{237}

PROTA BOŠKO BOSANAC

VREME KOJE JE PRETHODILO I HRONOLOGIJA IZGRADNJE SPOMEN-HRAMA U JASENOVCU U EPARHIJI SLAVONSKOJ

Eparhija slavonska zauzima prostor od rečice Ilove, na zapadu, do Osijeka, zapravo Osječkog polja, na istoku, omeđena rekom Dravom sa severa, a rekom Savom sa juga. Sada broji oko 150.000 pravoslavnih duša, organizovanih u 80 parohija i crkvenih opština. Dakle, zauzima prostor nekadašnje pokrajine Slavonije, zato sada i nosi staro, istorijsko ime, Eparhija slavonska.

Potiče iz duboke starine, od prvih naselja srpskih po ovim krajevima, jer se naš manastir Orahovica spominje još od početka XII veka. Iz ovoga proizilazi da je naša Slavonska eparhija, kao jedna čvrsto organizovana duhovna zajednica svih Srba u ovim krajevima, na čelu sa svojim episkopima, odigrala značajnu i neocenjivu ulogu u čuvanju, vođenju i prosvećivanju srpskog naroda sa ove strane Save, rasejanog i izmešanog sa inovernim, a u mnogome i sa inorodnim žiteljima ovih krajeva. Slavonski episkopi sa svojim rodoljubivim sveštenstvom, kroz stotine godina, vodili su ogorčene borbe, na život i smrt, biti ili ne biti, sa višestrukim strašnim neprijateljima srpskog naroda — Turskom i Austro-ugarskom, koji su čas na najgrublji, čas na prefinjeni i lukavi način hteli da odrode, poturče, pounijate, a najviše gotovo unište i zatru srpsko ime, pravoslavnu veru i srpsku Crkvu.

I zahvaljujući samo revnosnim i požrtvovanim narodnim sveštenicima i vladikama, srpski narod u Slavoniji i okolnim oblastima sačuvao je svoju pradedovsku veru, svoje dično ime, svoju otačku duboku tradiciju, svoj mentalitet i karakter, svoj čisti srpski jezik i pismo sa svim crkveno-narodnim običajima, pa tako ostao u duhovnom i monolitnom jedinstvu sa ostalom svojom braćom preko Save i Dunava i svim drugim srpskim krajevima.

Nepobitna je činjenica da su se one srpske porodice koje su se, u prvom naletu bežeći od okrutnih Osmanlija sa svoga izvora u ove krajeve, trenutno ovde našle bez svojih sveštenika, pretopile se, izgubile se i propale i nacionalno i konfesionalno. Ostali su im samo tragovi pradedovske vere i nacionalnosti, srpska prezimena i po koja pravoslavna slavska ikona u većim zadružnim domovima.

Srpska crkva i njeno čestito sveštenstvo, kroz stotine godina od postanka našeg imena, bili su lučonoše pismenosti, prosvete, duhovne i materijalne kulture i hrišćanskog, sve do sad u svemu svetu neprevaziđenog morala... nemoj sine govoriti krivo, ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga, bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu. I sve ono što je pošteno, {238} časno, čestito i plemenito, što je ukrašavalo pravoslavnog Srbina kroz vekove, plodovi su i tekovine njegove narodne Crkve, njegovih pastira, sveštenika.

I koliko su ti duhovni veterani i zatočenici slobode, narodni ljudi, sveštenici sa svojim budnim i rodoljubivim vladikama na čelu, bili revnosni i u svemu odani svome narodu i uopšte srpskoj stvari, toliko je i sav naš srpski narod bez izuzetka bio veran, predan i u svemu imao bezrezervno poverenje u svoje vođe, svoje pastire.

Cela Slavonska eparhija, kao i ostali srpski krajevi, bila je okićena i kao zlatom na svili ispisana stotinama crkava, kapela, zvonika, časnih krstova i nekoliko belih manastira, po selima i gradovima, putevima i raskršćima, poljima i šumarcima, podignutih sa samopregornom ljubavlju i nacionalnim ponosom na slavu Božju. Svuda su brujala umilna crkvena zvona, orila se slava Božja, ispunjavajući neizrecivom radosti svako srpsko srce i stvarajući u svakoj pravoslavnoj duši nezamenjivo, svečano raspoloženje. Narod je slavio svoje praznike, nije radio u nedeljne dane, poštovao svoje svetitelje, tražio i dobijao od njih pomoći u svome radu i svojim težnjama. Svaki početak i kraj, promenu svoga života, kao i svako svoje delo, popraćao je molitvom i prizivao na sve blagoslov Božji, krepio se i napredovao u blagodati Duha Svetog, koju je preko svoje Crkve dobijao.

Eparhija slavonska je pred drugi svetski rat bila najmanja u Srpskoj patrijaršiji, ali na zavidnoj visini po crkvenosti, religiozno-moralnom stanju vernih, po sređenosti u svakom pogledu, organizaciono kadrovski, sa popunjenim parohijama, opravljenim i uređenim hramovima, parohijskim domovima, sa nekoliko novih hramova i parohijskih domova u novoosnovanim parohijama.

Na čelu eparhije stajao je stari, iskusni od svih eparhiota voljeni i mnogouvažavani episkop Miron Nikolić, okružen spremnim i otmenim saradnicima u svim eparhijskim telima.

Eparhija je imala pod svojim patronatom Srpsku mušku Učiteljsku školu — Preparandiju, koja je prerasla iz Bogoslovsko-učiteljske škole u Preparandiju, pa je i kao državna mešovita Učiteljska škola, ostala u nekom smislu i dalje pod patronatom Eparhije, jer je eparhija materijalno pomagala „Internat“ za stanovanje i prehranu siromašnijih učenika, koji su dolazili u pakračku Preparandiju iz svih krajeva Jugoslavije. Posle prvog svetskog rata u Internat su primani ne samo Srbi pravoslavne vere, već i drugi bez obzira na ime i veru, svi oni koji su želeli da pohađaju ovu školu, poznatu po svom naučnom nivou i spremnosti nastavnika i po pogodnosti smeštaja, po pedagoškim i vaspitnim principima, po atmosferi koja je u samom mestu i okolini gajeno prema đacima preparandima iz svih srpskih krajeva u Jugoslaviji.

Pakrac je pred drugi svetski rat bio zaista snažan duhovni centar pravoslavlja i Srpstva cele eparhije, na visokom nivou tolerantnosti i širine kako samog sedog Episkopa, tako i sveštenika, nastavnika i vodećih ljudi u ovom srezu sa 78% srpskog življa.

No upravo uoči rata, meseca februara 1941. godine, u 95. godini života, napušta svoju voljenu Eparhiju pakračko-slavonijsku vladika Miron. Dan njegove sahrane 23. februar 1941. bio je poslednji sastanak i viđenje sveštenstva i predstavnika crkvenih opština i naroda Slavonije pred drugi svetski rat. Sedi vladika Miron, kao pravi otac naroda svoje eparhije, pred svoju končinu, potpuno svestan znao je govoriti: „Ja idem za koji dan Bogu na istinu, a vi {239} ćete dočekati teških dana...“ I zaista, drugi svetski rat sručio se na eparhiju našu, i na samo sedište eparhije Pakrac takvom žestinom i sa nezamislivim, neshvatljivim za XX vek, metodama genocida, istrebljenja jednoga naroda, razaranjem i paljenjem njegovih svetinja, hramova, manastira, nemilosrdnim i ljudskom razumu nepojmljivim divljanjem „lombrozovih tipova“, nad vernim, nedužnim narodom, starcima, malom i još u majčinoj utrobi nerođenom decom.

Smrt Vladike Mirona kao da je bila drastična prekretnica koja je presekla tokove života, rada i napretka srpskog pravoslavnog naroda i njegove Crkve na ovim prostorima u njegovom trajanju na tlu ovom još od kraja XIV veka.

Sve ovo napred rečeno može poslužiti, kao uvod izlaganju koje sledi, bar ovako ukratko zabeleženo, da bi se naglasilo i istaklo ničim neizazvano vandalsko rušenje naših hramova, klanje i ubijanje vernih u samim hramovima... „pred vašim pravoslavnim srpskim bogom... jer ste vi još od vremena Svetozara Miletića pjevali ... da je i samo nebo srpsko, na kome sjedi Srbin bog... pa eto neka vam sada on pomogne“! — Tako je cela Pravoslavna Crkva sa svojim narodom stavljena van zakona na celoj teritoriji marionetske tzv. Nezavisne Države Hrvatske. Srušeno je do temelja ili spaljeno do potpune neupotrebljivosti 57 hramova i 23 parohijska doma, sa dva drevna manastira Orahovicom i Pakrom, na teritoriji male Eparhije slavonske. Matične knjige su većinom uništene, biblioteke, arhive, naročito iz manastirskih i eparhijskih riznica. No ipak, našlo se trezvenih, razumnih i kulturnih ljudi i savesnih profesora kao što su Tkalčić i Bah sa Zagrebačkog sveučilišta, koji su ispred rušilačkog besa sklonili u Zagreb i sačuvali dobar deo velikog kulturnog blaga Srpske pravoslavne crkve i naroda srpskog. Ipak, i od toga sklonjenog „kulturnog blaga“ kroz 40 godina od svršetka rata, razvlačilo se i možda nehotice rasipalo po raznim muzejima, muzejskim postavkama i depoima, da bi nakon mnogih pregovora bilo vraćeno eparhijama, vlasnicama: Zagrebačko-ljubljanskoj, Slavonskoj, Gornjokarlovačkoj i Dalmatinskoj, aprila meseca 1983. godine.

Tačan broj poginulog naroda sa teritorije te male Eparhije slavonske, od Ilove rečice na zapadu do Osijeka i Osječkog polja na istoku, između reka Save i Drave, još nije tačno utvrđen a gotovo da je i nemoguće utvrditi, jer su žrtve genocida uništavane pojedinačno i po logorima smrti, na razne načine, na prostorima od severne Norveške do Egipta na jugu, no pretpostavlja se broj od 127.000 duša, među kojima i 18 sveštenika.

 

U Slavonskoj eparhiji uočljiva su, tako da kažemo, četiri središta-punkta u kojima je zločin imao najteže posledice, sa ranije utvrđenim planom, reklo bi se, iz jednog centra provođen. Sva četiri su deo opšteg paklenog plana: „Trećinu preseliti, prognati u Srbiju, trećinu pokrstiti, a trećinu pobiti. Dakle, trećinu pobiti, a to su središta: Pakrac, Novska, Našice, Jasenovac.

 

Pakrac, samo mesto sa 98% pobijenog sveštenstva svih uzrasta ili, u logorima Jasenovac, Stara Gradiška, Norveška, ili bačenog u ponor „Jadovno“.

U Pakracu je, „Doglavnik“ Mile Budak, posle hapšenja i odvođenja sveštenika (9. jula 1941. g.), negde oko 15. jula, održao „Veliki Zbor“, na kojem je, sav zajapuren i zapjenušan od bjesa i mržnje {240} na Srbe, izbacio one, čuvene „Parole“: „Ili se ukloni, il' mi se pokloni“; „Srbe na vrbe“; „Bježte psine preko Drine“.

Međutim, da saopštim jedan detalj iz života Mile Budaka, inače hrvatskog književnika. To mi saopštava prijatelj iz djetinjstva, rođen u Pakracu, dr Mladen, sudija i advokat.

„Blagovremeno sam se sklonio iz Zagreba u Zemun, jer sam u Zemunu imao svoju kuću. Međutim, kada je u Zemun došao endehazijski ministar Lorković, video sam da će Zemun pripasti Endehaziji. Prešao sam u Beograd, otvorio advokatsku kancelariju. Pošto nisam imao posla, tek da imam firmu, mnogo sam čitao. Kako u Zagrebu nisam hteo čitati dela Mile Budaka, sada sam stalno čitao baš njega, da vidim šta je taj književnik pisao, književnik i intelektualac, a sada ministar jedne takove tvorevine NDH. — Moram priznati, jezik divan, naš lički, dijalekt ijekavski. Ali u svakoj prilici se očešao i pogrdno o Srbima. Njegovo „Ognjište“ u 4 knjige. No ako ikako možeš doći do dve knjige „Ratno groblje“, to moraš pročitati. Naime, Budak je bio 1914. god. zarobljen kod Šapca, kao austrijski „oberlajtnat“. Srbi ga dočekali kao brata Hrvata, ali on je odbio i rekao je: „Ja sam Franji položio zakletvu“. Ostao je zarobljenik, dobio čuvara vojnika, prešao Albaniju, jer je vojska sa sobom vodila i zarobljenike. Sam piše... Glad, zima, Kačaci-Arnauti pljačkaju i ubijaju... neki vojnici uhvatili kera i ispekli ga i pojeli... Bili smo na početku „Prokletije“ planine. Meni sve teško nositi i bacim svoje ćebe. Vidim ćebe uzima vojnik moj stražar... A tako, hoće da ga prisvoji, uzeo je to ćebe. Kada smo predveče stigli na jedan ćuvik, opkoljeni sa tri strane kamenim grebenima, a sa druge otvoreno, duva, hladno... Strah od Arnauta, no ipak naložimo vatru i legli da spavamo. Zapadam u san, tresem se od zime i mislim. E, neću dočekati živ zore... Budim se ujutro, kad na meni ne samo ono moje ćebe što sam ga bacio, već i ćebe moga čuvara, živ sam..., a moj čuvar sedi vizavi mene i smeška se...“ Pa to je da zaplačeš, i sada mislim. Zar je mogao jedan inteligentan čovjek nakon toga što je doživio kao ratni zarobljenik, od jednog prostog seljaka geaka i osetio njegovu veliku dušu, nakon svega toga biti takav srbožder, kada je od roba postao ministar. Kako je to snažno, upečatljivo, kada se zna, što su ti „kulturtregeri“ zajedno sa Nemcima radili sa našim ljudima, kada su ih terali, pa koji je onemoćao i zastao, odmah ga ubijali i u „jendek bacali“... A taj isti Mile Budak u Pakracu 1941. onako: „Psine preko Drine!“

Zatim masovne grobnice u okolini Pakraca, Pakrac 651 i Kukunjevac sa 700 poklanih žrtava sa sveštenikom, učiteljem i predsednikom C. opštine na čelu. Kusonje, genocid, klanje učinjeno u samom hramu sv. velikomučenika Georgija, zatim žrtve pobacane u dva bunara, a hram spaljen (žrtava 480).

U selu Derezi kusonjoke parohije ubijano i bačeno u bunare 420 osoba. U parohiji toranjskoj, nedužni stanovnici svih uzrasta iz Tornja i Donje Obriježi, pobacano u pripremljenu raku u njivama niže parohijske crkve u Tornju. U selu Japaga, na domak samog Pakraca, svi muškarci, sem trojice koji su uspeli pobeći, poklani i bačeni u seoski bunar kuće Miloševića, a u drugi bunar porodice Gajića, nekoliko meštana i momaka i devojaka doteranih ispod „podkozarja“, — svega žrtava 118 svih uzrasta.

Novska, prvi hram u novoosnovanoj parohiji, srušen odmah po proglašenju nove marionetske države NDH. Sveštenik Slavko Zjalić, paroh u Paklenici, zverski mučen, podlegao ranama zaista kao {241} mučenik, bačen u Savu, za grob mu se ne zna. Uz hram morao je pasti kao mučenik i sveštenik, koji se „usudio“ da sagradi pravoslavni hram u srpsko-vizantijskom stilu u novoosnovanoj parohiji u Novskoj, u čiji sastav je bila potpuno spremna da uđe unijatska grkokatolička parohija Ukrajinaca u Lipovljanima, odnosno vraćanjem u pravoslavlje. Dakle „širenje“ pravoslavlja tamo gde ga nije bilo — to neko ili neki centar nije mogao dozvoliti!

Našice, u novoosnovanoj pravoslavnoj parohiji, uz jak rimokatolički centar Franjevačkog samostana, mladi, blagi, otmenog izgleda sveštenik Đorđe Bogić, mora platiti mučeničkom smrću „tu drskost pravoslavlja i njegovu ekspanziju“ (Dr V. Novak, Magnum Krimen). Na grozan, mučenički način izvedeno ubistvo mladog pravoslavnog sveštenika, nedaleko od samog mesta Našica, pod neposrednim vođstvom fratra Sidonija Šolca, ostrvilo je ustaše koljače da šire zločin i smrt u okolnim srpskim selima toga kraja.

Jasenovac, sada veliki grad mrtvih. Zašto je baš on, jednoga dana 1941. godine, ne svojom krivicom izabran za „mjesto mučenija i tmu kromnjejšuju“? Verovatno po ranije utvrđenom planu, kao što se i sve drugo odvijalo po tom planu mračnih sila, neljudi, pomračenog uma i spaljene savesti. Jer od toga zlokobnog dana 1941. Jasenovac je bio mirno, ušoreno posavsko mesto, varošica u Slavoniji. Zbijeno između nasipa železničke pruge i reke Save, na ušću reke Une. Mesto na nekadašnjoj tromeđi tri moćna carstva. Mesto, u kome „kada petao zapeva, čuje se u tri carevine“. Bilo je ne samo trgovačko napredno mesto, već i kulturno-prosvetni centar za celo to područje između reka Save, Une, Lonje, Velikog i Malog Struga. Stanovnici njegovi, vrlo bistri i promućurni ljudi, negovali su lepu crkvenu pesmu u organizovanim pevačkim društvima i diletantskim sekcijama, koje su vodili odlični učitelji nekadašnje srpske konfesionalne škole. Jasenovac je bio centar nekadašnje opštine, sa mnogo trgovačkih radnji, pa i naveliko. Imao je nekoliko lekara, apoteku i veterinara. Sedište je pravoslavne parohije i rimokatoličke župe, uvek sa uglednim sveštenicima. Živeo je tako i napredovao Jasenovac da bi jednog dana, kako rekosmo 1941. godine, ne svojom krivicom i ko zna zašto, izabrani njegovi prostori i hale velike Ciglane i fabrike lanaca, naših dobrih trgovaca Braće Bačića, za mjesto mučenija. Osniva se logor, nazvan „Radni Logor“, nastaje prvi zločin: rušenje velelepnog parohijskog hrama ivanjdanskog iz 1775. g. a reprezentativni parohijski dom uzet za „Logorsku kancelariju“.

I eto, baš tu, prilikom rušenja divnog Ivanjdanskog hrama, pale su i prve žrtve. U podrumima parohijskog doma sada „Ustaškog stana i logorske kancelarije“ počeo je zločin u Jasenovcu, mučeničkom smrću pravoslavnih Srba, mještana parohije jasenovačke.

Od tada, o Jasenovcu se piše, mnogo govori i stalno će se spominjati, jer:

... Jasenovac je bio ponor...
Jasenovac je bio bezdan ponora...
Jasenovac je bio duboki pad čoveka...
Jasenovac je bio najdublja tačka pada čovečanstva.
Jasenovac je bio jedno od najstrašnijih mučilišta u istoriji čovečanstva...
Jasenovac je bio vidni pakao na zemlji ovoj, slavnoj i nesrećnoj...

{242} Kada se prisećamo vremena tih; vremena stradanja, muke i teškoća naroda, Crkve i sveštenstva našeg, kao i svega onog što je donela i sručila na nas kobna 1941. godina, kažemo obično: Pomenulo se ne povratilo. Sećanje je to kao ružan san u kome se rađaju slike i doživljaji, od kojih nam se u snu grči telo, hteli bi da pobegnemo, ali ne možemo, nemamo snage, obuzeti smo kao vrućicom, teško dišemo i buncamo u polusnu... kao eto opet dođoše fašisti-ustaše..., a kada se probudimo, brišemo samrtni znoj sa hladnoga čela, srećni i blaženi, što je to sada samo ružan san.

Razmišljajući tako o tim ratnim danima, prisećam se pesme narodnog pesnika iz mog kraja, koji sažeto reče:

Iz mračnog podzemlja Satana se diže
I miru u svetu on stupa sve bliže,
Paklene je mreže svuda razapeo
I u rat krvavi cjeli svijet uveo.

Đavo trijumfuje, topi se od sreće
Za Srpstvo izmišlja zulume sve veće,
Satana se smije, logori se pune...
Oče, majko, ćeri, sine, djeco naša draga,
Lelek... sa svih strana...

Ostadoše sela pusta, poljane i luzi
Svog se doma Srbin sjeća u bolu i tuzi
Svoga kućnog praga i mila ognjišta
Ostavljajuć sve dušmanu, on bolno zapišta.

Pravoslavlje sveto, Crkvo moja mila,
Ti si uvek mnogo krvi lila
I cvijet tvoje divne snage,
Ti si majko i sad izgubila
Čeda su ti izginula u tuđini i svom kraju
A mnogima još i danas grobovi se ne znaju!

Za nas srećnike, sveštenstvo i narod, koji smo slučajno odbrojani i određeni u onu „trećinu preseliti“, — po planu zločinaca što se „ustaše“ zvahu — to je značilo, posle hapšenja, mučenja u logorima i deportovanja, prelazak u Srbiju. To se danas ne može iskazati i opisati. Zaista teško je naći reči koje bi adekvatno izrazile ona osećanja, kada smo, opljačkani, iznureni, izmučeni, poniženi i izvređani, puni neizvesnosti i straha, primljeni najzad u Srbiji! I to primljeni i smešteni, po selima i gradovima, organizovano i brižno, kako od strane Patrijaršije tako i od pojedinih episkopa, i prihvaćeni i udomljeni od našeg čestitog naroda, novih nam parohijana i braće naše sveštenike.

Srbija je bila za nas kotva spasenja, sunce slobode, svetlost u tami, konac neizvesnosti i logorskog straha, zato i naše sećanje na te dane, zato i naša velika hvala. Veliko srce majke Srbije, koja nas je, iako sama ranjena, porobljena, uništena, primila na svoja nedra, kao decu svoju, dala nam utočište, podelila sa nama koru hleba i ono malo mira i relativne bezbednosti, u okupiranoj zemlji, nikada ne smemo zaboraviti.

Uvek i sa blagodarnošću, sećamo se svi mi, i sveštenici i narod iz svih krajeva Jugoslavije, onog susreta sa lepim selom Srbije, sa čovekom zemljoradnikom i domaćinom, o čijem smo gostoprimstvu {243} znali i slušali, ili imali pravu sliku o njegovom čestitom bogougodnom patrijarhalnom životu, samo iz kazivanja Laze Lazarevića, Janka Veselinovića ili Svetolika Rankovića.

Posebno mi sveštenici, koji smo imali tu sreću da ne podelimo sudbinu mnoge naše sabraće, već stigosmo kao izgnanici u Srbiju, dugujemo veliku blagodarnost našoj Srpskoj crkvi, tada već bez Poglavara patrijarha Gavrila, koji je sa nekim episkopima već u to doba čamio u logorima smrti (Dahau). Kada se već znalo za pogibiju mitropolita dabro-bosanskog Petra, strašnu mučeničku smrt Platona banjalučkog, Save gornjokarlovačkog, Nikolaja mostarskog, mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija; kada se znalo za smrt episkopa raško-prizrenskog Serafima u izgnanstvu u Albaniji, a Irineja dalmatinskog u Italiji, kada se našao u beogradskoj bolnici sav prebijen, ispljuvan, ponižavan i vređan, mitropolit zagrebački Dositej; kada se znalo za pogibiju mnogih naših sveštenika, pitali smo se: Bože moj, šta bi zločinci uradili sa starinom vladikom Mironom pakračkim, da se nije upokojio pred rat, februara meseca 1941. godine.

Patrijaršija je organizovala prihvatanje nas i davala redovnu pomoć iz „Fonda solidarnosti“, koji je tada kao „Centralna kasa“ funkcionisao i našao se na pomoći u zlokudom vremenu.

Blagodarni smo i svima arhijerejima ondašnjim, na čelu sa mitropolitom skopskim Josifom, tada mjestobljustiteljem patrijaraškog trona, sa mladim vikarom vladikom Valerijanom, zatim episkopu banatskom, braničevskom, šabačko-valjevskom, timočkom, niškom i žičkom, koji nam u tim teškim i za njih pogibeljnim danima, dadoše uhljebije. A šta da kažemo o braći sveštenicima, koji sa nama podeliše svoje parohije i obezbediše skromno življenje.

Živeli smo na parohijama, među novim nam parohijanima, kao svoj među svojima. Narod nas je prihvatio, zavoleo i izdržavao, a 1945. godine, kada je došla sloboda i svršetak rata, isti taj narod zaželeo je da ostanemo sveštenici među njima. Kada sam odmah početkom meseca juna 1945. pošao iz moga sela Markovca, kod Velike Plane, da najpre sam vidim šta je sa mojim Pakracom, moji Markovčani išli su u Požarevac vladici Venijaminu da mole da me ne pusti natrag u Slavoniju, već da ostanem kod njih u Markovcu. Ja sam se zaista u Markovcu osećao kao pravi pastir. Došao sam u Markovac iz Požarevca, gde sam radio u kancelariji vladike Venijamina. Morao sam iz grada u selo, jer se u gradu nije moglo više nabaviti mleka za decu i drugo najelementarnije za ishranu. Došao sam u Markovac 1. septembra 1942. g. Zatekao sam mlađeg sveštenika na drugoj parohiji, izgnanika sa Kosova iz Gnjilana. Postavljen sam za paroha prve markovačke parohije i starešinu crkve. Služilo se u Markovcu redovno sve po Tipiku, Trebniku i Parohijalniku.

Mnogim našim sveštenicima rodiše se deca u Srbiji, a mnogi sveštenici i njihovi sinovi dadoše živote svoje, za vreme te četiri godine života, provedenih u nemirnoj, ustaničkoj i slobodarskoj Srbiji.

Povratak iz Srbije u svoju eparhiju i na svoju parohijsku dužnost posle svršetka rata nisu dočekali: 1) sveštenik Nikola Aleksić, paroh iz Starog Slatinika, streljan od Nemaca, izveden iz crkve pod epitrahiljom i sa krstom u ruci u selu Grošnici kod Kragujevca; 2) Ilija Kosijer, paroh u Bolomačama, kod Slav. Požege, stradao u „kaznenoj ekspediciji“ Nemaca u Šapcu; 3) jeromonah Venijamin, sabrat manastira Pakre, poginuo negde u šumama homoljskim {244} kod Kučeva; 4) prota Đura Marković, paroh u Klisi, poginuo na dan Oslobođenja u selu na parohiji kraj Šapca; 5) arhijerejski namesnik u Slav. Požegi, Milenko Zjalić, sveštenik pri hramu u Jagodini (Svetozarevu) poginuo negde u Bosni; 6) iguman Mitrofan Vidaković iz Man. Pakre, iznuren mučenjem i maltretiranjem ustaša, upokojio se u Zrenjaninu u Banatu. Diplomirani teolog Dušan Kosijer i svršeni bogoslov Savo Gredeljević poginuli su 1941.

Ratna godina 1944.— jesen. Ruske trupe prelaze iz Rumunije u Srbiju kod Kladova i nezadrživo prodiru na jugozapad. Niz Homoljske planine spuštaju se u dolinu reke Morave. Prelaze Moravu kod Svilajnca i eto ih začas u Markovcu. Predsednik konspirativnog Narodnog Odbora Tihomir—Tila Filipović, poručuje mi da dođem pred Opštinu, da pozdravimo Crvenoarmejce-Ruse. Žurim opštini, u mantiji sam. Svet se muva sokacima-ulicama velikog i lepog sela Markovca. Sretam ljude. Oče, evo nam braće Rusa. Kad odjednom vidim, pognuti mile, pune opreza, nastupaju vojnici, jarcima-šančevima, levo i desno od uzdignutog druma ulice. Ne gledaju nikoga i ne obraćaju pažnju na uzvike razdraganog naroda, pa ni na moje pozdrave. Odjedanput iz pravca opštine, detonacije, paljba, žestoka borba nastupajućih ruskih trupa sa Nemcima, koji uzmiču. Zbrka i bežanje naroda kućama. Ulicom između sveta koji beži, odjedanput pun otvoren kamion Nemaca koji velikom brzinom, takođe beže kroz selo prema Lapovu. Ruski vojnici koji napreduju u stroju jedan iza drugoga, malo se skloniše da propuste Nemce. Kakav obzir i pažnja prema zbunjenom narodu, da se nenadano ne nađe u unakrsnoj vatri.

To je bilo na dan Pokrova Bogorodice 14/1. oktobra 1944. godine. Celu noć borba u selu. Dakle, selo se našlo u sredini fronta, Rusi u selu, nemačke linije na brdima markovačkih vinograda. Artiljerijske granate fijuču preko sela, a njihova detonacija čuje se iz pravca sa reke Morave gde preko pontonskog mosta prelazi vojska u daljem nastupanju. Ceo dan 15/2 oktobra svi smo u kakvim-takvim skloništima. Štab ruske vojske je u seoskoj školi, a vojna radio stanica u skromnoj kući moga domaćina gde stanujem u blizini seoske crkve.

Nedelja je 16/3. oktobra. Iz Štaba nam stiže zapovest da ne zvonimo za nedeljno bogosluženje, jer smo u frontu. Posle Liturgije smo u crkvenoj kancelariji. Dolazi sav usplahiren zvonar Draga i saopštava da su u crkvi ruski vojnici. Prilazimo crkvenim vratima. Tišina, ništa se ne čuje. Ulazimo, vrata zaškripaše. Sedam vojnika zatekosmo u dubokoj skrušenoj molitvi, sa čelima na crkvenom patosu. Podigoše se, prilaze ruci, raskopčavaju bluze-koporane i pokazuju svaki na grudima poveći metalni ili drveni krst vezan o vrat običnom uzicom, govoreći: „blagoslovi, oče, to je nama svakom naša majka dala kada smo polazili na vojnu. Dok smo se mi molili, naše su majke bile u molitvi i mislile na nas... Mi vjerujušči“. Celivaše ikone, i u razgovoru izađosmo svi raspoloženi iz hrama. Sutradan 17/4. oktobra iz Štaba poruka preko Opštine, da imamo obaviti u hramu opelo poginulog na prilazima Markovca ruskog vojnika Mihaila Ivanoviča iz Vladivostoka. Nismo zvonili, ali smo obavili svečanu sahranu sa svima velikim i malim litijama, uz učešće sela i odreda-voda vojske, na markovačko groblje. Tri kilometra od groblja na brdu su Nemci, čuvali odstupnicu svojim trupama koje iz Grčke beže i povlače se kroz Kragujevac prema zapadu i Drini.

{245} Sahranismo ruskog vojnika Mihaila Ivanoviča iz Vladivostoka i tako ga upisasmo u crkvene matične knjige. No, upisasmo njegovo ime i u parohijskom hramu na mermernu ploču na zapadnom zidu hrama. Stavismo i njegovo ime i prezime i Vladivostok, uz imena poginulih meštana u Balkanskom i Prvom svetskom ratu, a tu je ime „Ranaivo sa Madagaskara“, ime francuskog vojnika poginulog u prvom svetskom ratu u selu Markovcu u maloj zemlji Srbiji... Dakle Ranaivo sa Madagaskara i Mihail Ivanovič iz Vladivostoka, nađoše se na zajedničkom groblju sela u Pomoravlju, male zemlje Srbije. Zaista za razmišljanje o ljudskim sudbinama, a i o čudnoj zemlji Srbiji i o njenoj davnoj i bližoj burnoj istoriji i prošlosti.

Devetnaestog oktobra grmljavina brzometne ruske artiljerije. Pa to su „kaćuše“, reče neko, i avioni se pojaviše. Borba sve žešća, ali sada već izvan Markovca u napredovanju prema Lapovu i dalje prema Kragujevcu. Mi smo slobodni, a i Beograd je slobodan. Dvadeseti je oktobar 1944. godine. Radost oslobođenja ubrzo pomućuje mobilizacija za „Sremski front“. Opusteo je Markovac, na front pored rezervista, a većina ih je u nemačkom ropstvu, pa odoše na front i srednji ljudi i deca mladići, koji nikada puške u rukama nisu imali. Mnogi se sa fronta i ne vratiše. Osvedočio sam se 1949. godine, prilikom posete mom dragom Markovcu. Od nekolicine poznatih, živahnih i veselih mladića, zatekoh tada šestoricu invalida, neki bez ruke, neki bez noge. Pričali su mi, najstrašnije je bilo kod Našica i Banove Jaruge, na prostoru koji mi ovde danas nazivamo „Trokut“. Dobri moj komšija u Markovcu iz bogomoljačke kuće Žika Veljković poginuo je kod Vrbovca, takoreći na domak Zagreba. Iza njega ostadoše živi roditelji, supruga i troje male dece. Prevezli su ga na markovačko groblje, a i svaki svog poginulog na mnoga groblja po junačkoj i slavnoj Srbiji. Detalji su to karakteristični. Na ovoj vetrometini Istoka i Zapada, na prostorima gde Srbi žive, nije prošao ni jedan ratni vihor, a da nije udario na mali miroljubivi narod naš srpski. A ovaj rat, ne rat, već genocid počet u proleće 1941. godine završio se u proleće 1945. godine i odneo sa svih područja mnogo žrtava, za čiji tačan broj i danas se zapravo ne zna. No ničega dirljivoga nema od pobede srpskog naroda u trenutku kada se neprijatelj divljački okomio na sve delove gde Srbin živi. Srbi su dali dokaze da su dostojni veće svetlije budućnosti, jer iako bitke često gube, rat uvek dobijaju.

Već odmah, dvadesetog maja 1945, spremam se na povratak u svoju Slavoniju. Prethodno, na poziv Komesarijata za izbeglice u Beogradu na sastanku mnogih povratnika, saopštava nam se otprilike ovo: po dolasku u svoj kraj, nikakvih optužbi ili obračunavanja sa nekim pojedinačno ne sme biti. Sve nesuglasice ili prava svak će rešiti kod tamošnjih Mjesnih narodno oslobodilačkih odbora.

Sa „Karakteristikom“ i „Propusnicom“, dobijenom od Narodno Oslobodilačkog Odbora u Markovcu, krećem na put početkom juna 1945. g. Putujem u jednoj pohabanoj i iznošenoj mantiji. Iz Beograda u Zemun prelazim „Trajektom“ — mostovi su neupotrebljivi. Na zemunskoj železničkoj stanici sedam kao i mnogi u „marveni vagon“ na kome piše 10 konja i 20 vojnika. Vagon je dosta pun vojnika u raznoraznim pomešanim uniformama i mnogo civila sa prtljagom zavežljaja, zembilja, džakova. Neki me posmatraju mrko izazovno i dobacuju, vređaju, no zanesen mislima i brigom kako ću stići do cilja, ne obraćam pažnju. Ohrabruje me prijatno obraćanje {246} i oslovljavanje sredovečne porodice: „A i vi ćete, oče, u svoj kraj?“ „Da, ako Bog da“. Na to glasan smeh i dobacivanje iz vagonskog „budžaka“. Od Zemuna do Banove Jaruge četiri puta izlazimo iz vagona i pešačimo raskidanom prugom, koju su Nemci u povlačenju teško oštetili. Dolazim do B. Jaruge, prekrcavam se na našeg „ćiru“ na pruzi B. Jaruga—Barč.

Pun uzbuđenja sa „stare stanice železničke“ dosta udaljene, dolazim u Pakrac. Mnogo se izmenio za te četiri godine moga izgnanstva, pust, siv i prazan. U glavnoj ulici zjapi praznina... lepog hrama Sv. Ilije više nema, tako isto i velikog Zavetnog Krsta iz doba kuge u ovim krajevima, a nema ni sve tri visoke karakteristične bele breze u porti. Žalost velika. Obuzet teškim mislima, usporenim hodom idem prema Sabornom hramu Sv. Trojice, parohijskom domu i Vladičinom dvoru, poznatim drvoredom divljeg kestena; njega, „podivljali“ ljudi nisu dirali. Izdaleka vidim, crkva otkrivena sa severne strane, fasada, portal izrešetan mecima i na njemu čuveni mozaik oštećen, crkva zaključana. U Episkopskom dvoru vojna bolnica, a parohijski dom ambulanta i mrtvačnica, podrum pun mrtvačkih sanduka, kandidata je mnogo, borbe u pomenutom „Trokutu“ bile su užasne. Neprijatelj, Nemci i ustaše, u povlačenju daju zadnji očajnički otpor, pa i oni ginu suludo.

Na vidovdan 28/15. juna služimo prvu službu u Sabornom hramu. Posle svete Liturgije Vidovdanski parastos kao što se služilo i pre rata. Parastosu su prisutni prestavnici Vlade N. Republike Hrvatske iz Zagreba i to potpretsednik Duško Brkić, ministri Ćanica Opačić, Karlo Mrazović-Gašpar, Rade Pribićević i general Rade Žigić. Osim njih i komandant Pakraca, major Nikola Vujatović, sa nekoliko vojnih lica. Zatim i predsednik Fronta Nikola Miljanić-Ratar i još nekoliko političkih rukovodilaca. Pasle parastosa održavao se veliki Narodni zbor na staroj pakračkoj pijaci, vašarištu. Naroda dosta, mnogi su još u vojnim uniformama. Govor su držali Mrazović-Gašpar i Nikola Miljanić-Ratar. Pozvali su me da posle Zbora, prisustvujem zajedničkom ručku u Komandi Pakraca, koja se nalazila u kući braće Markovića, Vlade i Paje, koji su sa dva sina studenta likvidirani u Jasenovcu.

Ne čekajući svršetak Zbora, morao sam u crkvu, gde sam obavio pet krštenja, poveće dece. Jedan od njih Slobodan Miletić iz sela Branežaca bučke parohije, dečak od pet godina, za vreme obreda šetao je po crkvi, pa kada sam ga pomazivao jelejem i sv. Mirom izgovarajući „formulu“ krštenja, morali smo kum i ja ići za njim po crkvi, jer se kretao i zagledao sve po hramu, raspoložen i veseo, a ne uplašen, što je i kod mene i prisutnih stvaralo raspoloženje, pa i zbog prvog krštenja u episkopskom Katedralnom hramu posle rata.

Otvoreni vojni „kabriolet“ crvene boje pred crkvom prevezao me je na svečani ručak u Komandu. Vozač je bio Srbin iz sela Mrkoplja, parohije kamenske.

Moram napomenuti da su za ovu Liturgiju i parastos vidovdanski pomenuti predstavnici Vlade iz Zagreba poveli sa sobom sveštenika Aleksandra Skočića, ne znajući da sam ja stigao prvi od slavonskih sveštenika na svoju dužnost. Još i to valja napomenuti da su pevnicu držali moji bivši đaci, a još u uniformama, i to: Mladen Suvajdžić, Aleksandar-Šaco Ražov i Velimir-Veljko Sudar.

{247} O VREMENU I PRILIKAMA OD OSLOBOĐENJA 1945. GODINE DO PRVE INICIJATIVE ZA PODIZANJE SPOMEN-HRAMA U JASENOVCU

Ujesen 1945. godine prelazi iz Beograda u Pakrac kancelarija Eparhije pakračke, sa protom Stojanom Bogojevićem, arh. zamenikom, protom Tanasijem Bogićem, sekretarom, i Milanom Komlenićem, daktilografom.

Kancelarija je smeštena u krilu Episkopskog dvora iz 1905. godine, u prostorijama gde su bile gostinske sobe u kojima je duže vremena stanovao pok. rektor Karlovačke bogoslovije Jovan Vučković, a te prostorije su najmanje u ratu upropašćene od raznih vojski koje su za vreme rata imale svoj „Štab“ u Ep. dvoru. U proleće 1946. g. u Pakrac stiže i naimenovani administrator Eparhija Pakračke, Zagrebačke, Gornjokarlovačke i Dalmatinske, vikarni episkop moravički Arsenije Bradvarović. Sedište mu je bilo u Zagrebu, ali je išao u obilazak svih poverenih mu eparhija. Boravio je u Pakracu u toku 1946. godine po nekoliko puta, obilazeći tom prilikom neke veće parohijske centre, kao Daruvar, Novu Gradišku, Podrav. Slatinu, man. Orahovicu, man. Pakru i Slav. Požegu.

Međutim, na redovnom zasedanju Arhijerejskog sabora 1947. g. izabran je za mitropolita zagrebačkog i administratora Eparhije pakračke episkop banatski dr Damaskin Grdanički. Doselio se odmah u Zagreb, a već 1948. g. pošao u Pakrac, da primi i tu dužnost. Međutim, pri dolasku u Pakrac dogodio se do tada neviđeni incident. To je bilo 14. jula 1947. Organizovana i nahuškana masa dočekala ga je već u Banovoj Jaruzi, upadajući u kupe voza, vređajući ga pogrdama i dobacivanjem. U stanici u Pakracu neviđen skandal; organizovan zna se od koga i nahuškana „masa“ dočekala ga je povicima „četnici“, „izdajice“ „narodni neprijatelji“. Fizički je bio inzultiran, grubo guran, a bacali su i jaja na njega, pratioca mu iz Zagreba činovnika Babića i protu Tanasija Bogića, koji ga je po dogovoru dočekao još u Banovoj Jaruzi. Naime, Mitropolit je imao nameru doći u Pakrac, inkognito, bez dočeka, bez govora, jednostavno kao svaki drugi putnik, potpuno shvatajući situaciju i netolerantnost, kakva je bila u odnosu na Pravoslavnu crkvu u ono posleratno vreme u Pakracu i ovim ustaničkim krajevima. U toj situaciji opšteg haosa, guranja i fizičkog napada, kao „slučajno“ prisutna milicija uzela je Mitropolita, protu Bogića i činovnika iz Zagreba Babića „u zaštitu“, da bi ih spasla od „razjarene rulje“, strpala ih u jedan kamion, koji se opet kao slučajno našao tu kod stanice i prebacila ih u Okučane, sa namerom da ih „ukrca“ u prvi voz za Beograd. Međutim, oni su se oduprli, protestujući, da ih sada ostave na miru, sa obećanjem da će oni i sami odmah otići za Beograd. Onako prljavi i isprebijani, obrate se parohu okučanskom proti Milanu Keviću, kod njega u stanu se očiste i operu, a on im u kuću dovede lekara da im povređenim i šokiranim ukaže prvu pomoć. Posle toga, zaista prvim vozom krenu za Beograd, gde su o svemu podneli referat patrijarhu Gavrilu u Patrijaršiji, koji se nešto vremena pre vratio, bolestan i gotovo slep, iz koncentracionog logora Dahau u Nemačkoj.

Sutradan po incidentu dolazi u parohijsku kancelariju u Pakracu šef tadašnjeg Otsjeka za unutrašnje poslove Milan Tadić, donosi razbijenu kutiju, potpuno deformisanu i iscepanu arhijerejsku {248} mitru i pita mene: „Pa dobro, ko je to zapravo juče došao u Pakrac? Eto, organi milicije, uspjeli su ovo spasti...“ Odgovorio sam: Pa svakako, vi koji ste ga dočekali, znali ste valjda koga dočekujete. Verovatno vam je javljeno iz Zagreba, ko dolazi i kako ga treba dočekati.“ Otišao je ljutit sa oštrom i pretećom primedbom da ću to, što sam sada rekao, morati dati kao izjavu u Zapisnik. Međutim, nikada nisam pozivan na „zapisnik“.

Mitropolit Damaskin ostao je duže vremena u Beogradu, što radi lečenja, a više radi revolta i protesta na događaje u Pakracu. Nije hteo odmah u Zagreb, no ipak se vratio na svoju dužnost u Zagreb, a za Eparhiju pakračku dobio je vikara 1949. g. u licu Emilijana Marinovića, paroha medinačkog, bivšeg profesora-katihetu u Virovitici i bibliotekara patrijaršijskog u Srem. Karlovcima.

Da se zabeleži i to da je episkop Emilijan, kao paroh medinački, uhapšen 1947. g. i sproveden u istražni zatvor u Zagreb, gde je proveo bez osude 8 meseci, maltretiran, pa pušten kući u Medince.

Arhijerejski Sabor, bira ga 1949. za vikarnog episkopa marčanskog kao pomoćnika mitropolitu Damaskinu, a 1951. biva izabran za eparhijskog arhijereja Eparhije pakračke u Pakracu, gde je i svečano ustoličen 9. septembra 1951. Međutim u Pakrac nije mogao odmah doći i useliti se, jer se u Episkopski dvor uselio srez, kotar sa svim odelenjima, Vojnim Otsekom i Šumarijom, dok je Sekretarijat za Unutrašnje Poslove zauzeo zgradu bivše Bogoslovije pakračke iz 1845. g. (zgrada uz Sabornu crkvu).

Bili su to teški dani za Crkvu pravoslavnu u ovoj eparhiji. U stalnom trudu, pa i bdenju i sveštenstva i Vladike. Posle agrarne reforme usledile su gotovo svakodnevno, kad na kojoj crkvenoj jedinici i delu Eparhije, razne uzurpacije, eksproprijacije, da ne kažemo gotovo otvoreno „otimanje“ crkvene nepokretne imovine. Još gotovo teža situacija je bila na duhovnom planu. Na sve moguće načine izigravan je Zakon i sprečavana nastojanja na radu i oživljavanju crkvenog života, na organizaciji parohija i crkvenih opština. Pravljene su razne smicalice pri postavljanju novog sveštenika, opravljanju parohijskih domova i obrazovanju u njima „privremenih bogomolja“. Zavisilo je sve od stava i držanja mesnih vlasti, narodnooslobodilačkih Odbora, pa i pojedinaca. Eparhija pakračka, kao i druge sa teritorije bivše tzv. NDH, uništene su totalno, materijalno, organizaciono, kadrovski, parohije genocidom prepolovljene, a neka sela i potpuno uništena, a sada u prvim danima slobode stav prema Crkvi — kao da se ništa nije dogodilo Pravoslavnoj crkvi. A bilo je i teških i vrlo drastičnih stavova prema Crkvi, i sveštenstvu kao „a gde ste vi bili kad smo se mi borili?“

Međutim, bilo je i punog razumevanja iz saznanja da su sveštenici i Crkva pravoslavna zapravo i prve žrtve fašizma i ustašstva. Jer, i ovoga rata se dogodilo, kao i u dalekoj i bližoj prošlosti, da je Crkva bila uvek uz svoj narod. Pa ako je stradao narod, stradala je i Crkva. U godinama 1945, 46, 47, išla je tolerancija prema Crkvi do te mere da je na Vel. Petak 1946. g. „Hristov Grob“ u Sabornoj crkvi Svete Trojice čuvao odred vojnika na smenu, prema predratnim običajima u mestima gde je bilo vojske. Vojnici, koji su dolazili tih godina na osustvo kući, dolazili su u crkvu u uniformama, itd. Da li su to bili samo taktički potezi, {249} da umirujuće deluje na narod, nije naše da u ovom izlaganju utvrđujemo.

Najsačuvaniji deo Eparhije, gde je bilo najmanje žrtava i razaranja je arhijerejsko namesništvo i bivši srez daruvarski. Tu su stradale crkve i parohijski domovi u Voćinu i Smudama, kao i manastir Pakra, koji je bombardovan i konaci spaljeni. Zato je to namesništvo i taj kraj odmah i prvo obnavljan. Sveštenici su imali kuda da dođu, imali su parohijske domove i hramove. U nekim delovima eparhije, gde su hramovi srušeni, a ostali samo parohijski domovi, sveštenici su se useljavali u manje prostorije i osiguravali samo najnužniji smeštaj, a od većeg dela parohijskih domova obrazovali su privremene bogomolje. Cela eparhija se radovala tim skromnim bogomoljama, a i sam Vladika vrlo rado je išao da izvrši osvećenje.

Bilo je i vrlo lepih „bogomolja“ i sređenih sa ikonostasom, pa i zvonicima, kao „pravi hramovi“. Među najrođenijima su se isticale u Okučanima (bivša srpska škola), u Slav. Brodu (polovina velikog parohijskog doma), u Podrav. Slatini (bivša srpska škola) i u Medincima (pola parohijskog doma). Za veće skupove naroda, kao i hramovnim slavama, činjeni su „šatori“ i „sjenice“ od granja i narodnih ćilima. Neke tada „privremene“ bogomolje, služe i danas nakon 40 godina, kao jedino bogoslužbeno mesto, kao Gređani, Vrbovljani, Uštica, Bodegraji, Slav. Brod, Bela Loza, Orahovica, Dobrović, Bučje, Oljasi, Slav. Požega.

 

Jedna od prvih osnovanih bogomalja bila je u Jasenovcu. Snalažljivi i vispreni paroh jasenovački Lazar Radovanović, koji se vratio iz Srbije u jesen 1945. godine, zatekao je na prostorima srušenog divnog hrama Ivanjdanskog iz 1775. g. i reprezentativnog parohijskog doma nekoliko zaostalih ustaških baraka i garaža. Barake je pregradio daskama i načinio tri prostorijice za stanovanje i jednu za parohijsku kancelariju. Od malo izdvojene ozidane neke garaže ili radionice obrazovao je „Bogomolju“ — postavio ikonostas, dobio dosta lepih sasuda i ostalo iz Beograda, a odežde iz neotkrivene od ustaša „Skrivnice“ u Sabornoj crkvi u Pakracu. Nabavio je zvono, podigao drveni zvonik, pa izvršio osvećenje na Vavedanje 4. decembra 1945. g. Sve je to tako skladno uradio da smo se 1946. g. na proslavi prve hramovne slave posle rata u Jasenovcu, na Ivanjdan 7. jula, radovali kao deca, da imamo gde „glavu potkloniti“ i služiti svetu Liturgiju, kao u „pravoj“ crkvi. Ceo kompleks sa stanom i hramom u šali smo nazvali „manastir“.

Služili smo, pevali i radili zajedno sa mnogim našim okupljenim vernim narodom, na okrvavljenim obalama Save i Une, kao i oni Starozavjetni „Na rjekah vavilonskih...“ Posle tog prvog Ivanjdanskog bogosluženja i parastosa, koji je služilo osam sveštenika ispred „bogomolje“ u porti uglas, ne čekajući jedna drugoga da završi, čitana su imena stradalnika. Teško je naći reči koje bi adekvatno opisale plač i vapaj mnogih, koji dođoše da posete svoje stradalnike, a novomučenike Crkve pravoslavne.

Od tada, dolazilo je na Ivanjdan, svake godine sve više naroda sa svih strana. Počelo se dolaziti organizovano, kamionima, vozovima, a kasnije i autobusima. Preživeli rođaci i poznanici želeli su da polože cveće i upale sveće baš na samom mestu mučenija, logoru, ali Logora više nije bilo. Svi tragovi da je tu postojala „fabrika smrti“ uklonjeni su.

{250} Odmah posle rata, na prostorima fabrike smrti, današnjem Spomen-Području, zbrisano je sve, nije ostalo ništa, ništa vidno od onoga što je tu bilo, ništa od života nad zemljom, samo sve smrću groznom poravnato pod zemljom, ni humke nisu bile vidljive. Jedini nadživeli svedoci su dve reke, koje zelenim očima svojim videše užas i strahotu dvadesetog veka, divljanje i ludovanje zločina, kroz pune četiri godine.

Svedočanstva paroha jasenovačkog Lazara Radovanovića o uklanjanju bivšeg logora i raznim propustima o tome su mnoga. Svedočanstva postoje i o mnogim neugodnim scenama na prostorima bivšeg logora prilikom posete pojedinaca i grupa, koji htedoše položiti cveće i vence i upaliti sveću za svoga stradalnika, a umesto humki ili grobnica ili bilo kakvog znaka o „fabrici smrti“ nailazili su na stado goveda, krdo svinja... Zaista, krajnje omalovažavajuće i tragično.

Očevici tih zbivanja pričaju: „Razvlačilo se kako je ko znao umio i mogao. Ko je imao odvoziti na čemu, bolje je prošao. Naravno preživeli Srbi, stigli svakakvi i nikakvi iz internacije, bez kola, bez blaga, samo živa glava na ramenu, najslabije su prolazili. Vozili su i razvlačili, razume se, iz najbližih sela, pa i od Novske i iz Bosne. Išlo se za tim. da se ta „nevolja čim prije likvidira“. Najzad, ostala je samo „Ciganska peć-krematorij“, ali 1948. g. stiže nalog „ruši i nju“, jer kako to čuvati kao „stub srama za hrvatski narod“?! Tako je to sređivano redom „da se što prije stigne do čiste ledine“, na kojoj je, eto, „stradalo možda do pedeset hiljada ljudi“!!!

„I još nešto, nailazilo se tamo na tom prostoru, sada prekrivenom ruševinama od cigala, dasaka, stakla, opaljenih ljudskih kostura, hartije. Među tom razbacanom hartijom „pronašao sam i neke spiskove, koje sam predao u Općinu, ali i ti su nestali“. Na raščišćavanju logora, prvobitno su radili bivši nemački zarobljenici, a kasnije se tamo našla i Železnička radionica iz Zagreba, na čelu sa nekim „drugom Stropnikom“, koji su odvozili vrednije stvari. Doznao sam da ima zakopanih i crkvenih zvona. To mi je rekao jedan bivši logoraš. I zaista, došao sam sa nekoliko ljudi, otkopao najprije sedam, a kasnije još 10 zvona. Najveća i najbolja vlasništvo su Crkvene opštine iz sela Strmen kod Crkvenog Baka i Sunje. Taj pomenuti „Stropnik“ pokušao je sa svojim ljudima odvesti ta zvona i upotrebiti za izlivanje lagera za „Lokomotive“. Uspio sam sprečiti to i zaustaviti kamion u Novskoj, pa zvona istovariti u dvorištu Milicije u Novskoj. Jedno od tih zvona prevezao sam natrag u Jasenovac i stavio na drveni zvonik. Tri manja predao sam proti Iliji Jovanoviću iz Bosanske Gradiške, za Gradišku, za selo Gašicu i još neka sela na bosanskoj strani. Ostala su nakon kraćeg vremena iz dvorišta Milicije u Novskoj „isparila“ neznano kuda. „Spomen Područje“ je formirano tek posle 1960. godine, kada je već bilo sve srušeno, logorska zemlja otkupljena od Srba, koji su bili vlasnici oko 90N. Kada sam savetovao da bi ipak trebalo nešto sačuvati, restaurirati, kao zgrade, barake, peć-krematorijum, bio sam malte-ne proglašen za neprijatelja, persona non grata. Govorilo se i zuckalo da je likvidaciji logora bio „glavni kum“ I. Krajačić, pa i Bakarić“... to ne tvrdim, ali se tako „govorkalo“ (završen citat).

Crkvena opština jasenovačka, sa svojim vrednim parohom, pristupila je najpre prikupljanju materijala i sredstava za izgradnju parohijskog doma. Istina, nije se ni pomišljalo na uspostavljanje {251} doma takvih dimenzija i konfora, kao što je bio stari od ustaša srušeni, ali se želelo, da se svešteniku stvori bolji smeštaj nego što su bile prostorije adaptiranog i hladnog ustaškog zdanja drvenih baraka. No ipak nije sve išlo tako lako i glatko. Mnogo manji parohijski dom, sa dve sobe, kujnom, kancelarijom i širokim ulazom-predsobljem, na Ivanjdan 7. jula 1951. godine, osvetio je vladika pakrački Emilijan. I to je bio dan radosti, pesme i ridanja. Uklonjene su barake, stan iz 1945. god., gde je paroh jasenovački i administrator parohija uštičke i mlačke stanovao sa starom majkom i šestočlanom porodicom gotovo punih 6 godina. Čudno je bilo psihološko ili psihičko stanje svih nas, koji smo odmah posle rata dolazili u Jasenovac, zaista čudno i plač i ridanje, i narodno kolo posle Liturgije i osvećenja sada 1951. g. novog parohijskog doma, prvog u posleratnoj obnovi male naše Eparhije pakračke (a od 1959. Slavonske) — plač i ridanje, pjesma i nadanje.

U takvom raspoloženju, istog toga dana posle osvećenja novog parohijskog doma, u prisustvu vladike Emilijana, svih odbornika crkvene opštine jasenovačke, pa i uštičke, na čelu sa predsednikom C. Opštine jasenovačke Dušanom Mikićem, donet je odlučan zaključak da se odmah zatraži građevinska dozvola za gradnju nove parohijske crkve u Jasenovcu. Jer, u parohijski dom je ugrađen zaostali materijal od bivšeg doma, zatim, materijala od spaljenog velikog „Srpskog doma“ u Jasenovcu, materijala je dosta ostalo, pa se ima sa čime početi.

Pošto je dakle, preseljenjem paroha u novi dom, bivši stan ili baraka srušen, uklonjen, ostala je „Bogomolja“ usamljena i isturena van crkvenog zemljišta. Radilo se najpre kao o „prenosu — premeštanju“ bogomolje u crkvenu portu, tako je počelo. Dakle da se premesti bogomolja, a ne da se gradi novi hram, jer ko bi to dozvolio ko bi se usudio izdati građevnu dozvolu za gradnju novog hrama? I na to, kao i na sve drugo, što se ticalo uništene pravoslavne Crkve na ovim prostorima, gledalo se kao da se srpskom narodu i njegovoj Crkvi ništa nije dogodilo.

AVGUSTA MESECA 1951. GODINE

Redovnim putem zamoljena je „Građevna dozvola“ za gradnju novog hrama u Jasenovcu.

Zapravo, kako je već napred rečeno, radilo se o „prenosu“ kapele „bogomolje“ u prostor crkvene porte. U tom smislu je i podnesena molba od strane Crkvene opštine Jasenovac, a molbu je predao paroh Lazar Radovanović sa predsednikom C. opštine Dušanom Mikićem, na ruke predsednika kotara Novska Mati Lipičanin. Nije molbi priložen nikakav nacrt i plan, jer je to trebala biti zgrada dimenzija 16 + 4, tj. lađa 16 + oltarska apsida, svega dakle oko 20 metara, a visine možda 20 metara, naravno bez zvonika, jer je postojao drveni zvonik sa jednim zvonom. Sve je to bilo tako predviđeno „da lakše prođe“.

„Čekalo se tako na odluku i dozvolu-odobrenje do juna meseca 1953. godine, kada sam nekako uspio da dozvolu o „prenosu“ kapele potpiše predsednik kotara Mato Lipičanin. Sretan i radostan, vraćam se u Jasenovac. Odmah ujutro sledećeg dana počelo je kopanje temelja. Sleglo se i muško i žensko, i staro i mlado, posao {252} je odmicao, tako da smo odmah ulagali kamen i komade cigle od stare srušene crkve u temelje. Napredovalo se brzo i temelji su već drugog dana bili uzidani, zasuti betonom, izravnati sa visinom iskopa. Međutim, trećega dana, dolazi Milicija, naređuje da se odmah prestane sa radovima, a majstora Stevu Paraća pod pretnjom da će odmah u zatvor, prosto silom izgurali sa posla. Meni narede, da „dozvolu“ odmah ponesem i vratim lično predsedniku kotara Mati Lipičanin. Odbio sam da dozvolu predam i rekao sam da samo viša vlast može ovu izdanu dozvolu opozvati. Žalio sam se odmah Republičkom Zavodu za komunalne poslove u Zagreb, ali, na žalost, i pored zauzimanja dobronamernih ljudi „iz vlasti“, nije se ništa uspelo“ (L. Radovanović).

„Ciglu i upotrebljiv materijal od „Srpskog doma“ prevezli smo i složili u cintor i tako je to ostalo posle moga odlaska iz Jasenovca, posle moga premeštaja. U celoj ovoj čudnoj, da ne kažem nezakonitoj radnji oko izdavanja i oduzimanja građevne dozvole, neka ostane zabeleženo jadanje predsednika kotara Novska. Molim vas, vratite dozvolu... živ ne mogu ostati od prigovora!“ „Pa ti si taj predsednik kotara, koji si prvi posle rata odobrio da se gradi crkva!“ Da li je baš tako zaista sve i bilo ne mogu tvrditi, ali znam da se sve što se htelo u Jasenovcu pokrenuti i učiniti od strane Crkve smatralo kao „provociranje“ nekoga, koga? (završeno citiranje).

Posle svega što se dogodilo oko davanja i oduzimanja dozvole, jasno je bilo da se Crkvena opština i paroh u Jasenovcu ne smeju ostaviti sami da vode brigu o tome kako doći do prave bogomolje i hrama.

Svake godine i sve više posetioca i poklonika pristizalo je u Jasenovac o Ivanjdanu iz zemlje i inostranstva. Počeli su i javni i otvoreni protesti sveštenstvu okupljenom toga dana, a i Crkvenoj opštini. „Pa, dobro, šta je sa crkvom, ko brani, ko ne da da se hram podigne?“ I tako, godinama smo se rastajali iz tužnog Jasenovca, sa željom i čvrstom odlukom da podržimo i pomognemo svaku akciju, bilo sa koje strane ona došla, da se u Jasenovcu podigne, ako ne Spomen-Hram palim nevinim žrtvama i našim „Novomučenicima“, a ono bar skromni parohijski hram, kojim bi Srpska pravoslavna crkva omogućila da se njenoj deci, njenim vernima, njenim članovima, mučenicima za veru, pa je u Jasenovcu „leturđija ovog svijeta, kao i onoga“, u pravom dostojnom Božjem hramu, a ne više u nedostojnoj prostoriji.

Godine 1960. na prostorima bivšeg „Logora smrti“ osnovano je „Spomen-Područje“. Sagrađena je Upravna zgrada, sala za prikazivanje filma, veliki spomenik „Kameni Cvet“, podignuto nekoliko velikih humki „mogila“ koje bi kao označavale masovne grobnice, postavljene oznake gde je što bilo za vreme „aktivnog rada fabrike smrti“, napravljene pristupne staze od železničkih pragova do ulaza u Spomenik. Uređeno veliko groblje preko Save i Une u Gradini sa preko 400 hiljada grobova, grobnica itd. Ustanovljeno je da se na „Dan Borca“ 4. jula održava na Spomen-Području, sastanci, komemorativni zborovi i odavala pošta stradalnicima. Međutim, to nikako nije umanjilo želju da posetioci odaju poštu, paleći sveće na tim uzvišenim grobnicama-mogilama, pa i u samom prostoru kamenog cveta, kao bacanjem ivanjdanskog belog cveća i venčića od njega u vodu-bazene unutar samog Spomenika. Takav način odavanja pošte pokojnicima bio je, u stvari, „protest“ jer su grupe dolazile {253} sa sveštenicima, koji su na otvorenom prostoru držali pomene i parastose, protestujući time zašto nije i hram-bogomolja uključen u obavezu da se i sa hramom, kao što su mnogi videli u Mauthauzenu ili Dahau, dade mogućnost verujućima da na svoj način, molitveno, odaju poštu svojim stradalnicima.

Međutim, sa zvanične strane se reagovalo. „Kakav hram?“ A tek: „Kakva želja za nekim „Spomen-hramom“? Spomen Područje je u funkciji, podignut spomenik Kameni cvet i što sada još drugo?“

U takvoj situaciji moralo se nešto preduzeti, za razrešenje te mučne situacije po pitanju gradnje hrama u Jasenovcu. Ovde se mora reći istina i ne zaobići je. U dogovoru sa vladikom Emilijanom, uprava Udruženja sveštenika Eparhije slavonske preuzela je na sebe inicijativu.

11. marta 1967. g. sazvan je u Pakracu Inicijativni Odbor za gradnju crkve u Jasenovcu. Sednicu je otvorio arhijerejski zamenik prota-stavrofor Tanasije Bogić, pozdravio skup, preneo blagoslov episkopa Emilijana, koji se nalazio u Beogradu, kao član Svetog sinoda, na vanrednom zasedanju sv. arhijerejskog sabora. Tom prilikom je konstatovano da je u Eparhiju stiglo nešto i priloga za hram u Jasenovcu. Prisutni su bili svi članovi Upravnog odbora Udruženja sveštenika Eparhije slavonske, uz to prof. Pribić iz Zagreba, Marko Šarčević, član crkvenog Odbora iz Pakraca, iguman Milutin iz man. Orahovice, kao i prota Ratko Jelić iz Zagreba i prota Lazar Radovanović iz Rijeke, kao sekretar Saveza i bivši paroh jasenovački. Inicijativni odbor je doneo i nekoliko zaključaka: 1) Zatražiti odmah staru lokaciju za crkvu u Jasenovcu; 2) obrazovati uži Izvršni odbor, koji bi se češće sastajao; 3) da se od Projektnog Biroa pri Patrijaršiji zatraži idejno rešenje sa originalnim predlozima; 4) da se umoli Preosvećeni episkop Emilijan da posebnim dekretima-naimenovanjima, proširi Inicijativni odbor; 5) da u uži Odbor sa Preosvećenim uđu i arh. zamenik prota Bogić, prota B. Bosanac, prota Milan Kević, dr D. Aksin, Marko Šarčević, prota R. Jelić; 6) da se osnuju Pododbori u svim većim mestima; 7) da se štampaju blokovi-priznanice.

Preosvećeni vladika Emilijan je 30. marta 1968, pod Ebr. 179, izdao sledeći raspis-apel: „Povodom izraženih želja i zahteva sveštenstva i mnogih naših pravoslavnih vernika, kako naše Slavonske eparhije, tako i cele naše zemlje, da se u Jasenovcu, mestu zloglasnog za vreme rata logora, podigne crkva, na mestu bivšeg parohijskog hrama, odlučili smo, da u ime Božje, uz pomoć svega našeg rodoljubivog sveštenstva i naroda, povedemo akciju i počnemo sa skupljanjem dobrotvornih priloga za što skorije ostvarenje ovog značajnog i bogoljubivog dela — podizanje spomen-hrama, za pokoj duša izginulih tamo nedužnih i nevinih žrtava.

Da bi se do tog cilja što uspešnije i što skorije došlo, rešili smo, da za to osnujemo Akcioni odbor, u čije članstvo smo, pored nadležnog tamošnjeg paroha i predstavnika Crkvene opštine jasenovačke i Vas uvrstili.

Nadamo se da ćete se, s obzirom na veličinu i značaj ovog pothvata, rado članstva prihvatiti i svesrdno svojom snagom pomoći ovu uzvišenu i plemenitu akciju. S blagoslovom, Episkop slavonski Emilijan.“

Ovaj apel za članstvo u Akcionom odboru upućen je: dr Dušanu Glumcu, prof. Teološkog fakulteta u Beogradu, Nikoli Kukić, predsednik C. opštine Daruvar, prof. Branki Pribić, Zagreb, proti {254} Slavku Juzbašić, Daruvar, dr Damjanu Aksin, preds. C. opštine Pakrac, proti Ratku Jeliću, Zagreb, proti Jovanu Nikoliću, Zagreb, proti Rajku Kokanoviću, Podrav. Slatina, proti Milanu Keviću, Okučani, proti Kosti Rađenoviću, Nova Gradiška, proti Jovanu Baliću, Nova Gradiška, proti Đorđu Janoševiću, Slav. Požega, Milovanu Dešiću, parohu Jasenovac, Marku Šarčeviću, C. opšt. odborniku Pakrac, igumanu Milutinu, Man. Orahovica i proti Žarku Kosiću, Slav. Brod. Prota Boško Bosanac, sekretar C. suda je ranije već izabran za sekretara Inicijativnog, a sada i Akcionog odbora.

O tome je u „Pravoslavlju“ objavljen članak pod sledećim naslovom:

AKCIONI ODBOR ZA PODIZANJE HRAMA U JASENOVCU ODRŽAO JE SEDNICU

U Pakracu je meseca marta 1967. održana sednica Akcionog odbora za podizanje hrama u Jasenovcu. To je prva sednica toga odbora, kome su prisustvovali gotovo svi članovi, dok je predsednik odbora preosvećeni episkop slavonski Emilijan bio službeno odsutan.

Od osnivanja Akcionog odbora prošlo je godinu dana. No za sve to vreme, izvršni odbor sa episkopom Emilijanom na čelu, nekoliko puta se sastajao, bolje reći, svakodnevno diskutovao i donosio rešenja po tekućim pitanjima oko priprema za podizanje hrama u Jasenovcu.

Pri osnivanju Akcionog odbora želelo se da to ne bude široko telo, čiji bi se sadržaj rada sveo na formalnosti i česte sastanke, već da to zaista bude odbor od akcije, ekspeditivan i aktivan. Zato su članovi Akcionog odbora, na tom prvom sastanku upoznati sa svime što je do sada učinjeno, kao i o tome što je sve propušteno da se učini. Govorilo se o problemima i teškoćama sa kojima se odbor susreće i što su neposredni zadaci.

Očekuje se sa sigurnošću da će uskoro biti rešeno pitanje formalnosti oko lokacije budućeg hrama i dobijanja građevinske dozvole.

Za svakoga, pa i manje zainteresovanog, u najmanju ruku i najblaže rečeno je neukusno, da jasenovački pravoslavni sveštenik obavlja bogosluženja u privremenoj, a sada već i sklonoj padu zgradi, koja od oslobođenja pa eto skoro 25 godina, služi kao bogomolja umesto nekadašnjeg velelepnog parohijskog hrama, kojim su se Jasenovčani ponositi.

Za svakog jasenovačkog parohijana i svakog vernika koji dolazi u Jasenovac, na to mesto mučenja i pogibije svojih milih i dragih, od Boga je grehota, a od ljudi sramota što Jasenovac još nema svoga hrama.

Razgovaralo se na sednici i o tome, kakvih dimenzija i u kakvom stilu treba da bude budući hram. Bilo je predloga da hram bude većih dimenzija, jednostavan, funkcionalan — u modernom stilu. Preovladalo je, međutim, mišljenje da to ipak bude manji parohijski hram u lepom srpsko-vizantijskom stilu. Više obratiti pažnju na lepotu spoljnu i ukrase unutarnje, sa eventualno dograđenim tremovima, sa stubovima i kolonadama u koje bi se možda mogli smestiti stolovi i klupe, koje bi posetiocima poslužili za odmor i sklonište u slučaju nevremena itd. No po tim pitanjima svakako {255} će imati odlučnu i glavnu reč stručnjaci arhitekti. No Akcioni odbor očekuje sugestije i mišljenja i naših vernih, kojima je stalo da jasenovački hram bude takav da u svemu odgovara svojoj nameni.

Konstatovano je da su od svega u ovom momentu najvažnija materijalna sredstva, koja, ni izdaleka nisu pristigla u očekivanoj količini — do danas svega oko tri miliona starih dinara. Najveći prilog stigao je iz Australije, preko tamošnjeg sveštenika prote Ilije Bulovana. U poslednje vreme oseća se čak i izvestan zastoj u pristizanju priloga.

Zato, zahvaljujući dosadašnjim darodavcima na njihovim prilozima, Akcioni odbor apeluje na sve da ne prestanu biti aktivni pomagači, nego da i dalje brinu o podizanju jasenovačkog hrama, da na shodan način upozore i opomenu prijatelje, komšije, rodbinu i poznanike, da i oni pomognu prilozima da se podigne jasenovački hram.

Kada je osnivan Akcioni odbor, u njega su ušli sveštenici, arhijerejski namesnici iz centara Eparhije slavonske, kao i članovi nekih naših crkveno-opštinskih odbora, a, razume se, i prvi inicijatori i pokretači ovog pitanja, iz Zagreba i drugih mesta. Od nekuda i sa nekim se moralo početi. No to ne znači da je tako oformljeni odbor u sadašnjem sastavu i konačan i neizmenjiv; naprotiv, neka svaki priložnik i svaki koji se i najmanje interesuje i brine o podizanju jasenovačkog hrama smatra i sebe za člana toga Akcionog odbora.

To bi bio odgovor, a ujedno i apel nekoj našoj braći sveštenicima i vernima, koji se žale da su izostavljeni i zaboravljeni u ovoj plemenitoj i bogougodnoj akciji. Svaki brat sveštenik, svaki verni član naše svete Crkve i svaki dobronamerni čovek i svaki građanin, dobro je došao i kao ktitor i priložnik i kao saradnik i kao savetodavac.

Akcioni odbor posebno apeluje na sve ljude dobre volje, na eve naše preživele i rođene Jasenovčane, gde god se nalaze, da se pridruže ovoj akciji, da prednjače, da pomognu kako god i na koji način mogu, da se pitanje podizanja jasenovačkog hrama ne odugovlači, nego da se što skorije pristupi njegovoj izgradnji. Velika radost za sve bila bi, ako bi se uspelo, da se već ove godine na Ivanjdan (7. jula), na dan hramovske slave, osvete temelji jasenovačkog hrama.

Radi što šire i efikasnije akcije oko prikupljanja priloga osnovani su ili će se osnovati pododbori u većim mestima Eparhije slavonske, a i u drugim eparhijama, kao u Slav. Brodu, Novoj Gradiški, Podravskoj Slatini, Daruvaru, Osijeku, Bjelovaru, Zagrebu, Rijeci, Karlovcu, Šibeniku. Osnovaće se pododbori i u Beogradu, Sarajevu i drugim mestima i krajevima, pa se očekuje njihovo formiranje i obavezno javljanje Eparhijskom Upravnom Odboru, odnosno centralnom Akcionom odboru u Pakracu, radi veze i koordinacije rada.

Priloge slati na žiro račun broj: 3273-9-682 — Eparhijski odbor Pakrac, „za crkvu u Jasenovcu“. Ili najbolje i najjednostavnije, a što se do sada i u praksi pokazalo kao bolje, neposredno novčanom uplatnicom na Eparhijski upravni odbor Pakrac, „za crkvu u Jasenovcu“.

{256} „Pravoslavlje“ će nekoliko puta objavljivati Apele da se pomogne prilozima gradnji Spomen-hrama u Jasenovcu. Tako će u jednom od brojeva doneti i ovakvo obaveštenje;

Na našu molbu i apel Akcionog odbora preko „Pravoslavlja“ i druge naše štampe, počeli su putem žiro računa, a i putem pošte da stižu dobrovoljni prilozi Eparhijskom upravnom odboru u Pakracu za crkvu u Jasenovcu, na čemu ovaj Odbor najtoplije zahvaljuje svima priložnicima, i moli za njihovo zdravlje i blagoslov Božji, a takođe i za pokoj duša postradalih u jasenovačkom logoru svih njihovih srodnika.

No neki od ovih priložnika ne navodu svoju tačnu i potpunu adresu, tako da je ovaj Eparhijski odbor u nemogućnosti da im zahvali i pošalje potvrdu prijema priloga.

Zbog toga se ovim mole svi priložnici da, prilikom slanja svojih priloga, naznače potpunu i tačnu svoju adresu.

Ponovo molimo, priloge slati: Eparhijski upravni odbor — crkvu u Jasenovcu“, Pakrac, — žiro račun broj: 3273-9-682.

Predsednik Eparhijskog upravnog odbora
Emilijan,
episkop slavonski

Arhijerejskim namesnicima Eparhije zvorničko-tuzlanske

Arhijerejski namesnici upoznaće parohijsko sveštenstvo i uprave manastira o sledećem:

Iz krajeva Naše Eparhije u toku II svetskog rata stradale su mnoge nevine žrtve u zloglasnom logoru Jasenovac. U tom mestu i danas posle toliko godina, nema sv. hrama koji bi bio dostojan Imena božjeg i žrtava palih u tom logoru. Hram je u toku rata porušen, a bogosluženja se vrše u jednoj bednoj i nedoličnoj prostoriji.

Eparhija slavonska, na čelu sa svojim uvaženim arhijerejem Preosvećenim gospodinom Emilijanom, preduzela je akciju za izgradnju jednog spomen-hrama u kome bi se svake godine, između ostalih bogosluženja, vršio parastose svim žrtvama palim u ovom logoru. Pošto je Eparhija slavonska isuviše siromašna da iz svojih skromnih sredstava podigne jedan takav hram dostojan palih žrtava, apelujemo na sve vernike područne Nam Eparhije, da prema svojim mogućnostima pomognu ovu bogougodnu akciju. Isto tako apelujemo na svo naše sveštenstvo, crkvene opštine i uprave manastira, da prema svojim mogućnostima pomognu ovo delo.

Sveštenstvo će u svojim sv. hramovima sve do Duhova 1969. g. apelovati na vernike, a posle Duhova sakupljeni novac dostaviti EUO u Tuzli, odakle će se prikupljeni novac poslati Crkvenoj opštini Jasenovac.

Oni vernici koji žele da se imena njihovih postradalih srodnika pominju na bogosluženjima u Jasenovcu, neka ih dostave preko svog paroha.

Longin, s.r.

Dragi brate Longine,

 

Primili smo Tvoj raspis koji si uputio Tvojim parohijama i crkvenim opštinama da šalju pomoć za gradnju crkve u tome zloglasnom Jasenovcu.

Velika Ti hvala i od Boga nagrada na tako dobroj akciji i brizi, da se tamo nešto uradi. Jasenovac je progutao oko jedan milion naše braće Srba, i to samo zato što su bili Srbi i pravoslavci, i to ne samo iz Slavonije, nego iz čitave naše zemlje. Zato je i dužnost da svi pomognemo, kako bi se tolikim nevinim žrtvama koliko toliko odužili i mogli se sastati na molitvu za pokoj njihove blažene duše.

Primamo priloge, ali sa jako malim sumama. Dosad smo skupili oko jedan i po milion, a trebalo bi najmanje trideset miliona. Iz Amerike nam je naš sveštenik Sava Vujkov skupio i poslao 500 dolara. To je dosad najveći prilog...“

Sa mnogo bratoljubivih pozdrava i najboljih želja

Vaše Preosveštenstvo,

 

Šaljem vam u prilogu idejni projekt nove crkve u Jasenovcu onako kako ste želeli, obojeno, da se može fotografisati i izraditi razglednice. To će biti vrlo povoljno za skupljanje priloga. Kad budu gotove, molim vas pošaljite po jednu kopiju za Nj. Svetost i jednu za mene. Ako budete objavljivali preko „Pravoslavlja“, Vi možete njima poslati jednu posebno radi izrade klišea.

{258} Nadam se da će Vam se plan dopasti, a takođe Vašem Crkvenom odboru. Ja sam ga danas pokazao Nj. Svetosti i veoma mu se svideo, samo je rekao da Vam poručim da svakako bude kube.

Što se tiče onih dvaju oltarčića za nepravoslavne, njemu se čini da se gubi dosta od prostorije, a ko zna kad će trebati, pa bi se moglo obeležiti samo jednom plićom nišom na zapadnom zidu desno i levo od prodaje sveća i stepeništa nekim pločama sa natpisom žrtava.

Što budete dalje odlučili Vi mi javite da se upravljam...

POVELJA

U SLAVU PRESVETE JEDINOSUŠNE ŽIVOTVORNE TROJICE, OCA I SINA I SVETOGA DUHA, OSVETILI SMO TEMELJE OVOGA SVETOGA HRAMA ROŽDESTVA SVETOG JOVANA PRETEČE (IVANJDAN) U JASENOVCU, ZA VREME NJEGOVE SVETOSTI PATRIJARHA SRPSKOG GOSPODINA GERMANA, EPISKOPA SLAVONSKOG EMILIJANA, ARHIJEREJSKOG NAMESNIKA NOVOGRADIŠKOG PROTOJEREJA-STAVROFORA MILANA KEVIN, PREDSEDNIKA OPŠTINE JASENOVAČKE MILANA ĆUKALAC, PREDSEDNIKA GRAĐEVINSKOG ODBORA OZRENA BAČINA IZ JASENOVCA, PAROHA JASENOVAČKOG JEREJA MILOVANA DEŠIĆ.

TEMELJI OVOGA HRAMA POSTAVLJENI SU NA TEMELJIMA VELELEPNOG HRAMA JASENOVAČKOG IZ 1775. GODINE, SRUŠENOG OD „USTAŠA“ ZA VREME STRAHOVLADE TAKOZVANE „NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE“ 1941. GODINE.

U JASENOVCU, NA DAN ROŽDESTVA SVETOG JOVANA PRETEČE IVANJDAN, 7. jula 1973. godine.