi ukočenih u vodi, a jednog naročitog hladnog dana njih 72. Posle trčanja morali smo tražiti u mutnoj vodi te svoje drugove, što je bilo još najteže. Mrtve i besvesne, polumrtve nosili smo odmah u spremljene rake i slagali ih kao sardine, noge jednih do glava drugih. Nije pomagalo kad primetimo kod rake da su neki još živi. Tako je, priča svedok, došao svesti i prepoznao me Mika Kovačić, bivši žandarmerijski narednik iz jednog bosanskog sela, preko puta Banje Koviljače, kraj Drine. Već u reci, on me je zovnuo da ga izvučem. Pošao sam da to učinim, računajući da to u polumraku neće ustaše opaziti. Ali me je opazio jedan ustaša zlikovac, rodom iz Makedonije, zvani „Bugar“, i trgnuo nož na mene, tako da sam jedva uspeo da pobegnem i sakrijem se. Srećom nije mi lice zapamtio. Tako je nesrećni Mika zakopan sa ostalima. — Sutradan 22. novembra zakopavali smo 56 leševa, najviše Srba, sa nekoliko Jevreja i Hrvata. Poubijani su nožem i puškom. I među njima je bilo još živih. Ustaše zapitaše da li koga od njih poznajemo. Jedan od nas zaleteo se i kazao da poznaje nekoga suseda, — odmah su i njega ubili.

Čovek — stup u vodi. Pored ustaške stražare u istom logoru nalazila se jedna rupa puna vode, duboka koliko je do vrata čoveku srednjeg rasta. Ustaše su se zabavljale i ovako: Stave zatočenika usred rupe, prebace jednu dasku od kraja do kraja preko njegove glave i hodaju po dasci. Usled težine, nesrećnik porine glavom u vodu i krklja dok se ne zaguši. Tako ih je stradalo 60 do 70. Da zabava bude potpunija, dok se onaj muči, drugi moraju da stoje okolo i da pevaju: „Zeleni se Trebević, pod njim sedi Pavelić, pije vino, peče janjce, kolje Srbijance“.

{28} Sprovod živih. Najobičnije kažnjavanje, odnosno likvidiranje, vrše klanje i ubijanje, bilo na groblju, bilo u postrojenom redu u dvorištu u tzv. „nastupu“. Oko 3 sata posle podne krenula bi od baraka kod ciglane prema groblju povorka od 20 do 150 ljudi, bez suda na smrt osuđenih. Napred je poručnik Ljubo Miloš na konju, iza njega su više ustaških oficira, onda dva ustaša, jedan sa maljem, drugi sa sekirom na ramenu, pa osuđenici povezani u žicu. Na groblju, obično u samoj raci vršeno je ubijanje. Raka je bivala ponekad duža od 100, široka 2, a duboka pola metra. Žrtve su morale da legnu potrbuške, a ustaše su ih udarale u potiljak ili probadali. Po pričanju Jevreja grobara tako je poubijano preko 4.000 ljudi. Kad svrše posao i ostave Jevreje grobare da zatrpaju raku, ustaše se vraćaju veselo razgovarajući, kao da idu sa šetnje.

Najstrašnija kazna. Negde sredinom marta 1942. pokušao je pobeći Rade Furtula, pekar iz okoline Sarajeva. Uhvaćen, predat je drugovima u baraku s tim da ga oni sami do zore ubiju, inače će svi biti poubijani. Pretnja nije bila prazna. Nesrećnici reše da ga vežu za jedan stub pred barakom i da ga udari svaki ko te noći izađe napolje. Dotukao ga je najposle sekirom svedok koji je sve to pričao. To je zaista bila najdemonskija kazna i moralno najdublja tačka u krugovima muka u jasenovačkom paklu.

Jedan krvavi dnevnik. Izabraćemo još nekoliko primera o stradanju Srba u Jasenovcu, kratkim beleškama, kalendarskim redom.

Usled dugih oktobarskih kiša prodire voda u logor broj 2 početkom novembra (1941. godine). Novembra 4. ili 5. šalje se oko 150 starijih Srba i više Jevreja u Krapje. Kasnije je taj ceo logor u Krapju, sa više hiljada Jevreja i Srba, potpuno likvidiran, na Badnje veče (1941). Videli smo odela naših drugova, priča svedok. Od preostalih 420 Srba jedan deo su poslali, kao i Jevreje, u logor broj 3, na Ciglanu, a drugi deo vratili da demontiraju barake iz kojih smo krenuli. Oko 20. novembra završeno je demontiranje baraka i prenos materijala. Iskopana je ogromna rupa za „krečanu“. Onda smo 6 dana bili bez posla, ali i bez ikakve hrane. 28. novembra poslano je na Ciglanu svega 25 jačih Srba, a ostali su likvidarani u onoj tzv. krečani!

Prilikom prebacivanja i onih u Krapje i onih na Ciglanu, veliki broj je izginuo putem. Valjalo je trčati kroz hladnu kišu i sneg. Ko padne, toga ili bace na kola ili dotuku. Po dolasku kod Ciglane, bacali su iznemogle na jednu hrpu, a ko nije imao dovoljno snage da se sam ispravi, toga su tu pretukli. Ostale su ubacili u nekakvu šupu bez krova. Ujutru je na nama osvanuo sneg debeo 10 sm. I još jednu noć proveli smo tako. Ustaše su nas obilazile u mraku i tukle nemilosrdno. Treći dan prebacuju nas u jedan mračan hodnik Ciglane, prozvan „tunel“, koji nije imao drugog otvora sem vrata. Unutra ubaciše još 142 Karlovčanina. Tako je bilo tesno da smo morali sedeti jedno drugom u krilu. U teškoj zapari svako jutro nalazimo po 2-3 mrtva. Uvode nam još 11 zarobljenika iz Nemačke i 23 seljaka iz Bosne. Osam od ovih poslednjih, zaprepašćeni onim što vide, pokušalo je da pobegne prve noći. Sutradan su nas postrojili u „nastup“, opkolili mitraljezima i stali izvoditi pojedince iz reda i klati pred nama, naprosto kao ovce.

Decembra 8. (1941), oko 2 časa po podne, upao je u baraku zastavnik Matković s jednim poručnikom i 12 ustaša i zaklali su {29} u baraci 60 Srba, a 35 vezali žicom, odvukli na groblje i pobili maljevima.

10. decembra (1941) ubijeno je i poklano u baraci 86 Srba.

15. decembra stiže oko 80 mladih ljudi iz Sarajeva. Ne dovode ih u barake, već ih vode pravo na groblje i pobiju maljevima.

20. decembra, oko 4 časa po podne, zasvira sirena za „nastup“ pred kancelarijom. Branko Đujić, berberin iz Zagreba, imao je sukob sa nekim ustašom. Zato je Ljubo Miloš ubio njega odmah, a sada i 21 srpskog seljaka i 5 Jevreja.

Krvavi Badnji dan. 24. decembra (1941. na 1942), krvavi katolički Badnji dan! Toga dana likvidiran je do poslednjeg čoveka logor Krapje i logor broj 2, u koji su posle poplave opet nake povratili zbog pretrpanosti na Ciglani. Toga dana izvršena je i prva masovna likvidacija svih bolesnika. Bilo ih je u baraci 120, dok su drugi, zdravi, bili napolju na radovima. Izvukli su ih silom, jednog po jednog, i klali na izlazu, a ostatak na groblju.

Toga istog dana izvršen je četvrti masovni pokolj, i to u samoj varošici (Jasenovac), u dvorištu ustaškog „tabora“. Očevidac Vojislav Prnjatović, sekretar Trgovačke komore iz Sarajeva, ovako opisuje događaj:

Tek prispeli u Jasenovac, priča Vojislav Prnjatović, sekretar Trgovačke komore iz Sarajeva, nalazili smo se u dvorištu postrojeni u tri grupe: 62 Srbina jednog konvoja iz Sarajeva, 19 Srba jednog (drugog konvoja) iz Zagreba, i 140 Jevreja. Izlazi iz komande, pripit, Ljubo Miloš sa više ustaša; za njim se nosi rakija, te nastavljaju piti. I pred nama, Miloš se najednom izdvoji iz grupe ustaša, izvadi nož i uputi se prema grupi devetnaestorice (Srba) iz Zagreba. U tom času, onako izmoreni i ošamućeni od svega onoga što smo preživljavali, kao i od udaraca, nismo sasvim bili svesni onoga što će nastupiti... Miloš onda otpočne da psuje i viče i, na naš užas, stade da kolje ljude redom. Zarinuo bi nož u vrat sa strane i naglo podigao, tako da bi u jedan mah presekao žile kucavice i grkljan. Krv bi šiknula na lice, gruda i ruke čoveka-zveri. Žrtve su stajale ukočene, prestravljene, kao zamrle, i u glavnom potpuno rezignirano i apatično, bez glasa, dočekivale udarac noža i rušile se okrvavljene na zemlju. Tek poneki bi davao glasa od sebe ili bi instinktivno ispružio ruke prema ubojici, da trenutak zatim bude preklan. Nemoguće je izreći šta smo mi tada osećali. Svi izrazi kao: prestravljen, užasnut, zamro, strahovi, pakao, mogli bi samo jadno i izdaleka da kažu onome koji tu nije bio šta se zbivalo u našoj duši. Koliko je trajalo to klanje ne znam. Kao kroz maglu video sam kako je Miloš dovršio svoj posao s tom grupom zagrebčana i krvava lica, ruku i prsiju uputio se prema našoj grupi. Bio sam siguran da mi je došao tako užasan kraj. Idući prema nama očigledno mu je zapalo oko na jednom našem bosanskom seljaku u gunju, sa crvenim šalom oko glave. To je bio neki težak iz Pala kod Sarajeva, čijeg se imena ne sećam. Nesretnik je bio drugi po redu. Ubojica mu je naglo pristupio i stao da mu zabada bodež u gruda gde je stigao. Kad je jadna žrtva pala na zemlju, ubojica se sagao i preklao je na isti način kao i one ranije. Hteo je da nastavi svoj posao, ali se u to pojavi na vratima zgrade ordonans i pozove ga u sobu na telefon. Neko ga je zvao iz Zagreba. Miloš je na to stavio bodež u korice i otišao. Pri tome je izdao naređenje ustašama da nas preostale oteraju u logor“.

{30} Zabava na Božić, 25. decembra (1941). Priča Vladimir Lončar, inženjer, šumski referent u Pakracu. Stigli smo iz Pakraca u Jasenovac oko 10 sati pre podne. Postrojiše nas pred kancelarijom u dva reda. Poručnik Ljubo Miloš, polupijan, viče srdito: „Što baš ja moram sve Srbe pobiti, ima još logora u Hrvatskoj“. Povorku opkoljavaju ustaše, počinje pretres i oduzimanje stvari. Miloš pita: „Koji je od vas pravnik“? Javi se sudija Vlado Ilić i izađe pred stroj. Miloš: „Koliko si Hrvata osudio na smrt?“ — Sudija: „Nijednog, ja sam bio starešina sreskog suda a sreski sudovi po zakonu nisu ovlašteni da osuđuju na smrt“ — „Jesi, jesi, ti si nekoliko stotina osudio na smrt. Šta bi ti rekao kad bih ja tebe sad osudio na smrt?“ — „To je vaša stvar“, odgovara mirno sudija. Poručnik ga šalje natrag u stroj. Pretres traje, poručnik s drugovima piju kuvanu rakiju koju za njima nosi jedan Jevrejin. Nakon izvesnog vremena priseća se Miloš: „Gde je taj upravnik?“ Sudija se opet javi i po naređenju izlazi pred stroj, skida gornji i donji kaput, i pođe pred Milošem do jedne naslage cigle. Ovaj uzima od jednog ustaše karabin i držeći ga pod pazuhom pali na sudiju tri metka. Sudija pada, poručnik vraća pušku, pretres se nastavlja. Nakon 5 minuta sudija zaječa. Poručnik priđe, dotuče ga s nekoliko metaka iz revolvera, pa onda izvadi nož i, kako je sudija ležao potrbuške, raspori mu leđa. — Zatim naredi da se jave koji su iz Like. Javi se nekoliko ljudi (svedok nabraja imena); poručnik s nekoliko ustaša zakolje i njih kraj naslage cigle. — Onda pred poručnika stupi zastavnik Matković, prilično pijan, i moli ga za dozvolu da i on zakolje jednog Srbina za Božić. Poručnik mu dozvoljava. Matković gleda po stroju, pa zapita jednog za ime i zanimanje. „Divljak Joco, zakupnik kursalona u Lipiku“. Matković skače od veselja. „A, sad ću se ja tebi osvetiti zato što mi jedan put nisi hteo da nađeš stolicu“. Odmah ga odvodi za hrpu cigle, i začu se strašno zapomaganje. Izvadili su mu srce, Matković izlazi sav krvav brišući ruke o hlače, i predlaže da se zakolje još deset Srba, a ostali da se puste u baraku. „Ne deset nego dvanaest“! odgovara Miloš. Tako i bude. Nesrećnike su bili, boli noževima i najzad poklali na istom mestu. Još jedan od nas gledalaca pogibe zato što se, po mišljenju ustaša, mrštio gledajući. Onda poručnik izjavi da smo mi drugi pomilovani, i otpusti nas.

U pakračkom konvoju, po iskazu raznih svedoka, bilo je 74 čoveka, a ubijena su tom prilikom 27 do 32.

Ustaše dolaze na ručak. Ali ubrzo izlazi Miloš sa „Tatekom“ i naređuje da se postroji 20 Srba, da i on dobije jednoga. Tatek bira, izvodi ga iz stroja, ali puška okine pre vremena i rani drugu dvojicu. Nato Miloš ubije i njih i izvedenog. — Isti dan po podne zaklao je još 5 do 6 Srba i Jevreja koji su upravo stigli. Uzalud su neki preklinjali Miloša glasno jaučući da ih poštedi.

26. decembra, drugi dan Božića, u osam sati izjutra ulaze u baraku zastavnici „Mujo“ i „Brko“, popišu 130 Srba koji su bili izostali od rada kao oslabeli; po podne u 5 sati odvedeni su na groblje i likvidirani. — Isti dan, naređuje se „nastup“, izdvajaju 36 Srba i Jevreja i takođe vode na groblje sa maljem i sekirom.

27. decembra, dve masovne likvidacije posle podne. Oko 2 sata, nastup; izdvojeno 75 Srba, vežu im ruke na leđa, i pobiju u jednoj šupi u samom logoru drvenim maljevima. Sutra dan nosimo leševe na groblje, svakoga po na jednoj dasci, u 3 uporedne rake. {31} Odelo im se slaže u magacin, u korist N.D.H. — Zatim se ubija 170 Srba.

„Negde oko katoličkog Božića“, ulaze dva ustaša u baraku i traže da im se odabere 30 ljudi. Izdvojeno 27 nemoćnijih i pobijeno što na vratima što na groblju. Sutradan odvaja se 60 ljudi i ubija maljem. 31. decembra poručnik Matijević traži da mu se odaberu za likvidaranje 74 Srbina i 82 Jevrejina. Da sadizam bude veći, i ovaj put mora odabirati nadziratelj Srbin odnosno Jevrejin. Pobijeni su na groblju.

Januar mesec (1942) nije manje krvav. Prvoga, 100 Srba, 2-goga 140; 3-ćega kolju na vratima 62 seljaka, trgovca i činovnika, kao „nepotrebne u logoru“ (čuvali su zanatlije, kao „potrebne“ u raznim radionicama); 4-og januara, 40, 8-oga ili 9-og 60 Srba i 70 Jevreja; 14-og, 80 Srba iz Kreke u Bosni i ne pušta se u logor nego vodi pravo na groblje. „Sredinom januara“ izvode iz baraka sve po dva zatočenika, drugi ih dočekuju na vratima sa sekirom, maljem i nožem.

Likvidiranje bolesnika. I tako stalno. Barake se neprestano prazne, i opet pune, i opet prazne. Ovi koji ostaju živi rade neprestano, svi osim bolesnih. Biti bolestan veoma je opasno, pošto si tek onda prema novom „realizmu“ „nepotreban za logor“. Posebne bolnice uopšte nije bilo do dolaska Međunarodne komisije. Više puta su bolesnici likvidirani do poslednjeg: 24. decembra 180; 20. januara 120; 5. februara, uoči dolaska Međunarodne komisije, 50—60 bolesnika odvedeno je u jednu šupu, pod izgovorom da se sklone od poplave, tamo su podavljeni žicom oko vrata i leševi im spaljeni u ciglani. Na 18. marta (1942) izlila se Sava i u ovaj logor. Dvadesetak težih bolesnika, Srba i Jevreja, napušteno je u poplavljenoj bolnici gde su pomrli. Istu noć izdvojili su oko 170 slabijih i starijih Srba i nekud ih izveli, besumnje u smrt. Na 23. marta ponovo je tobože „sklonjeno“ od vode 50-60 iznemoglih, a u stvari podavljeno žicom i spaljeno. Likvidiranje bolesnika nastavlja se i docnije, stalno.

Spaljivanje. Od toga doba, usled poplave, sve je teže bilo kopati grobove, te uprava rešava da leševe spaljuje u ciglani, preudesiti je za to. Osim toga zlikovci kao da su pomalo gubili samopouzdanje usled ratnih događaja i posete Međunarodne komisije, pa su ubijanja vršili radije skriveno nego onako ostentativno kao pre. Sad su ubijali ljude, hladnim oruđem, u jednoj krovinjari ili tunelu same ciglane, i leševe spaljivali. Iako se cigla odavno nije pekla u zgradi, sukljao je dim iz dimnjaka i osećao se zadah prženoga mesa. Tehničku stranu posla organizovao je inžinjer Pičil. — Za tako dugo vreme nije se mogla sačuvati tajnost ni te nove procedure. Đuro Medić, trgovac iz Slavonskog Broda, pošao je kod prijatelja Jevrejina u tunel, na razgovor i da se ogreje. Kroz jedna drvena vrata on jasno čuje scenu koja se odigrala malo posle njegovog ulaska. Dopraćena je iz Doboja veća grupa seljaka (posle se doznalo da ih je bilo 47). Na pitanje ustaša jesu li bili četnici oni odgovaraju da nisu, no da su ostali kod svojih kuća dok su četnici bili u okolini. Vlast ih je pozvala na železničku stanicu Rudanku, da ih voda na rad. Doveli ih ovamo. Zatim se čula Miloševa komanda: ubijajte četiri po četiri, i ubijene neka nose osmorica, dvojica po jednoga. Zatim jaukanje, glasne zapovedi „lezi“, „sagni glavu“, „digni glavu“, „gde ti stoji srce?“, i potmuli udarci, sve kroz strahovite psovke, izraze jedne upravo besomučne mržnje na sve što je srpsko.

Koga zla kob nanese da naiđe pored mesta ubijanja, i ustaše ga primete, i on je dospevao u peć.

Koncem februara (1942) spaljena je tako jedna veća grupa od Sarajeva i Zavidovića, i jedna od Zagreba. Na 28. marta spaljena je grupa od 60 žena, najviše od Brčkog, u aprilu je spaljivano vrlo mnogo. Iz transporta je odvođeno 20 po 20 u tunel, a drugi su čuvali na red i neznajući kakvu strahotu očekuju. Iz Gračanice i Gradačca upućeno je 180 seljaka pravo sa stanice na spaljivanje; zatim nov transport od 60 ljudi. Da ironija bude veća, dvadesetoricu od ovih odvojili su i cepili od bolesti, pa onda i njih gurnuli u tunel na klanicu. Zatim jedna grupa od Tuzle, pa od Bijeljine. Polovinom aprila iz jednoga konvoja od 450 muškaraca i 4 žene s Korduna spaljeno ih je 60-70, a jedna žena je poludila. U ciglani je svršilo i mnogo interniraca iz logora u Novoj Gradiški. Tokom aprila dopremljeno je u pet kamiona iz tog logora oko 500 srpskih i jevrejskih žena i dece. Početkom maja 40 Srba iz obližnjeg uništenog sela Mlake, „kao nesposobni za rad“. Manje grupe stizale su od Lipika, Pakraca, Zagreba, da ne govorimo o pojedincima. Na 13. maja opet se pušio dimnjak. Spaljeno je 40 srpske dece. Itd. Što dalje, sve se više zatočenika likvidiralo odmah čim dođu, i ne uvodeći ih u barake nikako, ili bi samo neke odabrali i uveli.

Neke su kroz Jasenovac provodili dalje. Grupu od 200 srpskih žena i dece proveli su u selo Čaklinac preko Save i spalili u jednoj staji. Od maja meseca veći broj interniraca sa raznih strana slao se preko Zemuna na radove u Nemačku.

Komedija sa Međunarodnom komisijom

Svi užasi u gradu mrtvih voda odigravali su se van sveta, u tajnosti. Ako bi nekom višom intervencijom došlo pitanje za nekoga odgovarano je najčešće da se ne zna za takvo ime, ređe da je umro tada i tada. Jednom se učinilo da će spoljašnji svet lako otvoriti vrata i pogledati u pakao. Poverenik Luburić objavio je 20. januara (1942) da će jedna Međunarodna komisija doći i naredio da se logor iz osnova preuredi, obećavajući bolji režim ako komisija ode zadovoljna. Sve je mobilisano, poslednjih 48 sati radilo se uopšte bez predaha, a poručnik Miloš nagonio je na konju radnike na življi rad i ubijao. Po najvećoj zimi srušene su stare barake za stanovanje i podignute nove, s krevetom za svakog zatočenika, s posebnom trpezarijom, ambulantom, bolničkom sobom, iskopan je bunar, sagrađena kuhinja. Svi internirci dobili su trake oko ruke sa rednim brojem, pravoslavni plave, jevreji žute, katolici i muslimani crvene. Radnike u radionicama obukoše u zelena radnička odela. Ishrana je veoma poboljšana. Pošto se tako brzo ipak nije mogao izmeniti izgled sužnjeva, likvidirali su sve slabije, a neke skriše u selu. U novu bolesničku sobu postaviše 5-6 zdravih ljudi, — bili su to dotadanji bolničari i medicinari — a iznad glava staviše im na table oznake lakših oboljenja i liniju temperature. U neke radionice dovedoše slobodne profesionalne zanatlije iz sela i obukoše ih u zelena odela internirska sa brojem i trakom. Zabranjeno je po cenu života ma šta drugo govoriti članovima komisije, osim, na njihova eventualna pitanja, {32} kazati: ja sam Broj taj i taj, molim potražite sve druge podatke u upravi! Najzad, 6. februara (1942) komisija zbilja dolazi: po dva predstavnika Nemačke, Italije, Mađarske, Francuske, Vatikana i Crvenog Krsta srpskog i hrvatskog, a pratio ih je mlađi Kvaternik sa desetak najuglednijih ustaša. Komisija je pregledala prostorije i radionice i bila vrlo zadovoljna. Progovorio je sa zatočenicima samo jedan član, obrativši se italijanski na Dra Grosa, zatočenog Jevrejina: Koliko ima bolesnika? U nedoumici, ovaj pogleda u Luburića, iako je znao italijanski, a pošto ovaj odobri da odgovori, on reče: Sedamdeset. — A ima li zaraznih oboljenja? — Nema. Luburić se nestrpljivo umeša smešeći se: „U ovoj bolnici bolje je stanje bolesnika nego u zagrebačkoj!“ — I to je bilo sve. Posle je komisija ugošćena. Čim je otišla, vratio se stari red. Trake su skinute i sužnjevi opet ostali bez broja. U novoj trpezariji obedovali su svega jedanput i to toga 6. februara.

Ta igra sa komisijom bila je valjda najdrskija lakrdija ovoga rata. Za nas je ipak donela jednu korist. Oslobođeno je ubrzo intervencijom nekoga iz nje, 13 Srba zatočenika, koji su došli u Beograd i svojim iskazima malko nam više otškrinuli vrata onoga tajanstvenoga pakla koji se zove „Jasenovac“.^[12]

[12]

Vojislav M. Prnjatović^[13]

[13]

JASENOVAC

— SABIRNI ZATOČENIČKI LOGOR U HRVATSKOJ HRVATSKOJ —

U namjeri da bi pozvani i zainteresirani dobili kakvu takvu sliku o životu i neprilikama zatočenika u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, stavih sebi u zadatak da, prema mojim skromnim mogućnostima, {34} u ovom izvještaju dadnem ako ne baš tačnu i potpuno vjernu fotografiju logora (u Jasenovcu) i života u logoru — to bar približnu.

Izvještaj ću obraditi po glavama, koja će svaka za sebe opisati pojedinu okolnost. I to:

 

JASENOVAC

Jasenovac je varošica, koja leži na samom ušću rijeke Une u Savu. Od železničke stanice Jasenovac varošica je udaljena 2 km. U sred varoši nalazi se jedna veća dvospratna zgrada u kojoj je smješten „ustaški tabor — Jasenovac“. Nizvodno niz Savu jedno 2-3 km, a na ušću rijeke Lonje u Savu podignut je na imanju i tvorničkom prostoru firme Bačić i drug, Jasenovac, sam sabirni zatočenički logor.

Logor se nalazi na močvarnom i podvodnom terenu, te je opkoljen nasipima, koji ga štite od poplava. Kako je logor sa svih strana opkoljen vodom i močvarama, a sa selom Jasenovac vezan je jedino jednim jedinim dobro čuvanim putem, to je bjekstvo iz logora pod normalnim prilikama posve nemoguće.

Logor Jasenovac se zove „sabirni“ stoga što je od septembra mjeseca 1941. god. postao centralni logor u koji se upućuju novi zatočenici, a Jasenovac ih zatim dalje raspoređuje po ostalim filijalnim logorima. Tako je Jasenovac od septembra mjeseca (1941) u neposrednoj svojoj blizini imao 4 filijalna logora i logor u Staroj Gradiški. Tokom jeseni i zime 1941. god. i 1942. god. u Hrvatskoj su likvidirani svi muški zatočenički logori osim Jasenovca sa njegovim filijalama i Starom Gradiškom. Koncem januara 1942. god. konačno je likvidiran logor „Danica“ u Koprivnici, a njegovi zadnji zatočenici Srbi su prenešeni u Jasenovac. Tako da danas postoji samo jedan jedini muški zatočenički logor i to Jasenovac sa filijalom u Staroj Gradiški.

Imanje i fabrički prostor firme Bačić i drug u Jasenovcu izabrato je za zatočenički logor, po mom mišljenju, zbog slijedećih razloga: a) što je na podvodnom i nepristupačnom terenu, pa je begstvo iz njega nemoguće, a osim toga vodom i močvarama otsečen je od ostalog sveta, pa se ne može ni na koji način održavati kontakt između logora i spoljnjeg svijeta, i b) što se na tom terenu nalaze tvornička postrojenja firme Bačić i drug, a što je sve zapljenjeno u korist Hrvatske države, jer je Bačić emigrirao u Srbiju. Naime, namjera je ustaša da od Jasenovca naprave jedan ne samo sabirni, nego i jedan radni industrijski logor, budući da su na terenu podignute veće i dobre tvorničke radionice za izradu lanaca, kovačnice, bravarije, klještara, limarija, tapecireraj, puškarnica, automehanička radionica, stolarija, kolarija, elektro-instalaterska radionica, ciglana, parna pilana, te parna električna centrala, koja podjedno daje svetlo i samom mestu Jasenovac.

Stara Gradiška zadržata je kao filijala logora Jasenovac upravo također s napred iznijetih razloga, jer je logor smešten u staroj kaznioni, a u kojoj se također nalazi niz važnih i dobro uređenih radionica. Posebna se pažnja poklanja šnajderskoj i cipelarskoj radionica. Te dvije radionice danas rade sa velikim brojem zatočenika, mahom Židova, a za potrebe ustaške, Hrvatske vojske i sl.

{35} Na prostoru od Jasenovca do Stare Gradiške ima nekoliko većih lepih poljoprivrednih imanja, čiji su vlasnici Srbi. Kako su oni delom svojevoljno, a delom prisilno iseljeni, to su ta imanja sada zaplenjena pa predata logoru Jasenovac na iskorištavanje. Na obradu tih imanja upućeni su zatočenici iz Jasenovca i Stare Gradiške i to mahom samo Židovi, budući da ustaše u njih imaju vjeru da neće pobeći. Tek tu i tamo je poslat po koji Srbin i to kao stručnjak kome se među Židovima nije mogla naći zamena.

Za Napoleonova vremena, Jasenovac je ležao na tromeđi triju velikih carstava: Otomanskog, Napoleonovog i Austrijskog, pa od toga i ona narodna uzrečica: „Kada pjetao zakukuriče u Jasenovcu, tada se čuje u tri carstva“. Dakle, tada je Jasenovac bio granica između tri carstva, a danas je Jasenovac granica između dva svijeta: zemaljskog i prekozemaljskog. Za zatočenike on pretstavlja predvorje vječnosti, i malo je blaženih koji su se, i koji će se, iz toga predvorja smrti i vječnosti vratiti u ovozemaljski život.

 

Uprava logora:

Uprava logora deli se na dvoje, i to: 1) ustašku upravu, i 2) zatočeničku upravu.

Do ove podijele uprave došlo je stoga što ustaše, zbog velikih zadataka na drugim mestima trebaju ustaško ljudstvo, pa su nastojali sebe u Jasenovcu da što više rasterete te tako što veći broj ustaša pošalju u borbu protiv četnika i partizana.

Ustaška uprava se sastoji u tome da je u njezinim rukama sva naredbodavačka vlast, sva korespodencija sa vanjskim svetom, straža logora i nadzor nad radionicama.

Samouprava zatočenika sastoji se u tome da sami zatvorenici upravljaju životom i radom u logoru prema nalozima i intencijama ustaša. Tako, zatočenici sami upravljaju ishranom, nastanbom, radom i čistoćom u logoru.

Svezno s tim, a da bi se postavljeni zadaci izvršili, osnovana je i zatočenička hijerarhija. Tako su konačno formirane tri sledeće vrste zatočenika:

1) zatočenici-slobodnjaci, 2) zatočenici poluslobodnjaci, i 3) obični zatočenici.

Zatočenik-slobodnjak ima puno poverenje ustaša, te se on može slobodno kretati, ne samo unutar logora i varoši Jasenovac, nego odlazi sam bez pratnje i na službena putovanja radi nabavke robe u sva mesta u Hrvatskoj. Zatočenik poluslobodnjak ima pravo i može da se slobodno kreće unutar logora i po selu Jasenovac, gdje mahom odlazi po poslu radi nabave ili prijema robe. Obični zatočenici smiju se kretati po danu po logoru s tim da žici-ogradi ne smije prići bliže od 5 metara.

Na čelu zatočeničke hijerarhije stoji tzv. „logornik“ (Židov Bruno Dijamantštajn), a zatim njegov zamenik (Židov Viner), te šef ekonomije (Židov Feldbauer), a na čelu pisarna grupnik (Židov Begović). Svi (oni) odreda su zatočenici-slobodnjaci.

Zatim u hijerarhiji dolaze „grupnici“ i „zapovednici baraka“. Grupnici ravnaju (= upravljaju) pojedinim grupama rada (kovačima, limarima, zidarima, ciglanom itd.), a zapovjednici baraka zapovjedaju područnim im barakama za stanovanje (ima ih 6). Grupnika i zapovjednika baraka ukupno ima 25, a od kojih su svega tri Srbina (Slobodan Micić, zamjenik zapovjednika nastambi; Vlado Glumac, zapovjednik barake 5, i Branko Cvjetinović, grupnik grupe za {36} podizanje baraka i vanjskog rada). Zatim svaka nastanjena baraka ima svoga narednika i 4 redara, koji se staraju o čistoći i uređenju baraka.

Svi zatočenici su prosti, obični radnici i zaposleni su mahom prema svojoj struci u civilu. Tu najbolje prolaze stručni radnici i zanatlije, jer se upotrebljavaju za rad u zatvorenim radionicama, a ukoliko to dozvoljava već broj zaposlenih zatočenika u radionicama. Ako je broj zatočenika u radionicama velik i ako su mjesta popunjena, tada i stručni zatočenici obavljaju vanjske grupe radova kao i svi ostali zatočenici, koji nisu zanatlije (trgovci, činovnici i sl.).

Zatočenici-slobodnjaci ne stanuju u samom logoru nego u selu Jasenovcu u privatnim stanovima, a omogućeno im je da su doveli i svoje porodice. Dakle žive zajedno sa svojim porodicama slobodno u Jasenovcu. Na žalost to su samo Židovi.

Zatočenici-poluslobodnjaci žive stalno u logoru, stanuju u logoru i hrane se u logoru. Zatočenici grupaši i obični zatočenici žive stalno u logoru unutar žice i ne mogu van žičane ograde bez pratnje ustaša. Zatočenici grupaši imaju posebnu „grupničku hranu“ koja je dobra i ukusna, a dobivaju i po celi hlebac od 90 dkg. dnevno. Obični zatočenici dobivaju običnu hranu, a o čemu ću kasnije govoriti.

 

Ustaška uprava se sastoji:

1) Povjerenik poglavnika za sve zatočeničke logore ustaški satnik Vjekoslav Luburić (emigrant);

2) Zapovednik ustaškog Tabora — Jasenovac sudski ustaški poručnik Matković ^[1] (nesvršeni pravnik i emigrant);

3) Zapovjednika logora Jasenovac i njegovih filijala ustaškog poručnika Ljube Miloša (nesvršeni pravnik emigrant);

4) Jednog niza ustaških oficira: Pavličević,^[2] Kojić,^[3] Matijević,^[4] Rogić, Mujo,^[5] mlađi Matković,^[6] Modrič^[7] itd.

5) od podoficira i 3 ustaška sata ustaša (3 čete).

[1] [2] [3] [4] [5] [6] [7]

Napred nabrojani oficiri su nosioci režima i zatočenici izvršioci svih zala u Jasenovcu, pa s toga dok oni upravljaju logorom ne može biti ni govora o poboljšanju prilika u njemu. Treba nastojati da se oni maknu sa tih mesta a postave drugi — manje krvoločni — manji zločinci. Ako to ne ide onda bi trebalo da Nemci u logore postave bar svoje predstavnike kao svoje nadzorne poverenike, te da svojim prisustvom spreče zločinstva i nasilja, a zatočenicima osiguraju kakvu takvu životnu sigurnost.

 

Nastamba (stanovi):

Nastambene prilike treba podeliti u dva vremenska perioda, i to: 1) period do dolaska međunarodne komisije u logor (6. II 1942. g.) i 2) od toga dana pa na ovamo.

Za vreme prvog perioda, tj. do 6. II 1942. g. 1.100 zatočenika bilo je smešteno u tri male i vrlo primitivne barake, koje nisu imale {37} prozora nego samo po dvoja vrata. Te barake su više ličile na svinjce nego na stanove za ljude. Dužine su bile oko 20 m, a širine oko 6 m, dok visine oko 3 m. Takva jedna baraka je određena samo za zatočenike Srbe. U toj baraci je stanovalo prosečno 300 do 450 zatočenika Srba pod strahovitim nehigijenskim uslovima, formalno nabacani od patosa do krova jedni na drugima, puni vašiju, svakovrsne nečisti, blatnjavi, zdravi, mokri i bolesni. Upravo strahota, koja bi se mogla meriti samo sa paklom.

Kada se saznalo da će doći međunarodna komisija da pregleda logor i zatočenike, tada je ustaška uprava odredila da zatočenici na brzu ruku, konac meseca januara i početkom meseca februara 1942. g. podignu 6 komada modernih baraka nemačkog sistema za sklapanje, zatim jednu baraku za bolnicu, 1 baraku za ambulantu, te jednu baraku za kuhinju. Srbi zatočenici radeći danju i noću sve su to podigli u jednom rekordnom roku od par dana. Pri tom treba istaknuti da je sav rad obavljen u sred najveće zime, a pri temperaturi od 20 do 33 stupnja celzijusa ispod ništice. To zidanje baraka zatočenici Srbi su u velikom broju platili svojim životima, jer su se razboleli, a kako su već bili iznureni te su naglo umirali, ili su ih pak ustaše ubijali kao dalje nepotrebne i balast.

Kada su početkom februara (1942) bile gotove nove barake za stanovanje zatočenika, tada su zatočenici prešli na stanovanje u njih, a stare su barake srušene. S tim datumom počinje novi bolji period za zatočenike u pogledu nastambe. U baraku svaku može da stane oko 160 zatočenika. U baraku su smešteni boksovi sa dva sprata ležaja. Svaki boks ima po 6 zatočenika i to na prvi sprat trojicu i na drugi sprat trojicu. Tako je konačno nakon toliko meseci svaki zatočenik dobio bar svoj ležaj, i omogućeno mu je koliko toliko da se brine o svome ležaju i svojim stvarima. Nažalost te su barake podignute na podvodnom terenu, pa su prilikom zadnjih poplava Save i Lonje probijeni nasipi, a barake poplavljene, dok su zatočenici po noći evakuisani na stanovanje po radionicama gde rade i na Ciglanu. Zbog toga su zatočenici ponovo ostali bez jedinog svog dobra — ostali su bez svojih stanova, svojih ležajeva, pa se s toga danas nalaze u teškom položaju.

Ustaška uprava uvidjevši i sama neodrživost novostvorenog stanja rešila je da jedan deo zatočenika premesti privremeno u logor Stara Gradiška. Tako je u vremenu od 23. do 24. marta 1942. g. iz Jasenovca prevedeno u St. Gradišku oko 500 zatočenika i tamo su privremeno smešteni. Oni će delom biti poslani na razne ekonomije na rad (mahom Židovi), a drugim delom će biti vraćeni u Jasenovac čim voda opadne i mogne se opet stanovati u barakama u Jasenovcu.

U Jasenovcu je ostalo oko 400 zatočenika, koji imaju za dužnost da održe rad radionica, te da sukcesivno kako voda opada sakupljaju poplavljeni materijal i urede logor.

 

Higijenske prilike:

Higijenske prilike u logoru Jasenovac su više nego očajne. One su stvarno ubitačne — smrtne. Pored loših stanova treba istaknuti da u Jasenovcu u logoru nema tekuće vode. Postoji jedan jedini bunar pokraj ustaške kuhinje. Na taj bunar zatočenici ne smiju dolaziti. Zatočenicima tako nije preostalo ništa drugo nego da konzumiraju vodu iz zagađenih bara, koje su leglo bolesti. Voda {38} nije za piće. Može se piti samo prokuhana. Tom vodom se služe i zatočeničke kuhinje.

Zbog nestašice vode zatočenici se nisu mesecima i mesecima prali, a o nekom kupanju nije moglo biti ni govora. Za vreme zimskih snežnih dana zatočenici su koristili sneg za pranje (trljanje snegom).

Tek pred dolazak međunarodne komisije ustaše uviđaju potrebu da se za zatočenike podigne kakav takav bunar. I zbilja bunar je iskopan za 2 dana kod nove kuhinje. Time je omogućeno zatočenicima da dođu do vode neophodno potrebne za piće (i ako tu bunarska voda nije zdrava) i za pranje. Od toga dana zatočenicima je pružena prilika da se umivaju i kako tako očiste i peru.

Kako je u logoru zavladala velika ušljivost, pa su uši sa zatočenika prešle i na same ustaše, to su ustaše pred dolazak međunarodne komisije dovezli dva poljska vojnička kazana dezinfektora, koji su smešteni u jednu primitivnu baraku. Zatim je prema skromnim i primitivnim sredstvima pristupljeno dezinfekciji i dezinsekciji zatočenika i njihovih stvari. Rezultat je bio taj, da su poslije dezinfekcije zatočenici po desetak dana bili čisti i bez ušiju, ali su se zatim opet zaušili od drugih. Ustaše, bojeći se da ne dođe do kakvih infektivnih bolesti a posebice tifusa, naredili su da se dezinfekcija vrši stalno po grupama i na taj način suzbije ušljivost. No te sve mere su poduzete toliko kasno da se može slobodno tvrditi, da će zatočenici i nadalje u jakoj meri ostati ušljivi.

Kanalizacije u logoru nema. Klozeti — latrine su poljske (jame iskopane pozadi baraka). Po noći se nužda vrši u samim barakama u kible, koje se izjutra iznose i prazne. Obzirom na to smrad po noći u barakama je veoma velik, a sa zdravstvenog gledišta je to posve i jako štetno. Poljske latrine kada se napune zatrpaju se plitkim slojem zemlje, koga kiše speru a nečisti po okolici izliju.

Tek koncem meseca januara 1942. god. pred dolazak međunarodne komisije podignuta je ambulanta i bolnica. Prije toga ni ambulanta a kamoli bolnica nisu postojali. Do tog vremena bolesnici su ležali u stambenim barakama sa ostalim zdravim zatočenicima. Nisu imali nikakve nege ni pomoći, te su bili posve prepušteni sami sebi i Božijoj milosti. Redovita je pojava bila da je svakog jutra u baraci osvanulo po nekoliko mrtvaca. Od početka februara 1942. otpočele su radom ambulanta i bolnica. Međutim, zatočenici su se veoma nerado i tek u najvećoj nuždi služili ambulantom i bolnicom, a to stoga što su ustaše svake dve do tri nedelje upadale predveče u ambulantu i bolnicu, te bolesnike podigli i isterali, te ih zatim „likvidirali“ (ubili). Ubijanja su se djelom vršila pred bolnicom, djelom na samom groblju. Zbog te činjenice zatočenici su teškom mukom išli u ambulantu i bolnicu, ali sila Boga ne moli, pa tako i bolest je natjerala — hoćeš nećeš — već rezignirane i apatične bolesne zatočenike da traže leka pod smrtnom opasnošću.

 

Ishrana:

Ishrana bolesnika je bila ispod svake kritike. Čak i za zatočenički logor ispod svakog očekivanja. U principu zatočenici su trebali dobiti triput hranu na dan (izjutra, u podne i na veče), međutim, u praksi smo dobivali mahom samo dva obroka hrane i {39} to u podne i na veče, a tek tu i tamo pokatkad i izjutra. Jutarnja supa (kada smo je dobili) bila je tzv. „ajnpren“ juha. Kakva je ta supa bila neka kaže sama činjenica, tj. na 1.000 zatočenika dato je svega 4 kg. brašna na zapršku bez masti.

Ručak se sastojao od kuhanog pasulja ili kupusa pripremljenih bez masti. Tek tu i tamo kadkad data po koja kila masti za začin jela. Večera se takođe sastojala od supa od graha ili kupusa, a katkada od kuhanog krompira u ljusci (3 komada za večeru). Hljeba nismo mesecima ni videli, a kamoli ga dobili. Tek od 22. marta 1942. god. a obzirom na iscrpljenost zatočenika i predstojeće velike proletne radove, odlučile su ustaše da zatočenicima daju dnevno po 174 hleba kukuruznog (20 dkg.).

Tako slaba ishrana, a težak rad i nehigijena, izvršili su svoje. Svi zatočenici su odreda jako mršavili i slabili, a što ih je direktno zatim vodilo u smrt, jer kad obole i iznemognu tada bivaju redovno „likvidirani“.

 

Odjeća i obuća:

Za cijelo vrijeme logorovanja zatočenik se sam ima da brine za svoje odijevanje, obuvanje i posteljinu. Prilikom dolaska u logor ustaše zatočenicima oduzmu sve vrijednije stvari, pa tako i svu suvišnu obuću, odjeću, veš, deke, toaletni pribor itd. Dakle, zatočenik u 90 od 100 slučajeva ostane samo u jednom odijelu, jednim parom cipela, jednim na sebi odelom itd. Kako svi zatočenici moraju da rade i to po svakom vremenu, to se odjeća i obuća brzo poderu. Sada je zatočenik primoran da si nabavi drugu odjeću i obuću. Mahom zatočenik to postizava preko „grobara“, koji sa mrtvih zatočenika prilikom sahrane skidaju odijelo i veš. Grobari te stvari daju svojim drugovima dijelom bez naknade, a dijelom traže naknadu u hrani ili cigaretama (šverc cigareta). Na taj način zatočenici postizavaju da ne ostanu goli i bosi.

 

Rad:

Po propisu ustaša svi zatočenici moraju bez izuzetka da rade. Niko ne smije biti besposlen osim bolesnika smještenih u bolnici i ambulanti.

U principu razlikujemo dvije vrste rada: 1) vanjski rad, i 2) unutarnji rad.

Radnici određeni za vanjski rad vrše najgrublje i najteže poslove, kao: istovar i utovar robe i materijala u železničke vagone (logor ima industrijski kolosek vezan sa glavnom železničkom prugom), prenos građevinskog i ostalog materijala, podizanje baraka, zidanje zgrada, čišćenje snijega, podizanje i održavanje nasipa itd.

Drugi dio zatočenika, mahom zanatlija, zaposlen je u „lančari“ i „obrtnoj grupi“, i to kao: kovači, podšivači, limari, bravari, tapacireri, puškari, auto-mehaničari, elektroinštalateri, stolari, kolari, šnajderi, cipelari, brijači, keramičari, staklari, vešeri itd., te kao radnici ciglane.

Oko 150 zatočenika zaposleno je na logorskoj ekonomiji, kao: štalari, kočijaši, kravari i muzari, sjenari, mesari, kobasičari, čuvari i negovatelji peradi, kuvari, nosači drva i vode. Na koncu, oko 25 zatočenika tzv. „GROBARA“ zaposleno je svakodnevno na kopanju grobova i sahrani mrtvaca. Njihova je dužnost da svakoga {40} dana postoji iskopana dugačka raka oko 150 metara za sahranu ubijenih i umrlih. To je svakidašnja predostrožnost jer svakog dana može ustašama da se pruži prilika za masovno ubijanje (ubijanje pri dolasku u logor, ubijanje iz „nastupa“, ubijanje na radu, ubijanje iz bolnice, ubijanje pri kazni, te umrli).

Svi radovi obavljaju se pod strogim nadzorom zatočenika — grupnika kao i samih ustaša. Rad kroz cijelo vrijeme mora biti brz, energičan i intenzivan. Radi od 8 do 12 sati pre podne i od 1 do 6 posle podne. U važnijim slučajevima, koji su vrlo česti radi se bez obzira na vrijeme neprekidno dok se rad ne završi. Svaka labavost u radu, svaki propust i sl. kažnjavaju ustaše na licu mesta smrću.

 

Disciplina:

Disciplina je u logoru „gvozdena“. Logor nema propisanog nikakvog pravila o životu i disciplini u njemu, niti postoje disciplinske kazne i postupci. Svaki pojedini ustaša ima pravo bez ikakve odgovornosti da ubije zatočenika čim to nađe za shodno. Šta to znači nije potrebno opisivati nego savesno i s tim samo konstatovati da ne prođe niti jedan dan a da bar jedan jedini ustaša ne iskoristi to svoje pravo.

 

Kontakt sa vanjskim svetom:

Kao što je napred izloženo, logor Jasenovac je ograđen 5 m. visokom žičanom ogradom, koja je široka 3 m, osim toga oko logora je voda i močvare. Logor sa ostalim svetom vezan je samo jednim jedinim strogo čuvanim putem. Zbog toga svaki kontakt između zatočenika i vanjskog svijeta je posve nemoguć. Nadalje, isto je tako nemoguće civilima posjetiti logor ili zatočenike, to je najstrožije zabranjeno. Dalje, zatočenici ne mogu pisati nikome, a niti pisma ma od koga primati. Isto tako ne mogu primati niti slati pakete. Svaki ma i pokušaj dopisivanja ili sl. kažnjava se odmah smrću.

Objavljeno je, doduše, da će zatočenici počev od 1. aprila 1942. god. moći dva puta mesečno pisati i dopisnice službenog formata svojim bližnjim, te od njih primati odgovore, a sve u veličini od 20 reči. Isto tako da će zatočenici moći primati jedanput mesečno pakete u težini do 5 kg. Da li će se to u istinu i ostvariti nemoguće je reći.

 

Pljačka srpske imovine:

Ko i malo kritički gleda prilike pod kojima žive Srbi u Hrvatskoj mora doći do jednog zaključka. Mora konstatovati da će u zatočeništvo malo po malo i sistemski biti dovedeni svi imućniji Srbi, a to s toga da bi im Hrvati zatim mogli opljačkati imovinu. Tako je u Jasenovcu redovita pojava da svakog dana vagonima dolazi iz raznih krajeva razna trgovačka roba a iz srpskih radnji čiji su vlasnici — Srbi — zatočeni ili su morali emigrirati. Istu sudbinu dele i Srbi zemljoposednici. Njihova imanja su zaplenjena, te su predata ustašama na upravu i iskorišćavanje. Ustaše će to imanje prvenstveno naseliti zatočenicima Židovima, pa tek drugima. Oni će kao zatočenici — poljoprivredni radnici — obrađivati poljoprivredna imanja za potrebe i račun ustaša.

{41} Kako su diljem Hrvatske bune i oružani pokreti to ustaše odlaze u borbu protiv: četnika, partizana i svojih odmetnika. Na tom svom pohodu pljačkaju srpske domove i imanja. Robu, veš, hranu i svakovrsnu stoku i perad dogone zatim u Jasenovac. Robu, veš i hranu lageruju za svoje potrebe, dok stoku (konje, volove, krave, ovce, svinje itd.) izgone na okolne vašare i prodaju.

Zbog te ordinarne pljačke Srba, Jasenovac je danas prepun svakovrsne robe, koja predstavlja milijonske i milijonske vrednosti.

 

Ubijanja:

Ubijanja zatočenika u Jasenovcu delimo na „masovna ubijanja“ i „pojedinačna ubijanja“.

Masovna ubijanja su:

kada u logor dođe novi transport zatočenika tada ustaše redovno jedan dio toga transporta odmah pobiju, a tek manji dio puste u logor. Šta više, ustaše ne samo da znaju nego vrlo često i praktikuju da sve nove transporte zatočenika pobiju odmah kod prijema. Tako je bio slučaj da su svi transporti zatočenika, koji su u logor došli u vremenu od 27. decembra 1941. god. do konca januara 1942. god. svi do poslednjeg čovjeka odmah pobijeni. Mi osuđenici za to sve saznamo od naših drugova „grobara“. Računa se da je u spomenutom vremenu od svega mesec dana na taj način pobijeno između 3-4.000 novopridošlih zatočenika.

Zatim masovno ubijanje sledi i onda kada se brojno stanje zatočenika poveća u logoru preko 1.000, jer ustaše stoje na stanovištu da logor ne smije imati veći broj zatočenika. Kada se brojno stanje poveća, tada ustaše narede „NASTUP“ (zbor) zatočenika. Nakon što su zatočenici izvršili nastup (stupili u zbor) tada dolaze ustaše te odabiraju po svojoj volji određeni broj zatočenika u svrhu „likvidacije“. Nakon što su izvršili izbor određenog broja zatočenika, ostale raspuštaju, a odabrane sve dvojicu po dvojicu vežu žicom za ruke, odvode ih na groblje, naređuju da tu potrbuške legnu u iskopane rake, a zatim uzmu drvene maljeve te njima tuku zatočenike u tjeme glave, da im glava prsne. Ako i poslije jednog-dva udarca neko od zatočenika daje znake života, tada ga noževima izbodu ili sekirama raskasape.

Na isti način nasleđuje i masovno ubijanje bolesnih zatočenika i to stalno od vremena do vremena, kao što sam već i prije spomenuto.

Pojedinačna ubijanja su svakodnevna i višebrojna, a vrše ih svakodnevno i bez ičijeg pitanja sve ustaše odreda kada to nađu za potrebno i osnovno. Dovoljno je da zatočenik ukrade krompir jedan ili kukuruza i sl. ili da poklekne ići, popusti malo na radu, pa da odmah bude ubijen od prisutnog ustaše.

Ubijanja se izvršavaju bodežima, sjekirama, maljevima, revolverima i rijeđe puškama.

Novopridošli zato bivaju skoro redovno bodežima izbodeni i preklani. Zatočenici koji su iz „Nastupa“ dignuti i određeni za ubijanje bivaju redovno ubiti maljevima i sekirama, a manje izbodeni bodežima. Pojedinačna ubistva se vrše onim čime je to ustaši bilo najzgodnije i najbrže učiniti.

 

Židovi:

Židov ostaje Židov, pa i u logoru Jasenovac. Oni su i u logoru zadržali sve svoje mane, no s tim da su one sada vidnije. Sebičnost, {42} lukavstvo, nesolidnost, tvrdičluk, podmuklost i konfidentstvo su njihove glavne odlike. Odmah po osnutku logora u Jasenovcu Židovi su kao prvi zatočenici dopremljeni i to u većem broju. Tek za njima su počele pristizati grupe Srba. Brojčana nadmoć Židova u logoru nad Srbima bila je na prvi pogled očito vidna i ona je stajala prema prilikama u srazmjeru 1:5 do 1:8.

Zbog toga što su Židovi u logor došli prije Srba i u velikom broju, to su oni uspeli da u zatočeničkoj hijerarhiji prigrabe sve važnija mesta. Tako da je danas (mart 1942) unutarnja logorska uprava stvarno u njihovim rukama. Oni ljubomorno čuvaju da se Srbi ne uvuku na položaje, pa s toga stalno i vešto intrigiraju protiv Srba. Kako ustaše imaju više poverenja u Židove to im intrigiranje i uspeva. Tako Srbi, pored toga što stradaju od ustaša, stradaju i od Židova. Židovska logorska uprava svesno i smišljeno protura Židove na lakša radna mesta i razne položaje i zvanja, koja se virtuoznošću izmišljaju samo da jedni drugima olakšaju radni položaj.

Međutim, i pored svega toga, smrtnost među Židovima je veća nego među Srbima, a to s toga što su neotporniji, nisu navikli na teške radove, te što se ne čiste i ne uređuju. Rijetko je koji Židov čist i uredan. Većina ih predstavljaju leglo i rasadnjak ušiju i nečistoće. Primjera radi iznosim da je Pordes, bivši dirigent beogradske opere, umro od nečistoće i vašljivosti. Po njemu su upravo bili grozdovi ušiju, koje su ga formalno jele. Pordes služi kao primer, a takvih među Židovima ima na stotine. U logoru je postala uzrečica: „Židovi su bili čisti dok su im naše sestre i majke izmećarile, a sada kad ih nema, postali su ono što u stvari jesu“.^[8]

[8]

 

Međunarodna komisija:

Još tokom mjeseca januara 1942. god. logorom se proširila vest da će logor posetiti neka specijalna komisija, da bi utvrdila pravo stanje i vidila život zatočenika. Ta je vjest prvo potekla iz židovskih krugova, pa joj mi Srbi nismo mnogo pridavali, jer su Židovi upravo majstori u proturanju raznih važnih vesti o događajima u Bosni, Hrvatskoj i na frontovima. Međutim, sredinom januara meseca i same ustaše su objavile, da će logor posetiti jedna međunarodna komisija. Pavelićev poverenik za logore, ustaški satnik Vjekoslav Luburić, oko 20. januara 1942. god. pozvao je sve starešine logora i grupnike rada te zapovjednike baraka i obavestio ih o predstojećem dolasku te komisije. On je tom prilikom svima saopštio, da se do početka februara mora cijeli logor temeljito urediti, sav materijal složiti, ljudstvo očistiti, obrijati i iskrpiti. Da bi zatočenike podstrekao na što temeljitije uređenje logora, izjavio je: „Ako komisija dobro prođe i nađe sve u redu obećavam vam ustaškom čašću, da će logorom zavladati bolji duh i da će se hrana za 30% popraviti“.

Poslije toga saopštenja nastao je veliki rad u logoru, sve je uređeno da ne može biti bolje. Barake za stanove zatočenika su podignute, zatim bolnica, ambulanta i kuhinja. Cijeli logorski {43} prostor je pregledan, očišćen a materijal složen. Tako su zatočenici radili na uređenju logora sve do 2. februara i to u normalnom radnom vremenu. Međutim, na 1. II 1942. izdaje se zapovest da će zatočenici neprekidno raditi 48 sati da bi tako dovršili na vreme uređenje logora. Na 2. i 3. februara dan i noć smo radili. Na žalost, kroz tih 48 sati platilo je glavom mnogo naših drugova, jer su ustaše u velikom broju stalno nadzirale rad i intenzivnost rada, pa ako bi koji od zatočenika malo zastao ili pokazao znakove umora bivao je odmah ubijen. Tako su pred mojim očima u lančari ubijena tri zatočenika, od kojih je jedan Aleksandar Milošević, tehničar iz Sarajeva.

Komandant zapovednik logora, poručnik Ljubo Miloš, zajedno sa zastavnikom Modričem, pojahali su konje te tako s konjima uleteli u radionice na radna mesta zatočenika, te zatočenike ubijali iz revolvera.

Uoči dolaska komisije uslijedilo je „čišćenje“ bolnice i ambulante. Svi bolesnici — preko 100 — su isterani, te pobijeni noževima i maljevima.

Na dan dolaska komisije u lepo uređenu bolnicu sa belim čistim krevetima, s tablom iza glave, koja kazuje vrstu bolesti i temperaturu, ležali su vektori i doktori zatočenici, koji su mahom svi dobro izgledali. Trebalo je komisiji predočiti da je nega bolesnika zatočenika prvorazredna i odlična.

Ustaše su htele pokazati da radionički radnici imaju čak i zelena radna odela, pa su svi zatočenici zaposleni u radionicama dobili zelena radna odela. Zatim su ustaše dva dana pred dolazak komisije pregledali sve zatočenike, te iz njih izdvojili sve one koji su slabo izgledali. Ti slabi zatočenici odvedeni su u sam Jasenovac, u „tabor“, i tamo su bili u jednoj baraci zatvoreni dok komisija nije prošla. Da nisu bili pobijeni imaju zahvaliti tome, da je pao veoma visok snijeg, pa se rake nisu mogle iskopati.

Na 5. februar uoči dolaska komisije svi su zatočenici dobili trake sa odštampanim brojevima, koje su morali odmah staviti na lijevu nadlakticu. Židovi su nosili žutu, Srbi plavu, a Hrvati (katolici i muslimani) crvenu. Zatim je zatočenicima pod pretnjom smrtne kazne zabranjeno da bilo šta govore sa članovima komisije. Jedino što smo smeli reći bilo je, da na upit „kako se zoveš“, odgovorimo: „zatočenik broj 453“ (već prema tome kakav je broj zatočenik nosio). Ako bi bio pitan i nadalje trebao je zatočenik da odgovori: „Izvolite se obratiti na logorsku upravu“.

Na 6. februara — na dan dolaska međunarodne komisije, zatočenici, koji su radili u „lančari“ pri dolasku izjutra u lančaru nisu se malo začudili kada su za lančarskim strojevima zapazili 15 kvalifikovanih majstora civila (koji su ranije radili kod Bačića u lančari), koji su stavili u pogon strojeve te otpočeli sa izradom lanaca. Ti civilni majstori bili su kao i zatočenici obučeni u radnička odela zelena, sa brojevima na rukama. Dakle, imali su izgled zatočenika. Ovi kao civili i slobodno živeći ljudi izgledali su dobro a iskivanje lanaca obavljali su brzo.

Oko 10 sati 6. februara stupila je u logor međunarodna komisija, koju su sačinjavali predstavnici: Nemačke, Italije, Francuske, Vatikana, Crvenog krsta, te preko 10 najviđenijih ustaša među njima i sam mlađi Kvaternik (Eugen Dido). Komisija je pregledala i razgledala sva odeljenja radionice, stanove, kuhinju, bolnicu itd. Komisija se dugo zadržala u lančari i promatrala način izrade lanaca.

Odmah iza podne komisija je napustila logor, i otišla u Jasenovac, u „tabor“, gde je pogošćena. Istog dana iz redova ustaša na večer saznali smo da je komisija pronašla sve u redu i da su ustaše nalazom zadovoljne. Zatočenici su, međutim, samo mislili na uspeli „blef“ ustaša, na prikazu „Potemkinova sela“.

Na 7. februara 1942. god. izvršen je popis svih Srba zatočenika i predat Nemcima i članovima komisije.

Na 7. februara na večer oko 6 sati pozvani smo nas 13 — danas oslobođenih — da dođemo pred upravu u svrhu izlaska pred komisiju. Kada smo došli pred upravu došao je telefonski novi nalog, da se ne predvedemo pred komisiju nego da se od nas uzmu generalije i lični podaci, te da se komisiji odmah dostave. To naše popisivanje izazvalo je mnoge i raznolike komentare, ali se odmah sa strane Židova iz uprave ustvrdilo da ćemo biti pušteni kućama.

Od toga dana pa do 26. II 1942. godine nije bilo nikakvih vesti o tome. Na 26. februara na veče pročitana je Naredba, kojom se 13 zatočenika „Grko-istočnjaka“, a niže imenovanih, stavljaju pod naročitu zaštitu, punu poštedu od rada, te da se krpe i čiste. Osim toga, dobivaju poboljšanje hrane (dupla porcija). Sada smo stvarno i sami povjerovali da će nas pustiti kućama, a poštedu nam dadoše da se oporavimo i uredimo. Tako je i bilo. Na dan 27. marta 1942. g. naredbom je naređeno da se nas 13 temeljito očistimo i uredimo a na 30. III 1942. izjutra da dođemo sa stvarima pred upravu, jer ćemo toga dana otputovati. Dakle, ni tada nismo saznali kuda će sa nama. Na 30. marta izjutra iz logora, uz pratnju jednog ustaše, upućeni smo u Jasenovac u „tabor“, a odatle na željezničku stanicu. Čim smo krenuli na put videli smo da će biti dobro, jer nas je pratio svega jedan ustaša — vodnik, a koji je inače bio poznat kao prilično dobar čovek i nije bio krvolok. Od njega smo u vozu (vagon III klase) saznali da nas ima predati u Zemunu časniku za vezu, a ovaj da nas preda nadležnima u Beogradu. Svi od reda kada smo to saznali, bili smo presretni, jer smo rađe išli u majku Srbiju nego svojim kućama, gde bi nas eventualno opet proganjali, ako ne bi uspeli na vreme da se u Srbiju prebacimo.

 

Moji lični doživljaji:

Moje lične doživljaje (u logoru Jasenovac) izdiktirao sam u zapisnik u Komesarijatu za izbeglice u Beogradu, pa molim da se ovaj referat spoji sa tim zapisnikom i tako sačine jednu cjelinu.

{45} Simo Ćurković

DOVOĐENJE U LOGOR JASENOVAC I PATNJE U NJEMU

Zapisnik od 12. juna 1942. god. sastavljen u Komesarijatu za izbeglice u Beogradu.^[9]

[9]

 

ĐURKOVIĆ SIMO, star 36 godina, sin pok. Maksima i Savke, rođene Marić, pravoslavne vere, rođen u Donjoj Trnavi, sreza Bjeljinskog, inženjer hemije u željezari u Zenici, gde je i uhapšen, dopraćen iz logora Jasenovac — te izjavi:

Slom Jugoslavije zatekao me je u Zenici, gde sam bio namešten kao činovnik željezare, i sve do 29. jula 1941. godine bio sam na miru, nesmetan u svom radu i ne nadajući se hapšenju obzirom na uveravanje i izjave merodavnih faktora u direkciji željezare u Sarajevu.

Nenadano 29. jula 1941. godine uhapšen sam na radu u kancelariji od žandarmerije i sproveden sreskom načelstvu u Zenici, gde sam nepreslušan ostao u zatvoru do sutradan, a tada sam policiji sproveden u Sarajevo i predan sarajevskoj upravi policiji. Ovde sam ostao 3 dana i za to vreme nisam prizivan radi saslušanja, a po tome upućen sam sa jednim transportom od 10 Srba i 4 Jevreja iz Sarajeva u Gospić u kaznionu. Sa mnom od Srba u ovom transportu bila su: braća Đorđe i Nikola Pikula, i to Nikola trgovac u Trnovi kod Sarajeva, i Đorđe, koji je bio kao dobrovoljac, po slomu Jugoslavije izbegao sa svoje dobrovoljačke zemlju u Bačkoj u Sarajevo.

Transport koji sam išao do Gospića sprovodila su dva redara gradske milicije, 2 žandarma i 2 policajca agenta. Putovali smo u klasi osobnog voza, u jednom vagonu specijalno rezervisanom za ovaj transport. U Gospić smo stigli rano ujutro 4. avgusta i odmah predani u kaznionu Okružnog suda. Tu smo ostavljeni u dvorištu kaznione i sutradan ujutro izvršen je nad nama svima pretres, te su nam oduzete sve stvari osim novca. Naročito su pokupili noževe, nalivpera i druge sitnice. Ovde smo zatekli jednu veću grupu Srba seljaka iz okoline Jajca, a isto tako i grupe Srba interniraca iz Bjeljine, Tuzle, Višegrada itd. Pojedinci iz ovih grupa dovedeni su iz logora u Koprivnici. Zatekao sam tu trgovca Nikifora Vasiljevića, braću Markoviće, dr Peru Todorovića lekara, svi iz Tuzle; iz Puračića: braću Jovu i Danila Blagojevića, Uroša Stankovića, Nedeljka Despotovića, i još nekoliko iz Puračića; a iz Bjeljine: Ljubojević Vaska, posednika, Bogdanovića Đoku, braću i rođake Čolakovića, Bojanića Miloša, trgovca, Stankovića Emilijana, trgovca i sestrića mu Vasića Iliju iz Janjine, kao i još mnoge druge čijih se imena ne sećam. Iz Bjeljine bilo je tu oko 60 Bjeljinaca, te oko 400 do 500 seljaka iz Bjeljinskog kraja.

Već prvoga dana kako sam došao u Gospićku kaznionu bio sam svedok ustaškog terora u ovom logoru. Ustaše su iz dvorišta kaznione, u kojem je bilo oko 800 ljudi, odvodili svakog časa pojedine zatočenike u zatvorske sobe i ćelije i tamo ih mučili i ubijali ih, ili kako reče jedan ustaša — „vežbali se u gađanju“. Jednoga {46} od ovih odvedenih, kojega nisu ubili u zatvoru, vratili su natrag u dvorište, ali pred našim očima na ulazu u dvorište ubio ga je jednim metkom u potiljak glave iza leđa ustaša Mimica, kojemu ime ne znam. Odmah kod ulaza sa ulice u kaznioničko dvorište postavljen je bio jedan mitraljez, uperen prema sredini dvorišta, i ustaše su se stalno vrzmale oko toga mitraljeza preteći nam da će nas sve pobiti, ako se koji makne. Još prvoga dana po dolasku došao je do nas upravnik kaznione i saopštio nam da ćemo za 3 dana ići svojim kućama.

Međutim, drugog dana po dolasku u Gospić razmešteni smo iz dvorišta u zatvorske sobe. Odmah je nastala trgovina, jer su nam ustaše nudili na prodaju sve moguće životne namirnice, kao i duhan, znajući da imamo pri sebi dosta novca. Ova trgovina u stvari je bila pljačka, jer su ustaše najskuplje prodavali svaku stvar koju smo hteli kupiti. Tako je to potrajalo 15 dana, i mene sa mojom grupom nije niko prizvao radi saslušanja, niti su nas kuda upućivali, što nas je sve čudilo, jer su svakoga dana dolazili transporti novih interniraca, a isto tako i transporti, koji su docnije pristigli od transporta kojim sam ja došao, bili su odmah upućivani u razne ličke logore, kao Jadovno, Oštarije itd., kao i na otok Pag, a to u stvari nisu bili logori, nego mesta određena za „likvidiranje“ Srba.

Međutim, nakon 15 dana ipak su i moju grupu odredili za transport na Velebit. Skinuti smo u dvorište i već povezani bili sve 2 i 2 u lance, kada je odjednom došlo naređenje da se odustaje od daljega slanja transporta za Velebit i to usled dolaska talijanske vojske u Liku. Odmah su nam skinuli lance s ruku, strpali u kamione i prebacili na željezničku stanicu u Gospić, gde su nas strpali u teretne vagone, i to u svaki vagon po 80 ljudi. Obrazovan je tako transport od oko 1.000 Srba, zgruvanih u 13 vagona, i sva kompozicija krenula je u Jastrebarsko. Put do Jastrebarskog bio je strašan, jer su vagoni bili pretrpani i u vagonima smo se formalno gušili od vrućine i smrada. Vode nismo smeli tražiti i dok smo stigli do Jastrebarskog umrlo je od žeđi 12 ljudi. Po dolasku u Jastrebarsko, ostavili su ove mrtvace u vagonima i tek kad smo sledećeg dana iz Jastrebarskog produžili istom kompozicijom teretnog voza za Jasenovac, izbacili su ovih 12 mrtvaca iz voza. Koji su ljudi bili među ovima mrtvim ljudima i odakle, ne znam, jer u vagonu u kojem sam se ja nalazio nije se desio ni jedan smrtni slučaj.

Iza nas u Gospiću u kaznioni ostalo je još oko 120 Srba i to većinom uglednijih Srba građana iz Sarajeva, Tuzle i Puračića, i njih su također iz Gospića uputili u Jastrebarsko, gde su ostali do 12. septembra (1941) i tada su upućeni u Jasenovac.

Transport kojim sa ja išao u Jasenovac 21. avgusta (1941), praćen je po ustašama. Tu smo predani ustaškoj upravi logora i bili smo prvi zatočenici u Jasenovačkom logoru. Bilo nas je oko 900, sve samih Srba. U to vreme nalazile su se u logoru tri nove barake, u koje smo smešteni. No istoga dana došao je za nama iz Jastrebarskog i jedan transport Jevreja sa Slanog, koji su Jevreji došli kao već organizovani logor, pa su u Jasenovcu po naređenju ustaša preuzeli unutrašnju organizaciju logora na čelu sa svojim logornikom.

Po ulasku u logor izvršena je nad nama potpuna premetačina i oduzet nam sav novac i nakit, kao prstenje itd., pod pretnjom da {47} će svaki onaj biti streljan, ako se kod njega nađe novca ili ako bilo šta prikrije.

Prvih 4—5 dana proveli smo u barakama i za to vreme nismo uopšte dobivali hrane, tako da su ljudi od gladi padali u nesvest. Ustaški funkcioneri u logoru rekli su nam da hrana još nije stigla i da se čeka na neko odobrenje kredita za izdržavanje Jasenovačkog logora. Od Jevreja interniraca bili smo potpuno odeljeni.

Trećeg dana po dolasku u logor uspelo je četvorici Srba zatočenika da pobegnu iz logora i srećom to bekstvo nije izazvalo nikakve teže posledice za nas ostale, no ustaški „dužnosnici“ rekli su nam da će u buduće streljati nas po 10, 20, pa i 100 ako se ponovi još koji slučaj bekstva.

Petoga dana pojavio se među nama prvi put Poglavnikov poverenik za sve logore u Hrvatskoj — zvanična titula — Luburić Vjekoslav, po rođenju Hercegovac, ranije činovnik Okružnog ureda u Mostaru, i održao nam je govor rekavši nam da ćemo kao internirci provesti u Jasenovcu na radovima na podizanju nasipa nekoliko nedelja, a posle toga da ćemo biti pušteni kućama. Posle toga je naredio da se odvoje seljaci na jednu stranu od građana, i od prilike dve trećine nas bili su seljaci, koji su se odvojili, njih oko 600. Odmah su ove ljude formirali u dve partije i odveli ih iz logora u nepoznatom pravcu, te za njih kasnije nismo mogli ništa saznati gde su i šta je sa njima. Ipak smo čuli sa raznih strana da su ovi ljudi odveženi u Slavonsku Požegu, i tamo svi ubijeni. Pošto je doista 26. avgusta 1941. godine u Slavonskoj Požegi izvršeno likvidiranje nekoliko stotina Srba interniraca seljaka, nije isključeno da su to bili oni naši drugovi internirci iz Jasenovačkog logora, jer se vremenski poklapa odlazak seljaka interniraca iz Jasenovačkog logora sa izvršenim ubijanjima u logoru u Slavonskoj Požegi.

Po odlasku ovih seljaka upućeni smo mi građani na rad na Lonjskom nasipu kraj Struga — rukavca Save. Počeli su nam tada davati nešto bolju hranu, a mi, nadajući se da ćemo prema obećanju povjerenika Luburića, biti po svršenom poslu pušteni svojim kućama, radili smo s voljom i zalaganjem. Za vreme ovih radova na Lonjskom nasipu posetio nas je jednoga dana i Eugen Kvaternik, šef ustaškog redarstva, sin vojskovođe Slavka Kvaternika, pa nam je i on obećao da ćemo po svršenom radu na nasipu biti pušteni kućama.

Za vreme ovih radova bili smo i filmovani, i kako smo čuli, bioskopskoj publici saopšteno je preko platna da su to Srbi, koji su pobegli od četničko-komunističkog nasilja, a kojima su hrvatske vlasti dale utočište i hleba te sada marljivo rade na obnovi Hrvatske

U mesecu septembru (1941) izdvojili su nas zanatlije, koji smo raspoređeni na rad u Bačićevu ciglanu i lančaru, pilanu i ciglanu, i tu je zametak i osnov logoru Jasenovac III, u koji smo i mi kasnije smešteni, nakon likvidacije logora Jasenovac II (= Bročice).

Koncem septembra uspelo je dvojici Srba pobeći iz logora, i to Mraković Branku, stolaru iz Travnika, i Popović Ljubi, stolaru iz Tuzle, koji su sa jednim ustašom otišli u jednu obližnju šumu da saseku nekoliko drveta iz kojih bi se napravili maljevi za radove na nasipu. Posledica toga begstva bila je u tome da su popisani sve oni koji su se u taj mah zatekli unutar logora, tj. onoga {48} dela logora ograđenog žicom, i spisak ovih popisanih ljudi poslan je ustaškom taboru u selo Jasenovac, pa je tabor u spisku podcrtao imena 26 interniranih Srba, koji su odmah stavljeni u ustaški zatvor gde su držani 4 dana, a posle toga su ih sve povezali lancima i odveli ih bez stvari u pravcu jedne obližnje šume. Kratko vreme iza toga čuli su se pucnji iz pušaka, a to je značilo da su ovi ljudi pobijeni. U ovoj partiji pobijenih nalazili su se dr Pero Todorović, lekar iz Tuzle; Jovo Sabljić, trgovac iz Sunje; Berić, sin trgovca Save Berića iz Slavonskog Broda; Belančić, policijski pristav iz Visokog; braća Pikule iz Sarajeva; Marković Boško, bivši narodni poslanik iz Vlasenice. Drugih se sada poimenično ne mogu setiti, a radio sam u to vreme na nasipu. To je uostalom bila sreća za mene kao i za ostale koji se nismo prilikom popisivanja nalazili unutar logora, jer bi i mnoge od nas zahvatilo ovo prvo „likvidiranje“ u Jasenovačkom logoru.

Usled rada na nasipu i slabe hrane počelo je već početkom oktobra (1941) umirati dnevno po 5-8 ljudi. Oko 10. oktobra nastale su prve kiše, pa je usled podvodnog zemljišta prekinut dalji rad na Lonjskom nasipu, a nas su prebacili sa pravljenja nasipa (Lonjskog) na pravljenje jednog novog nasipa koji bi imao da štiti logor Jasenovac II (= Bročice).

U međuvremenu pristizale su u logor manje partije Srba zatočenika. Dolazili su uglavnom transporti sa Jevrejima, a od Srba došao je jedan transport Hercegovaca, njih oko 70, kao i ona zaostala partija od 120 Srba iz Jastrebarskog. Ovi su popunjavali praznine u prvoj partiji s kojom sam ja stigao i koja je već bila proređena tako da nas iz te prve partije nije bilo više od 50.

Logor Jasenovac III bio je smešten na Bačićevoj ciglani nedaleko željezničke pruge Sunja-Novska. Ovde smo na podizanju logora radili pod neizdrživim okolnostima radi stalnih kiša, tako da je procenat umiranja bio sve veći, a i postupak prema nama od strane ustaša sve se većma pogoršavao. Ljudi su na radu tučeni i ubijani, a jednom prilikom i sam poverenik Luburić opalio je iz revolvera prema jednoj grupi koja je radila i jednoga Srbina internirca ranio. S nama su na ovom poslu radili i Jevreji, ali je prema Srbima primenjivan daleko gori postupak i Srbe su i više tukli i više gonili na rad nego Jevreje. Bilo je za vreme rada dosta slučajeva da su ustaše iznemogle ljude i potpuno iscrpljene ubijali na licu mesta.

Bolnica uopšte nije postojala. Teško bolesnima davali su logorski lekari poštedu i ovi bolesnici ostajali su u barakama. Lekari su bili Jevreji internirci, a od Srba jedini medicinar Gerenčević Paja iz Sremskih Karlovaca, kojega smo svi zvali Doktorom.

10. novembra (1941) nadošla je poplava u logor Jasenovac II (= Bročice) tako da je 13. novembra upućena jedna partija zatočenika od 250 ljudi za Krapje, gde je privremeno improvizovan logor, a od ostalih 200 zatočenika prebačeno ih je 80, 14. novembra, u logor Jasenovac III (= Ciglana) dok ih je oko 120 ostalo u logoru Jasenovac II da ruše barake.

Ovih 280 zatočenika Srba upućenih za Krapje pobijeno je, i to svi do jednog „likvidirani“. Već na njihovom putu od logora Jasenovac II do sela Jasenovca ubijeno ih je oko 50, a po likvidiranju logora u Krapju u mesecu decembru (1941) pobijeni su od ove partije i svi ostali.

{49} Mi koji smo došli u logor Jasenovac III ostali smo pošteđeni, osim nekolicine, dok od onih 120 zatočenika u logoru Jasenovac II pobijeni su svi osim dvadesetorice, koji su došli k nama u logor Jasenovac III.

Među odvedenima i likvidiranima u logoru Krapje nalazili su se među ostalima: Tekić Gavro, sudija; Bogdanović Jovo, trgovac; Tejić Mika, kafedžija sa sinovima Acom i Božom; braća Bogoljub i Obrad Bosnić; Panić Todor, kafedžija; Ostojić Mika, kafedžija; Milošević Jovo, privatni nameštenik; Bošnjaković Joco, sudski činovnik; Stojisavljević Stevo, žandarmerijski narednik u penziji, svi iz Bijeljine; a iz Visokog: Beatović Ranko, ranije poslovođa „Bate“. Koliko se sećam, tu su još bili Mandraka Spasoje i Čerik Nikola iz Sarajeva. Imena drugih ubijenih Srba ne mogu se sada setiti.

Od onih 120 Srba zatočenika koji su ostali radi rušenja baraka u logoru Jasenovac II pobijeno ih je 100, a znam da su među njima pobijeni braća Trifković iz Doboja. Posle svih ovih likvidiranja bilo nas je u logoru Jasenovac III, tada jedinom logoru, još u svemu oko 100 ljudi, zajedno sa onih 20 iz logora Jasenovac II.

Prve noći kad smo prebačeni u logor Jasenovac III prenoćili smo pod jednom šupom u Bačićevoj ciglani i onako prozebli, promrzli i mokri, ostali smo izloženi snegu i vetru, jer je šupa bila otvorena. Čuvali su nas ustaše i ni jedan preko noći nije smeo ni da makne, a svakoga onoga koji bi se makar malo telom pokrenuo s mesta ili pokušao da ispruži noge ili učini kakav pokret rukom, nemilosrdno su udarali i ubijali na licu mesta. Tako je te prve noći u logoru Jasenovac III ubijeno pod ovom šupom 5 Srba zatočenika. Napominjem podjedno da je odmah prilikom dolaska u logor Jasenovac III, na samoj kapiji kuda se ulazili u logor, ubijeno njih nekolicina bolesnih i iznemoglih, koji su bili doveženi kolima.

Sutradan ujutro raspoređeni smo na rad, i to na pletenju žice oko logora. Radili smo po blatu do kolena, a napolju je padao sneg. Kako nije bilo dosta baraka, stanovali smo u jednoj ozidanoj prostoriji, upravo hodniku na ciglani, koji smo prozvali „tunel“. Ležali smo na goloj zemlji bez ikakve prostirke i pokrivača.

U to vreme pristižu ponovno u logor manje ili veće grupe Srba. Tako je dopraćeno i 40 Srba iz sreza Bijeljina, seljaka, koji su doterani iz Zagreba, gde su bili pred nekim pokretnim sudom, koji ih je oslobodio, ali unatoč tome hrvatske vlasti su ih poslale na „rad“ u Jasenovac. Kad su ovi, mahom mladi ljudi, videli patnje koje ih čekaju, zaprepastili su se i zgrozili nad sudbinom koja ih čeka, te njih sedmorica za vreme rada pokušali su odmah prvoga dala pobeći iz logora i nekolicini je to i uspelo, dok ih je nekoliko uhvaćeno i odmah na licu mesta „likvidirano“.

Povodom toga sazvan je zbor svih Srba zatočenika kod tunela, osim zanatlija po radionicama, i tu su pred našim očima ustaše poklali oko 50 zatočenika.

Od ovih 40 Bijeljinaca dopraćenih iz Zagreba ostalo ih je nakon klanja na zbornom mjestu svega 15 i njih su, skinuvši ih gole, odveli u zatvor, gde su ih držali gole u zatvoru nekoliko dana, a zatim i njih sve do jednoga pobili.

Jedan od važnih radova u logoru za zatočenike bio je i rad na kopanju raka za pobijene i umrle, kao i na ukapanju i sahranjivanju mrtvih. Postojala je i radna partija grobara sa „grupnikom“ {50} na čelu, koji su kopali jame, nosili mrtvace i zatrpavali ih. Ovi grobari bili su Srbi i Jevreji, na čelu im je bio kao vođa grupe „grupnik“ Danon, Jevrejin iz Sarajeva, inače po zanimanju geometar.

Najgori meseci za zatočenike bili su novembar, decembar i januar. U ovim mesecima ljudi su ubijani bez razlike, pa i na samom radu iz čista mira. Tada i transporti koji su stizali za logor nisu više čitavi ulazili unutar logora, nego su već na ulazu u logor ustaše ubijali ili klali noževima dobar procenat pristiglih. Tako je partija zatočenika iz Slavonske Požege od 60 ljudi sva pobijena u dvorištu Bačićeve ciglane, pred samom kancelarijom logora. Naravno, da se nije moglo saznati koji su ljudi bili u ovoj partiji. U to vreme stigla je iz Karlovca jedna velika partija od 160-180 ljudi, koji su ubrzo svi osim dvojice „likvidirani“, i to ostali su na životu Vujo Vorkapić, obućar i Ogrizović Đuro, trgovački pomoćnik. Znam da su iz Karlovačke grupe ubijeni Mudrinići, otac i sin. Kako su ljudi stalno gonjeni na rad, a ishrana je bila više nego bedna, broj iznemoglih i bolesnih sve je većma rastao, tako da je pored ustaškog ubijanja svaki dan i umiralo po 10-15 ljudi.

Dana 24. decembra (1941) na katolički Badnjak došao je transport Srba interniraca iz Sarajeva, njih oko 60, među njima Prnjatović Vojo^[10], Erić Vojo i Ružić Đorđe, svi iz Sarajeva. Ova partija pri ulazu sretno je prošla. Međutim, drugog januara (1942) pobijeni su iz ove partije manje više svi, odnosno zaklani u barakama.

[10]

Dana 25. decembra (1941) na sam katolički Božić stigla je partija od 72 Srbina iz Pakraca. Njih je tada odmah ubijeno 27, a ubijanje je vršio uglavnom ili klao nožem sam zapovednik logora poručnik Ljubomir Miloš, sestrić Vjekoslava Luburića, poverenika svih logora u Hrvatskoj.

Crni dani za Srbe zatočenike bili su 1, 2. i 3. januara 1942. godine. 1. januara odvedeno je iz barake na tzv. „rupe“ 66 Srba, gde su ih sve pobili maljevima i u „rupe“ zatrpali, a sutradan 2. januara poklali su ustaše i ubili u jednoj baraki, gde su se nalazili bolesni i iznemogli, oko 40 do 50 ljudi, dok su ih 136 odveli na „rupe“ i tu ih sve pobili maljevima. Tada je stradala i pomenuta grupa Srba iz Sarajeva, koja je stigla u logor 24. decembra 1941. godine, a u kojoj je bio i Prnjatović Vojo, Erić Vojo i Ružić Đorđe, svi iz Sarajeva, dok se drugih po imenu više ne sećam.

Trećeg januara 1942. došao je među nas zatočenike poverenik Luburić i lično izdvojio na stranu sve osim zanatlija i to idući od jednog do drugog i pitajući svakog pojedinog šta je po zanimanju. Svi oni koji nisu bili ili nisu izjavili da su zanatlije, strpani su u kamione i odvedeni u logor Jasenovac II i tu svi pobijeni.

Značajno je spomenuti da su ustaše u mesecu januaru (1942) preko smrznute Save prelazili u Bosnu i odande iz opljačkanih srpskih sela donosili dosta plena, naročito mnogo stoke, hrane i raznovrsnih životnih namirnica i ovu hranu smeštali u dve velike prostorije, koje su bile dupke pune suhoga mesa, slanine, masti itd. Zatočenici izgladneli sve su to videli i nekoji od njih nisu mogli izdržati i u pogodnom momentu iskoristili su priliku kad nije bilo u blizini ustaša na straži, te poneki komad suhoga mesa ukrali iz prostorije gde je meso bilo ostavljeno. Međutim, ustaše {51} su za ovu krađu saznale i sve ove nesretnike ubili na licu mesta. U ovom ubijanju učestvovao je i sam zapovednik logora Ljubo Miloš, koji je ubijao iz revolvera ili klao nožem nesretne i gladne zatočenike, a uz njega sekundirali su mu u ovome klanju i druge ustaše.

U mesecu januaru po najvećoj zimi, morali smo sklapati nove barake. Temperatura je bila do minus 26 ispod nule i preko celoga dana ostajalo se na radu napolju, pa i za vreme ručka. Pri podizanju ovih baraka, a naročito pri postavljanju plota, stradalo je takođe dosta zatočenika, koje su ustaše već iznemogle i promrznute ubijali na licu mesta pri samom radu.

U januaru stigla je jedna partija Srba seljaka iz okoline Sarajeva, njih oko 50, i oni su odmah direktno odvedeni na „rupe“ i svi pobijeni maljevima. Sudeći po njihovoj nošnji i crvenim čalmama oko glave, bili su to seljaci negde od Pala.

Pod kraj januara proširio se glas o dolasku jedne internacionalne komisije, koja bi imala da na licu mesta ustanovi stanje zatočenika u Jasenovačkom logoru. Tim povodom na nekoliko dana pred dolazak Komisije sazvao je poverenik Luburić sve „grupnike“ na sastanak i izjavio grupnicima, da će logor posetiti neki njegovi prijatelji iz Nemačke, te od njih zatražio da učine sve za vremena da logor pre dolaska Komisije bude sa svim svojim radnim otsecima u redu. U prvom redu imalo se dovesti u red spoljno uređenje logora: čišćenje logorskog kruga, baraka, podizanje jedne barake za trpezariju, kao i podizanje jedne centralne kuhinje, te uređenje bolnice sa ambulantom.

Sva radna odeljenja imala su na dan dolaska komisije da rade punom parom, pa su tako i ona radna odeljenja kao na pr. pilana, koja uopšte nije radila, ponovo proradila. Svim zatočenicima naređeno je da se pred članovima Komisije hitro i žustro kreću, da bi ostavili utisak svežine i da su dobro hranjeni, uopšte uzevši da Komisija stekne uverenje, da je Jasenovački logor radni logor, a ne mučilište.

Kao dokaz dobre organizacije u vođenju evidencije o zatočenicima dobili su zatočenici trake i brojeve, a na brzu ruku sređena je kartoteka za zatočenike i spiskovi. Srbi su dobili plave trake, kao znak četništva, Jevreji žute trake, a Hrvati i Muslimani crvene, jer su njih sve okarakterisali kao komuniste, iako to nije bilo u stvari tako.

Svi zatočenici dobili su uputstva kakve će odgovore davati članovima Komisije ako bi bili o čemu pitani. Svaki zatočenik morao je reći broj pod kojim se vodi i koji mu je napisan na traci na ruci, a sve podatke o njemu da će dati kancelarija logora. Da bi ironija i kamuflaža bila još veća pred Komisijom, uvedeno je u dve barake kao i u centralnu kuhinju električno osvetljenje.

Svaki zatočenik morao je biti čist, umiven, obrijan, i u čistom vešu i najboljem odelu. Na pet dana pred dolazak Komisije hrana je toliko poboljšana, da smo imali jesti koliko god smo hteli i to mesa, tako da uopšte nismo bili u stanju pojesti onoliko koliko nam je davano.

Pošto se u logoru u to vreme nalazio veliki broj bolesnih u dve barake i tzv. ambulanti, to su ovi bolesni zatočenici jednostavno „likvidirani“ i brisani sa spiska. Poubijano ih je tada najmanje oko 120. Da bi se bolnici ipak dao stvarni bolnički izgled, improvizovana je u dotadašnjoj ambulanti jedna bolnica sa {52} 15 kreveta, i u nju su stavljeni potpuno zdravi zatočenici. Improvizovana je i operaciona sala, a Komisiji je imao davati obavesti o stanju bolesnih lekar dr Lajderfer, Jevrej zatočenik.

Uoči dolaska Komisije starije i iznemogle zatočenike, njih oko 120, odveli su u selo Jasenovac u tzv. logor Jasenovac IV (= Lančara). U krvničkom radu ustaša ovo je čak jedan svetliji momenat, jer po inače uobičajenoj praksi očekivalo se da će i ovi stari i iznemogli zatočenici biti likvidirani.

Pred sam dolazak Komisije poverenik Luburić sazvao je sve „grupnike“ i između ostaloga rekao im: „Vi stari zatočenici mnogo ste videli i mnogo znate. Činjene su pogreške i s vaše, ali više s naše strane. Želim da logor bude u redu, inače ću ga likvidirati.“ Šta su ove njegove reči značile, i šta je značilo „logor likvidirati“, bilo je nama svima i suviše jasno. Sem toga, Luburić je dao pojedinim „grupnicima“ tehničke upute šta i kako da rade u radionicama u lančari, ciglani, pilani, ekonomiji itd., kako bi Komisija dobila zbilja utisak da je Jasenovački logor radni logor.

Brojno stanje zatočenika na dan dolaska Komisije iznosilo je 1.450 ljudi, od toga 250 Srba, a ostalo Jevreji. Međutim, Hrvata i Muslimana nije u taj mah ni bilo, jer su svi oni odvedeni još u drugoj polovici decembra (1941), njih oko 300, u Staru Gradišku. Od Hrvata i Muslimana nalazili su se u logoru samo pojedine zanatlije, a bili su obeleženi sa crvenim trakama na ruci.

Komisija se zadržala u logoru i pregledavanju raznih prostorija i radionica i baraka oko 2 sata i prošla je uglavnom kroz one prostorije za stanovanje i radionice kroz koje ih je provela uprava logora. U ovoj komisiji bilo je oko 30 lica.

Po odlasku Komisije nastalo je nešto bolje stanje u logoru, a to se videlo i po držanju samog poverenika Luburića. On je očito bio zadovoljan sa rezultatom „komisijskog pregleda“, ali nije nama usmeno izrazio to svoje zadovoljstvo.

Odmah sutradan po odlasku komisije uzeti su od 13 Srba zatočenika podaci radi puštanja na slobodu, ali tek 26. februara (1942) oslobođeni su od rada i dobili poboljšanje hrane. Dana 30. marta ova trinaestorica Srba odvedeni su iz logora i upućeni u Beograd.

U mesecima februar i mart stizali su i dalje transporti Srba sa raznih strana, ali se ne mogu setiti i navesti odakle su sve. Bile su to sve manje grupe, uglavnom Srba i ponešto Jevreja. Mart mesec je važan zbog toga, što tada nastaje novi sistem „likvidiranja“, a to je spaljivanje ubijenih u ciglani. Isto tako dovode se tada kamionom i grupe žena, koje su također spaljivane. Tako i koncem februara dovedena je preko zaleđene Save grupa od 50 žena i dece u Jasenovac i stavljeni u zatvor 7-8 dana, i ponovo odvedeni natrag preko Save i tamo verovatno likvidirana. Među ovim ženskima bilo je dosta vrlo lepih devojaka i, koliko sam mogao lično primetiti iz prikrajka, ustaše su se dugo vremena zadržavali u jednoj prostoriji gde su ove ženske bile smeštene, i može se kao najverovatnije pretpostaviti da su ih ustaše izvodili noću i nad njima vršili nasilnu obljubu.

Koncem marta (1942) pojavila se opet poplava u logoru Jasenovac III (= Ciglana) i ponovo se forsiranim radom imao podići još jedan poprečni nasip. Pri podizanju toga nasipa opet je nastalo kundačenje zatočenika. Radilo se neprekidno po danu i po noći.

{53} Međutim, nadolazak vode bio je toliki da je voda provalila nasip, a kako su zatočenici već bili potpuno iscrpljeni od rada, doveli su ustaše Srbe seljake iz sela Jasenovca, koji su mesto zatočenika nastavili sa radom na nasipu. Kako je voda unatoč tome prodrla u logor i poplavila barake za stanovanje, tako da nije bilo mesta za zatočenike, pristupilo se opet „likvidiranju“. Tom prilikom ubijeno je, a potom spaljeno, oko 120 zatočenika, Srba i Jevreja. Usled poplave logora, jedan deo Srba i Jevreja odveden je u Staru Gradišku, a preostali su smešteni na uzvisitijem zemljištu u šupe na ciglani i radionice.

Posle desetak dana, kad se voda povukla, vraćeni smo u barake.

U aprilu (1942) sve više i više dolazili su i dovođeni po ustašama na kamionima transporti i grupe žena i dece. Kako smo čuli dovedeni su iz Đakovačkog logora i iz Stare Gradiške. Sve grupe ovih dovedenih žena i dece smeštene su u tzv. tunel na ciglani i u partijama od po 20 osoba nakon ubijanja gvozdenim polugama bačene su u peć i spaljivane. Moram napomenuti da mi zatočenici nismo mogli niti smeli išta znati o tome koga sve i odakle dovoze kamionima, pa pobliže o spaljivanju ovih žena i dece ne mogu ništa navesti osim napred što sam naveo.

Od većih partija muškaraca koje su dopraćene u logor u mesecu aprilu bila je partija Srba seljaka iz Gračanice i Gradačca. Bilo ih je tu oko 180. Od toga je odmah odvedeno u „tunel“ radi spaljivanja njih oko 60, i to odmah ih je izdvojeno 40 pred kancelarijom logora, a 20 nakon cepljenja, da ironija bude veća, također su gurnuti sa onih 40 u „tunel“ i tu su svi spaljeni.

U aprilu je dovedena jedna partija Srba seljaka od Tuzle, koja je sva likvidirana spaljivanjem, osim jednog jedinog seljaka, po imenu Ilije Maričića, po koji je međutim posle nekoliko dana umro.

Sa Korduna je u drugoj polovici aprila (1942) dovedeno oko 450 Srba seljaka i 4 žene. Ova partija je preslušavana u logoru od strane nekih civilnih lica, među kojima se nalazio i šef policije iz Karlovca. Ljude su pri ispitivanju mučili ustaše i policijski agenti. Imputiralo im se da su imali veze sa partizanima u Petrovoj Gori. Ovi zatočenici sa Korduna bili su iz srezova Vojnić, Vrginmost i Karlovac. Znam da je bilo i među njima seljaka iz Gornjeg i Donjeg Sjeničaka, Tušilovića i drugih sela na Kordunu.

Od ove partije njih najmanje 60-70 „likvidirano“ je spaljivanjem, ostali su probrani i određeni za rad u Nemačku, sem staraca i bolesnih. Za to vreme od spomenute 4 žene, koje su stigle sa ovom partijom, jedna je poludila i ustaše su je pustili da onako luda slobodno hoda po čitavom logoru.

U aprilu su stigle i dve partije Srba iz sreza Bjeljinskog, u svemu oko 100 ljudi, od kojih je najveći deo transportovan na rad.

U mesecu aprilu (1942) pada i likvidiranje sela Mlake u blizini Jasenovca, i to zbog toga što je u seoskoj gostioni došlo do sukoba između ustaša i domaćih seljaka, kojom prilikom su seljaci ubili trojicu ustaša, a jednog ustaškog časnika ranili. Ustaška reakcija sastojala se u tome, da su svi muškarci Srbi i sve žene sa decom odvedeni po ustašama u nepoznatom pravcu. Za žene i decu govori se da su odvedeni u Staru Gradišku, a jednom delu muških stanovnika iz sela Mlake uspelo je da pobegne pred ustašama preko Save u Bosnu.

{54} Nadodajem, da su osim ovih većih partija sa zatočenicima, koje su stigle u Jasenovački logor, dolazile i manje grupe zatočenika iz raznih krajeva, tako na pr. Lipika, Pakraca i Zagreba.

U aprilu pristižu već i grupe, i to u sve većem broju, Hrvata i Muslimana, koje više ne izdvajaju, kao što je to bilo ranije, od Srba, nego ih stavljaju u zajedničke barake sa Srbima. Karakteristično je i to da ove Hrvate više i ne kategorišu kao komuniste, nego ih podvode pod isti režim pod kojim se nalaze Srbi i Jevreji. Među Hrvatima dovedenim u Jasenovac u to vreme je bilo dosta oficira i vojnika domobranaca u uniformi, pa čak i ustaša u uniformi, kao i ustaških agenata. Sa ovih uniformisanih lica odmah su skidane uniforme.

U mesecu maju, pored manjih grupa koje su stigle u Jasenovački logor, došla je i jedna veća grupa iz Nove Gradiške, njih 76, uglavnom Srba i desetak Hrvata, kao i partija iz Sarajeva, sa 180 ljudi Srba, Hrvata i Muslimana, od kojega je broja bilo polovina Srba. Ova je grupa bila vrlo mešovita po svome sastavu, jer je u njoj bilo pored intelektualaca i dosta zanatlija i seljaka. U prvoj partiji nalazio se inžinjer Černi, kao i inž. Stipetić iz Sarajeva, koji su bili Hrvati, a od Muslimana bili su tu sudija Mehmedagić i Nalić, član sarajevskog pozorišta, svi iz Sarajeva. U ovoj partiji bilo je i dosta domobranaca, vojnika hrvatske vojske. Sve ove partije, kao i manje, odmah su se formirale i upućivale u Zemun, i sa ovom partijom, kao i partijom Srba iz Jasenovca, pošli smo i nas nekolicina starih zatočenika i stigli u Zemun 26. maja t. g. (1942).

Navodim sada nekoliko karakterističnih momenata iz Jasenovačkog logora, koji ilustruju prilike u tome logoru, koji su ustaše zvali „logorom smrti“, kao i najvažnije ustaške funkcionere.

 

USTAŠE: 1) Poglavnikov poverenik za logore u Hrvatskoj bio je spomenuti Luburić Vjekoslav, a njegov zamenik i jedan od najkrvoločnijih bio je Matković, ustaški poručnik.

2) Miloš Ljubomir, ustaški poručnik i upravnik, odnosno zapovednik svih logora u Hrvatskoj, sestrić Luburića Vjekoslava.

3) Luburić, zvani „Brko“, stric Luburića Vjekoslava, ustaški zastavnik, upravitelj logora u Jasenovcu.

4) Inž. Pičili: ustaški poručnik, tehnički upravnik logora Jasenovac.

5) Ustaški funkcioneri: Kojić Ante, ustaški poručnik, jedno vreme upravitelj lančare. Zastavnici: Mujo Jusić od Bihaća, Matković, brat spomenutog napred Matkovića, Matijević Matija, Modrić Ante, Altarac Ante jedan od najkrvoločnijih, Jakov Gašić, Kojić II Žarko, brat napred spomenutog Kojića. U rangu zastavnika bio je i neki Ilija zvani „Tatek“. Dodajem da su se u logoru nalazili ranije još neki ustaški oficiri, ali su ovi iz logora premešteni. Jedan od najpristojnijih među njima bio je ustaški poručnik Rogić.

Logoru su bile dodeljene tri satnije ustaša, njih oko 300, a bili su razmešteni u selu Jasenovcu, odakle su dolazili na službu u sam logor.

Ubijanje maljevima vršili su ustaše, a ubijanje gvozdenim polugama pred spaljivanje vršio je zastavnik Altarac i „Brko“ Luburić. Ubijene Jevreje ubacivali su u peć zatočenici Srbi, a Srbe Jevreji, a tako je to bilo i ranije prilikom zatrpavanja mrtvih Srba i Jevreja u „rupe“.

{55} Maljem je likvidirao zatočenike svojom rukom čuveni „Mujo“ od Bihaća.

Slučaj Otona Gavrančića

Oton Gavrančić doveden je u logor početkom novembra (1941) iz Zagreba i poslan u jednu baraku među Jevreje. On je bio osuđen da završi život u najtežim patnjama, a kazna mu je bila što je morao ići svako veče u „ustaški zatvor“, koji se sastojao iz opletene žice pod vedrim nebom u logorskom krugu. Žica je bila opletena sa svih strana u okrug, a isto tako isprepletena i odozgo u visini po prilici od 60-80 centimetara, tako da čovek u žicu stavljen nije mogao uspravno stajati nego je morao ili klečati ili čučati. Gavrančiću je naređeno da imade ići u žicu svako veče sa sumrakom, a iz žice izlaziti ujutro o svanuću. U vreme kad je Gavrančić izdržavao ovaj „ustaški zatvor“ teren je bio pod vodom u visini od 20 do 30 centimetara i on je morao čitavu noć provesti u čučećem položaju u žici. Tako je izdržao 5 dana uzastopce, a šesti dan ujutro nekako je uspeo da se izvuče iz žice, gde ga je našao bez svesti jedan kuvar zatočenik, koji ga je, pošto je još bila noć, odveo u kuhinju i tu ga povratio k svesti, grejanjem nogu u toploj vodi. Iz kuhinje je u zoru odveden u baraku, ali je istoga dana sav iscrpljen i izmučen u baraci umro.

Osim ovoga bilo je još dosta slučajeva da su zatočenici kažnjavani stavljanjem u žicu, da u njoj provedu po jednu ili dve noći, a razlozi za ovakvu kaznu bili su, recimo, što pojedini zatočenik nije na poslu dobro radio i slični, posve ništavni razlozi. Ova je žica postojala samo u logoru Jasenovac II.

Kako Ljubo Miloš likvidira

U krvničkom ubijanju Srba istaknuo se iznad svih ostalih upravnik logora Ljubo Miloš. On je sam svojom rukom što pobio iz revolvera što iz kratkog puškomitraljeza ili zaklao nožem čitave grupe Srba u isti mah pored brojnih pojedinaca. Broj po njemu pobijenih Srba penje se na više stotina.

Jedan zatočenik očevidac, čije ime ne mogu spomenuti, pričao mi je o Milošu ovaj slučaj.

U logor je bila stigla jedna grupa od 12 Srba, sve mladi ljudi. Kako je Ljubo Miloš slučajno prolazio pored kancelarije logora i spazio je ovu grupu tek stiglih zatočenika i videći ih gde stoje u vrsti jedan pored drugog, prišao im je i upitao: „Jeste li Vlasi?“ Oni su svi mramorkom ćutali, stojeći uspravno, skrštenih ruku na prsima. Prišao je tada prvome od njih u vrsti i upita ga: „Govori, jesi li Vlah?“ Kad mu ovaj nije ništa odgovorio, trgnuo je mahinalno iz džepa revolver i sprašio metak u grudi ovome prvom zatočeniku. Prišao je tada drugome, trećemu i ostalima i kao sa prvim svršio je sa svima ostalima. Nijedne reči oni mu nisu odgovorili, i kao od šale Miloš ih je „likvidirao“.

Iz drugih partija zatočenika on je, po dolasku i pri izdvajanju u logoru, sam likvidirao čitave desetine zatočenika u pojedinim partijama, nekada pištoljem, a nekada malim ustaškim nožem.

Prilikom begstva sedmorice od onih 40 dovedenih Srba zatočenika Bosanaca, koji su u Jasenovac poslani iz Zagreba, gde ih je preki sud oslobodio, posle klanja i ubijanja koje je izvršio sam Ljubo Miloš među ovom 40-toricom, okrenuo se nekolicini iz ove {56} grupe izdvojenih i rekao im: „Majku Vam vlašku, što se i vi svi ne bunite da vas jednom sve likvidiram“.

On je bio glavni likvidator i one 27-morice Srba iz Pakraca, koje je ubio i zaklao na Božić, što mu nije ništa smetalo.

On je svojom rukom ubio sudiju Ilića iz Pakraca.

Ponovilo se to više puta, a ravni su mu bili u tome i braća Matkovići, ustaški funkcioneri i najveći krvoloci u Jasenovačkom logoru.

Slučaj Petra Zrnića profesora iz Beograda

U mesecu januaru (1942) pošao je iz Beograda sa urednim pasošem za Split preko Zagreba Petar Zrnić, profesor iz Beograda. U Splitu mu je živela žena Jelena, poznata kao urednica jednog ženskog časopisa u Beogradu. U Zagrebu je bio međutim skinut s voza po ustaškom redarstvu i uhapšen, te sproveden u Jasenovački logor.

Po dolasku u logor prijavio se odmah upravniku logora Ljubi Milošu, rekavši mu da je Srbin koji je živeo u Beogradu, te da sa putnom ispravom putuje ženi u Split, i da ne vidi razloga zašto se njega uhapsilo i dovelo u logor. Miloš mu je odgovorio i rekao mu da sačini jednu molbu u kojoj će sve to navesti i na osnovu toga da zatraži u molbi da ga se pusti na slobodu. Ustaše su ga tada doveli u baraku u kojoj sam se ja nalazio. Tu je pred nama zatočenicima ispričao svoj slučaj i ujedno sastavio na dve ili tri strane molbu na upravu logora radi puštanja na slobodu. Posle dva sata provedena u našoj baraci, odneo je Milošu svoju molbu i ubrzo posle toga videli smo da je otpraćen iz Miloševe kancelarije u ustašku stražaru. Sutradan nam je saopšteno, tj. meni koji sam vodio spisak zatočenika u svojoj baraki, da ga brišem iz spiska živih.

Srbin sa „dva srca“

U novembru ili decembru (1941) doveden je s jednom grupom Srba u logor i jedan vrlo lep, visok i snažan čovek. Dvojica ustaša gledajući ga, poveli su razgovor, pa jedan od njih reče drugome: „Ovaj sigurno ima dva srca“. Drugi mu na to odgovori da to ne može biti, na što onaj prvi reče: „Uverićeš se da ovaj ima dva srca“, i tada je izvadio svoj ustaški nož i s njime je polako kopkao po prsima ovoga čoveka sve dotle dok ga nije nožem povredio u srce i dok ovaj snažan čovek nije pao mrtav na zemlju.

Naravno da je ova igra ustaša bila unapred dogovorena, jer im je smetalo da vide ovako zdravog i snažnog čoveka pred sobom.

Slučaj sa Avdom Trbonjom

Nekako u zimu doveden je u logor i jedan musliman iz Mostara po imenu Avdo Trbonja i isti je ostavljen u baraku među nas Srbe zatočenike. Slučajno je prošao ispred barake poverenik logora Luburić Vjekoslav i Avdo, kad ga vidje, odmah mu je prišao kao starome prijatelju. I doista, po svemu se videlo da se oni dobro poznaju, jer je i njega Luburić odmah prepoznao i s njim ostao u razgovoru skoro pola sata. Avdo mu se je potužio zbog toga što je doveden u logor, a Luburić mu je rekao da dođe u njegovu kancelariju pa da će nešto učiniti za njega. Avdo je zatim i otišao do logorske kancelarije, ali malo zatim videli smo gde ga ustaše vode u stražaru. {57} Sutra dan ujutro saopšteno je da se Avdo Trbonja ima brisati iz evidencije. Važno je pri tome ono što je nama u baraci Avdo Trbonja ispričao za svoga pobratima Luburića. Za Luburića je rekao da ga poznaje iz Mostara, gde je Luburić bio 1934. namešten kao činovnik u Okružnom uredu i tada, zbog nekih malverzacija i zloupotreba s novcem, otpušten iz službe. Kako je Luburiću, po rečima Avdinim, predstojalo hapšenje, odlučio je da ode u emigraciju i tom prilikom Avdo, tako tvrdi, dao je svom prijatelju 7.000 dinara za put. Kako Avdo nama reče, Luburića u emigraciju nisu odveli nikakvi politički motivi nego begstvo pred zatvorom zbog pronevere u Okružnom uredu. Za sve dobro što je Avdo učinio Luburiću ovaj mu je vratio tako što ga je jednostavno „likvidirao“.

Ishrana u Jasenovačkom logoru

U logoru je ishrana zatočenika bila uglavnom loša i ispod svake kritike. Hleba smo dobijali i to neredovno u mesecima septembru i oktobru, i to po šestinu, devetinu ili desetinu hleba težine oko 600 grama. Kroz mesece novembar, decembar, januar, februar i mart nismo uopšte primali hleba, izuzev zanatlija koji su se općenito bolje hranili od ostalih zatočenika. No od polovine decembra svi su u pogledu hleba bili izjednačeni, tako da ni zanatlije više nisu primale hleba. Hrana je bila: redak pasulj, krumpir, kupus i stočna repa, nekada malo začinjena s masti, ali u glavnom bez ikakvog začina. To je bio ručak, a takva je bila i večera. Doručka ili uopšte nije bilo, ili nam je ponekad davana prokuvana topla voda. Krumpir smo dobijali kao čorbu ili neoljušten kuvan, najviše po tri krumpira na