Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача

Злочини у логору Јасеновац

Загреб 1946

Штампано издање
Издавач репринт издања Спомен-подручје Јасеновац
За издавача: Јован Мирковић
Тираж: 15.000
Штампа: НИП "Глас" Бањалука, ООУР-а Штампарија
За Штампарију: Штембергер Јосип
1980.

A
Логор Јасеновац, усташко-њемачки инструменат за уништење наших народа

У близини ушћа Уне у Саву налазило се прије рата на сјеверној обали Саве велико и напредно мјесто Јасеновац. Становништво је било претежно српско. Мјесто лежи на жељезничкој прузи Загреб-Београд. Ту је већ прије рата било неколико индустријских подузећа, као н. пр. творница цигле "Циглара" и мала творница жељезне робе "Ланчара".

Како су на источној страни великог Јасеновачког поља утјецали у Саву притоци Струг и Лоња, био је читав тај крај извргнут сталним прољетним и јесенским поплавама.

Вође усташке терористичке организације још прије свога уласка у Југославију добро су знали, да у народним масама немају ослонца и да се на власти могу одржати само терором. Улазећи у Југославију након њеног слома и иза фашистичких тенкова, са групом својих злочинаца, које су још прије рата с фашистичким новцем издржавали и фашистичким новцем вјежбали у разним талијанским центрима за вршење терористичких аката, почели су одмах првих дана након окупације да под заштитом њемачких и талијанских трупа и уз њихову активну помоћ врше по већ створеном плану хапшења, масовна и појединачна убијања Срба, Жидова и напредних Хрвата.

Примјењујући у Хрватској расистичку теорију о чистоћи расе и нације, одлучили су да истријебе све Србе, Жидове, Цигане; одлучили су да истовремено ликвидирају и све Хрвате, који су ма на било који начин испољили своје протуфашистичко расположење.

Тако се напунише за кратко вријеме сви затвори и све тамнице.

Усташе су додуше основали логоре и у другим мјестима, као на пр. у Ђакову, Сиску, Ст. Градишки, Лепоглави, Лобору и т. д., но ови су били мањи. Јасеновац је постао највећим и главним концентрационим логором у тзв. НДХ.

Усташе су читаво његово становништво побили или га преселили, а у само мјесто смјестили сталан усташки гарнизон.

Прве транспорте заточеника, који су се састојали углавном од Жидова и Срба, допремили су до села Крапје, које се налази око 12 км западно од Јасеновца, те им наложили да саграде логориште, које је добило службени назив: "Јасеновац логор бр. I".

Како је број заточеника све више растао, основан је између Јасеновца и Крапја други логор, који је добио службени назив: "Логор бр. II"

Заточеници су морали сами да на брзу руку изграде оба ова логора, да подигну бараке и насипе, које им је вода непрестано рушила. Коначно су усташе увидјели, да су оба ова мјеста неподесна за логоришта, па су их након кратког трајања ликвидирали и основали крај "Цигларе" у Јасеновцу нови логор, који је добио службени назив: "Логор бр. III."

У самом мјесту Јасеновцу претворили су творницу коже у "Логор бр. IV", док се логор у Старој Градишки, која није далеко од Јасеновца, спомиње више пута у усташким извјештајима као "Логор бр. V."

Сви су ови логори могли примити до 7.000 заточеника, но на "раду" их није било никада више од 3-4.000, па ни у вријеме кад је логор бр. III. био пун разноврсних радионица.

Дне 25. студенога 1941. издао је т. зв. поглавник НДХ "законску одредбу" бр. CDXXIX-2101-Z-1941., коју је потписао и његов "министар" правосуђа и богоштовља др. Мирко Пук.

Та "законска одредба" говори о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне радне логоре.

Главне су тачке те одредбе ове:

"§ 1.

Непоћудне особе које су погибељне за јавни ред и сигурност, или које би могле угрозити мир и спокојност хрватског народа или тековине ослободилачке борбе хрватског усташког покрета, могу се упути у на присилни боравак у сабирне и радне логоре. Ове логоре овлаштена је оснивати у појединим мјестима НДХ усташка надзорна служба.

§ 2.

Трајање боравка у сабирним и радним логорима не може бити краће од 3 мјесеца ни дуже од 3 године.

§ 3.

Одлуку о упућивању особе на присилни боравак у сабирне и радне логоре, о времену трајања боравка и о степену. опреза и паске доноси Усташко редарство као грана Усташке надзорне службе.

Све управне и самоуправне области, као и установе усташког покрета дужне су Усташком редарству преко Жупског редарства свога подручја пријавити особе наведене у §-у 1. ове Законске одредбе.

Проти одлуци Усташког редарства о упућивању на присилан боравак у сабирне и радне логор нема правног лијека ни тужбе на Управни суд.

§ 6.

Усташки надзорни заповједник издат ће прописник о устројству, пословању и степену опреза и паске у сабирним и радним логорима, те о уздржавању особа упућених у ове логоре."

Тако се зацарио режим страховладе "Усташке надзорне службе" и њезиног заповједника, који је на стотине тисућа родољуба лишио живота, а њихове породице завио у црно.

Отићи у Јасеновац значило је бити предан на милост и немилост усташким кољачима, значило је отићи у мученичку смрт. Црна је повијест јасеновачког логора показала, да су усташе послали тамо све оне елементе, које је требало ликвидирати, јер су им били непоћудни "из расних, вјерских, националних или политичких разлога".

Данас можемо утврдити, да су усташе разврстали све заточенике у двије категорије:

1. У прву су категорију спадали сви они заточеници, који су били суђени на казну упућивања у сабирни логор за вријеме које је краће од 3 године. Намјера је усташа била да исцрпе до крајњих граница радну снагу тих заточеника, па да их затим уклоне, да начине мјеста новим заточеницима.

Врло је мали број ових заточеника, који су пуштени кући након што су издржали казну, а и ти су већином код куће умирали од посљедица патњи и болести, које су добили у логору.

2. У другу категорију спадају заточеници, који су суђени на казну упућивања у сабирни логор у трајању од 3 године. Ови заточеници, који су по пресуди усташког редарства упућивани у логор на 3 године, били су у правилу ликвидирани одмах након доласка у логор.

Обим је категоријама заједничко то, да су заточеници били упућени у логор на темељу индивидуалне "пресуде" усташког редарства.

У току овога приказа видјет ћемо међутим, да су усташе кроз 4 године допремали у Јасеновац велике групе мушкараца, жена и дјеце те их или увели у сам логор и тамо ликвидирали, или их ликвидирали негдје у околици Јасеновца.

Биле су то групе Срба из разних градова и села, групе Жидова из разних градова или области, читави логори, које су усташе преселили у Јасеновац ради ликвидације, сви Цигани са подручја "НДХ", итд., итд.

Усташе су све ове несретнике једноставно покупили и дотјерали у маси у Јасеновац на клаоницу.

Б.
Високи зид дијелио је Јасеновац од осталога свијета

Логор III.

Споменули смо већ у уводу, да су усташе крајем године 1941. почели да подижу прави јасеновачки логор на простору гдје се налазила "Циглара" и да су му дали службени назив "Логор бр. III."

Логор бр. I. и Логор бр. II. ћемо описати у "Посебном дијелу". Оба ова логора су трајала само неколико мјесеци, док је логор бр. III. постојао готово четири године.

Усташе су у њему подигли и многе друге радионице и изградили бараке за настамбе заточеника, сав простор дали опасати зидом 3 метра високим, па је читав тај "Логор бр. III." почетком прољећа 1945. изгледао онако, како је урисан у нацрту, који је отиснут у овом приказу.

Сам се логор налазио одмах крај мјеста Јасеновца с источне стране. Главни улаз у логор био је на западној страни логора, на цести, која води крај Саве од Јасеновца у село Кошутарицу и даље у Стару Градишку. Улазна врата од лаког дрвета била су уграђена у високи зид, који је окружавао логор с три стране и био висок 3 метра. Зид је текао најприје према Сјеверу у дужини од 420 метара, затим је скретао паралелно са жељезничком пругом према истоку у дужини од 1350 метара. Иза тога је мијењао смјер према југу окомито на Саву и био дуг 1300 метара. При томе је пресијецао цесту за Кошутарицу. Ту су се налазила тзв. Источна врата.

На обали Саве смјером према западу пружао се свршетак тога зида у дуљини од 290 метара.

Јужна је граница логора била ријека Сава, као природна запрека да заточеници не побјегну из логора.

Цијели је логор бр. III. запремао површину од једног и по квадратног километра.

Код главног (западног) улаза биле су подигнуте стражарнице и управитељство логора, гдје су се регистрирали и постројавали заточеници, који су стизали у логор. У згради је била и једна извидница висока 24 метра. Све су те зграде усташе минирали и дигли у зрак, кад су бјежали из Јасеновца, па данас стрше само хрпе рушевина.

Сјеверно од ове зграде била је "рафинерија", коју су усташе уништили, док су цистерне за петролеј, које су биле испод и изнад земље, остале неоштећене.


Граник

Око 150 метара од обрамбеног зида налазе се остаци зграде, која је била 150 метара дугачка и 8 метара широка и текла у правцу сјевер-југ. Било је то "главно складиште" израђених фабриката. Ово је складиште служило кроз читаву зиму 1944./45. као просторија, кроз коју су усташе дотјеривали масе жртава, ту их ноћу по цичој зими скидали до гола, руке им свезивали на леђа, повезивали затим два по два жицом те их гонили на тзв. "Граник".

Граник је била направа, гдје су се из бродова и сплави дизали и искрцавали терети, односно гдје се укрцавала роба, која је одлазила из Јасеновца.

На том су гранику усташе убијали жртве ударцима маљем или чекићем по глави, резали им трбухе, вјешали им на руке жељезне терете, те их бацали у Саву.

Источно од Главног складишта био је велики празан простор, који је био натрпан старим. жељезом, које се употребљавало као материјал за потребе "Ланчаре".

Паралелно са зградом Главног складишта била је некоћ зграда "помоћне браварије и лимарије".

У удаљености од 20 корака према истоку налази се цио низ зграда у смјеру југ-сјевер.

Најјужнија је зграда била злогласна "Звонара". То је било неко спремиште дуго 2, а широко 3 метра, куда су усташе побацали најприје разорена звона православних цркава. Касније су та звона однијели, а на то мјесто бацили смеће од угљена, док нису претворили "Звонару" у мучилиште, гдје су затварали оне заточенике, који су били осуђени да умру од глади. Та је барака имала само једна врата, и то стаклена, док прозора није на њој уопће било.

Сјеверно од "Звонаре" налазила. се "Пакетарница", гдје су се цензурирали листови и пошиљке, које су примали "послушни заточеници".

Трећа је у низу била зграда, гдје се налазило "Управитељство логора" и "Радни одсјек".

Мало сјеверније налазила се "Ланчара":, велика индустријска зграда, у којој су се израђивали разни жељезни предмети, као ланци и жице. Ту је била такођер ковачница, стројобраварија, алатница, токарија, пушкара и аутомеханика.

Ако погледамо нацрт логора, видјет ћемо, да се у удаљености од 7 метара налази паралелно са "Ланчаром" кружна пећ за печење цигле "Циглара", а иза ње спремиште за сушење цигле.

У близини "Цигларе" усташе су почетком 1942. саградили посебну пећ за спаљивање људи, тзв. "Пицилијеву пећ", коју су дали након 3 мјесеца порушити.

Крај "Цигларе" видимо на нацрту једну дугу ремизу без побочних зидова, која је имала кров. У ту је ремизу водио одвојак жељезничке пруге од јасеновачке жељезничке станице, а заточеници су је прозвали "Тунел". Овдје су заточеници, који су током година 1941. и 1942. довођени у Јасеновац, морали да чекају данима и тједнима по сваком времену, док им се нађе мјесто у баракама, или док не буду отправљени на ликвидацију.

На нацрту видимо даље према истоку опет цио низ зграда, које теку смјером југ-сјевер.

Најјужнија зграда налази се на раскршћу колне и пјешачке цесте, а у њој налазила се '"Стражара", затим благоваоница за усташке официре, кухиња и бријачница. Сјеверно је од ње била "Настанба усташких часника" и канцеларија логорника и групника, те техничка пословница.

Сјеверно пак од ове зграде биле су: усташка кухиња, благоваона и настамба оних усташа, који су боравили у Јасеновцу ради казне.


Остаци ланчаре

У том се простору налази близу колне цесте за Кошутарицу зграда "Пилане" и "Погона", која је била висока 35 метара, дуга 20 метара и имала димњак висок 52 метра.
Цијели је простор иза "Пилане" био напуњен грађевним материјалом, а на сјеверном се крају налазила ледина гдје се копала земља, која је била врло добра за печење цигле.
Даље према истоку видимо низ зграда гдје се налазила економија, а до ње ременарија, штале, коларија и ковачнице, а до ових бару у облику гљиве тзв. "Језеро", преко којега је био постављен на најјужнијем крају дрвени мост. Југоисточно од тога језера биле су штале, кухиње, мљекаре, меснице и женски логор.
Сјеверно од тога језера било је "Гробље", а одмах у близини цио низ барака, дугих 24 метра а широких 6 метара. У првој је бараки била смјештена болница, у другој амбуланта, у даљних шест биле су настамбе заточеника, а онда су слиједиле бараке обртне групе, главне и помоћне кухиње.


Разорени "Тунел"

Усташе су спалили све ове бараке, а гробове ископали и љешине спалили, да заметну траг својим злочинима.

Све су ове зграде, које смо до сада навели, биле ограђене жицом. С ону су се страну жице налазиле још у смјеру према југоистоку зграде "Ледане", меснице и свињци, а затим. још подаље "Усташке радионице" и "Настамбе" те "Женски логор с кухињом".

Око тих је зграда текла друга жица, која се са првом жицом спајала у близини барака, гдје су биле настамбе заточеника мушкараца. Додајемо да је с ону страну обих жица у сјевероисточном куту био "Логор III-Ц".

Логор IV.

Логор бр. IV. налазио се у самом мјесту Јасеновац, у Димитријевој улици.

Усташе су индустријске зграде, гдје се израђивала и сушила кожа, опасали бодљикавом жицом од више редова, тако да су сви магазини, радионице, просторије, гдје су били монтирани динамо мотор и парна машина, базени за намакање коже, јаме гдје се гасило вапно, зграде гдје су биле смјештене пословнице и станови намјештеника, сачињавали један логор, у којем је било заточено техничко особље, комерцијални стручњаци и радници.

Читава се та мала колонија звала "Кожара". Заточеници "Кожаре" имали су бољу храну, а усташе су с њима боље поступали, него што су то радили са заточеницима из Логора бр. III., јер им је било стало до тога, да кожара добро опскрбљује војску с израђеном кожом.

Пред свој бијег минирали су усташе и запалили сва постројења, све зграде у логору, готово све куће у Јасеновцу, тако да тај градић, који је некоћ био лијеп и напредан, изгледа данас као мјесто, гдје су се одигравале најжешће борбе

Ц.
Систематско уништавање заточеника

Прије него пређемо на описивање појединих масовних злочина, које су усташе починили на заточеницима, приказат ћемо у опћим цртама систем и методе, које су усташе проводили у логору, какав је био живот заточеника, што су морали радити и што су све морали препатити.

1. Долазак у логор и пљачка

Четири су године стизали у Јасеновац транспорти заточеника, неки у жељезничким вагонима, неки на камионима, а неки пјешке, Није било тједна, да се нису час мање а час веће групе зауставиле пред зградом "Управитељства логора", гдје су их усташки стражари, који су пратили транспорт, предавали заповједницима логора или њиховим замјеницима.

Заточеници су и за вријеме пута до логора били подвргнути мукама од глади и злостављањима на разне начине.

Свједок Кусторин Маријан описује укратко свој пут за вријеме предвођења из Ст. Градишке у Јасеновац: "Ја сам дне 23. IX. 1944. премјештен из логора Ст. Градишка у Јасеновац у групи од 700 људи. Готово цијели пут од 38 километара морали смо прећи трчећим кораком; тко је застао из групе или посрнуо био је на мјесту убијен. Како је тај пут водио поред Саве, многи су другови изнемогли и у очајању скакали у Саву, да се ријеше даљих мука."

Ријетко су када Лубурић, Милош или Матијевић, главни команданти-кољачи, препуштали другом неком вишем усташком официру, да преузме заточенике. Они су хтјели да лично изврше смотру над доведеним жртвама, да их разврстају по групама: Србе у српску, Жидове у жидовску, а Хрвате у хрватску групу.

Лубурић је свакој групи одржао "говор", који је био пун увреда, најпростијих клетви, при чему је воловска жила или друга нека батина звиждала изнад глава и леђа заточеника. Прешло се затим на пљачку. Усташе су сваком заточенику одузели све ствари, које је собом донио, као на пр. сат, џепни ножић, новчарку с новцем, драгоцјености, књиге итд. Сваки је заточеник морао изјавити, да је предао сав новац, све ствари од вриједности и писма, те да није ништа сакрио и затајио.

За сваку ма и најмању, без разлике да ли случајну или намјерну, повреду овога прописа кажњавали су усташе "кривца" одмах смрћу.

Свједок Штајнер (Steiner) Хинко исказује међу осталим: "Са мном је дошао у логор дне 18. IX. 1911. и неки старац именом Пољокан. Након што је предао неке своје ситнице и изјавио, да више нема ништа, открили су усташе да у капуту има нешто сашивеног новца. Љубо Милош му је одмах пред свима нама два пута забио велики нож у груди и старац је одмах пао."

Свједок Фабијанец Јосип: "Код доласка транспорта од 120 заточеника усташе су стријељали одмах тринаесторицу другова."

Након предаје свих предмета, које су заточеници носили са собом, и изјаве да нису ништа затајили, настало је облигатно свлачење до гола. Сва боља одијела, веш и обућу усташе су им одузели и дали у замјену старе дроњке, а некима оставили само веш. Свједоци саслушани гледе тих околности исказују:

Свједок Алексић Арса: "Кад су нас допратили у логор Јасеновац, одмах су нас свукли до гола, одузели ципеле. Умјесто наше добре робе дали су нам прње. Ципела нам уопће нису дали, иако је била цича зима." Свједок Бергер Ото: "Усташе су ми одузели све и оставили само рубље, што сам имао на себи; при том смо били тучени и злостављани." Свједок Лапчевић Стојан: "У логор Јасеновац сам допремљен 12. XII. 1942. Дошао сам у групи од 9 људи. Најприје су нас ишамарали до крви, затим свукли до гола, боља одијела узели а нама дали најгора. Након све ове процедуре упућивани су заточеници по групама у поједине бараке, које су им биле додијељене. У случајевима кад за све није било довољно мјеста у баракама, ноћили су преостали по разним другим мјестима логора, изван барака.

Оне заточенике, које су усташе довели у Јасеновац само ради ликвидације, држали су сате и сате, а каткада и по неколико дана, голе и босе или у згради "Главног складишта" или "Тунела" или на отвореном простору под ведрим небом, да их коначно поведу на Граник или у Градину, село с друге стране Саве, и тамо побију.

Све до средине 1942. године нису смјели заточеници да примају пакета и писама, па су усташе све пошиљке, које су прије тога времена стигле у Јасеновац, отворили и садржај подијелили између себе.

Од средине 1942. могли су они заточеници, који су - по усташкој оцјени - покорни и марљиви. да пишу кућама на отвореним дописницама. Било им је дозвољено да се јаве, да су живи. Међутим управа логора одређивала је више пута, да се цио логор кажњава на тај начин, да за одређено вријеме заточеници не смију да пишу својим кућама нити да примају пошиљке од кућа.

Тако су усташе већ за вријеме довађања и примања заточеника у логор шамарали их, тукли их батинама и кундацима, а многе одмах и стријељали или клали, па су се као извршиоци тих злочинстава нарочито истакли: Лубурић Макс, Милош Љубо, Матковић Ивица, Филиповић Мирослав, Пицили (Picilli) Хинко, Маричић Јерко, Јусић Мујо, Матковић Љубо, Кордић Тихомир, Ђулкић Алага, Гашпаровић Драган, Матијевић Матија и Скочибушић.

Сва је ова злочинства Земаљска комисија утврдила саслушањем свједока: Пешка Ђуре, Зоухар Стјепана, Рихтер (Richter) Рудолфа, Словенец Рудолфа, Фабијанец Јосипа, Штајнер (Steiner) Хинка, Стажић Јосипа, Блумшајн (Blumschein) Златка, Шварценберг (Schwarzenberg) Адолфа и Бергер Егона, свих из Загреба, затим Илић Бранка из Живинице, Дувњак Мате из Кустошије, Финци (Finzi) Јакоба из Сарајева, Матас Павла из Трстеника, Брејер (Breyer) Ота из Бјеловара, Алексић Арсе из Д. Богићеваца, Лапчевић Стојана и Кусторин Мањана из Кустошије.

2. Храна и стан

Храна заточеника у Јасеновцу била је врло лоша и недовољна. Добивали су јело два до три пута на дан. У јутро би добили топлу воду, у којој је пливало кукурузно брашно. У подне јуху од купуса, граха или крумпира, у којој је било нешто поврћа, по који крумпир или грах, а на вечер опет такву сличну јуху. Ту су јуху заточеници назвали: "Пура".

Заточеници су добивали крух врло нередовито. Прошло је више пута и по неколико мјесеци, да нису ни видјели круха. Ако је и било круха, био је црн, са примјесом посија и није га никад било више од једне осмине килограма на дан.

У храни, коју су усташе давали заточеницима, није било уопће масти, док је соли било врло мало.

Циљ је усташа био, да тако лошом и недовољном храном ослабе организам заточеника и да га учине неотпорним против физичких напора и болести, које су доиста наступиле као посљедица овакве исхране. К томе се придружила и нечистоћа, па је љети стално харала дисентерија, тифус и друге болести пробавних органа, које су само у једном мјесецу 1942. год. покосиле 1800 заточеника.

Готово сви су заточеници обољели од такве хране, па би могли цитирати многе свједоке, који описују страшне прехрамбене прилике у логорима.

Навести ћемо ради примјера само исказ свједока Брејер Ота, који је исказао слиједеће:

"Сама је храна у логору била више него очајна. За доручак се обично добивала назовијуха, која је била топла мутна вода. За ручак би имали грахову или крумпирову јуху, у којој је било по неколико зрна граха и један крумпир. Иста је таква била и вечера. Круха су дневно добивали њих 12 један килограм.

За вријеме мог боравка у Јасеновцу видио сам, како често долазе возом вагони пуни хране и пакети заточеницима од приватника или од жидовских богоштовних опћина у Осијеку и Загребу. Од тога су заточеници добили само грах и крумпир, док су све остало, као рижу, каву, шећер, конзерве итд. усташе задржали за себе и потрошили у својим кухињама."

Сличан је исказ дао и свједок Лапчевић Стојан, који је при томе подвукао, да је о таквој храни морао дневно да ради 10 сати.

Како у погледу исхране исто су тако биле тешке и неподносиве стамбене прилике.

Док нису биле саграђене бараке заточеници су спавали у "тунелу", по спремиштима за циглу, по таванима радионица и складишта или под ведрим небом.

Кад су биле изграђене бараке, спавали су заточеници у њима. Свака је барака била огромна дрвена просторија, 24 м дуга а 6 м широка.

Кроз средину бараке био је остављен простор за пролаз, а лијево и десно од њега били су боксови (ћелијице) на један кат. У боксу могло је да спава до 6 заточеника. Кад је стигао нови транспорт жртава, а у боксовима више није било ни најмање мјеста, натрпали би усташе у сваки бокс још по којег заточеника, тако да су сви морали да леже једни на другима. Кад је и на тај начин све било препуно, лежали су остали вани по разним мјестима логора.

Лежиште је у боксу било тврдо, а заточеници су се покривали ћебадима. При доласку у логор усташе су одузимали бољу ћебад, коју су заточеници са собом донијели, и давали им касније стару и слабу. Сви су ти боксови били пуни гамади: стјеница, уши и буха, па сва чишћења и требљења, која су заточеници вршили сами, нису ништа помогла.

Како су заточеници смјели предавати у праонице замазано рубље само један пут мјесечно, то је јасно, да им је ово било нечисто. Природно је стога, да су кроз цијелу зиму владале тешке заразне болести, да је "пјегавац" стално харао и да је било врло мало заточеника, који су га пребољели. Одјећа је заточеника била врло слаба. Просторије, у којима се морало спавати, биле су хладне и нечисте.

Лијечници и љекарници, који су његовали заточенике, били су из редова заточеника, па су пожртвовно настојали да помогну својим несретним друговима. Како су њихова средства за лијечење била врло примитивна, нису могли да им много помогну, а поготово нису могли да изведу какав већи кируршки захват.

Тако је сваки тежи болесник брзо умирао, а ако је то умирање текло преспоро, усташе су ноћу нахрупили, истјерали болеснике из постеља те их потјерали у Градину или на Граник на ликвидацију.

Сви свједоци, које је преслушала ова Комисија, описују сугласно очајне хигијенске прилике у којима су морали живјети заточеници, па је истинитост горњега приказа утврђена нарочито исказом ових свједока: Брејер Ота из Бјеловара, Ковачевић Војислава, Трбојевић Немање, Доминец Ивана, Стажић Јосипа, Срића Драгана, Штајнер Хинка, Шкргатић Драгутина, Орлић Шиме, Данон Јакоба и Хершак Јосипа, свих из Загреба.

3. Рад заточеника

Споменули смо у уводу, да се јасеновачки логор у 1941. најприје састојао од Логора бр. I. код Крапја и Логора бр. II. код Струга, док се прави јасеновачки логор бр. III. почео оснивати истом концем јесени 1941.

У прва су два логора допремали усташе већином Жидове, које су похапсили у Загребу, Осијеку, Сарајеву и другим већим градовима, затим Србе и Хрвате, похапшене по разним крајевима "НДХ". Међу ухапшеницима било је врло много интелектуалаца. Усташе су с њима поступали нарочито окрутно: обућу су им и одјећу опљачкали, храна коју су им дали била је како је истакнуто, очајна, па ипак су их усташе силили да обављају цио дан најтеже физичке радове.

Били су присиљени да граде бараке и насипе, који имају да бране логор од поплава Струга и Саве. При раду су их усташе ударали колцима и кундацима, силили да брзо копају земљу и да је носе на насип, па кад би који од умора сустао, дотукли би га на мјесту.

Заточеник Данон Јакоб описује овако рад заточеника у Логору бр. I. и II.: "Сваки пут кад смо ишли на рад, усташка је пратња од 30 усташа кундачила нарочито оне, који су услијед слабости или старости били изнемогли. Увијек смо морали полазити на рад трчећим кораком. Код поласка на рад догађала су се и већа злочинства него ли је само кундачење. Тко је заостао, јер није могао да трчи, био је убијен. Усташка је пратња пуцала у нас заточенике вичући: "Брже, брже!" - и при том многе ранила.

Ако је на раду неко од заточеника покушао да се одмори и стане ма и једну секунду, погодио га је усташки метак. Сјећам се да је Љубо Милош једном згодом рекао стражарима, да не треба да пуцају, јер сваки усташа има нож, па нека закоље заточеника, који неће да ради."

Разумљиво је стога, да је након ликвидације логора I. и II. од неколико хиљада заточеника стигло у Логор бр. III. само неколико стотина.

Рад се заточеника у Логору бр. III. дијелио на нутарњи рад у логору и на вањски рад око логора.

Нутарњи се рад у логору изводио по радионицама: у Ланчари, Циглари, Пекари, Електричној Централи, Пилани, Економији и т. д.

Радити се је морало барем 10 сати дневно без одмора, јер је роба, која се израђивала, била врло потребна за војске окупатора и усташа. Радити се морало и на укрцавању и искрцавању жељезничких вагона, камиона и бродова на Сави. Није било одмора ни недјељама ни свецима, па је истом у години 1943. уведен недјељни починак за марљиве раднике. Усташки су се надзорници шетали по радионицама и будно пазили, да нико не постајкује, да се не задржава предуго у заходу и да ради без одмора.

Кад је неки усташа "оцијенио", да поједини заточеник "саботира" рад, посегао је за кундаком, тољагом или револвером, те на мјесту премлатио или убио заточеника.

Лијечници су врло често прописивали "поштеду" болеснима, старима и немоћним заточеницима, али су усташе, нарочито Пицили Хинко, слабо марили за те одредбе и уживали да премлате те јаднике и да их потјерају на рад.

Вањски се рад заточеника састојао око подизања ограда од бодљикавих жица, око подизања малог и великог насипа, око изградње великог зида (тај је рад трајао до конца 1942.), око подизања бројних бункера и обрамбених положаја око логора, око крчевине и сјече шуме, те рада на пољима, вртовима у "Економији" или у сусједном Јабланцу. И овдје су усташки стражари пратили заточенике, те их кундацима, ножевима или ватром из оружја силили да раде брзо. Много је и много хиљада заточеника страдало на таквом вањском раду, па се често догађало, да се цијеле групе или дијелови група нису више са рада ни повратили у логор. Усташки су стражари једноставно навели, да су заточеници покушали да побјегну, па су их морали да побију.

Однос и поступак усташа према заточеницима

Положај заточеника уопће

Сваки је заточеник по доласку у логор, ако већ то раније није знао и осјетио, одмах дошао до спознаје, да га у логору чека сигурна и страшна смрт. Било је само неизвјесно, колико ће дуго трајати његове муке у логору.

За сваког нормалног човјека, који није доживио и видио сва она злочинства, све врсти мучења, којима су заточеници били подвргнути у овом логору, чини се невјероватним, немогућим, да се је могло наћи злочинаца, који ће са толико садизма, са толико перверзитета измишљати и изводити тако окрутне начине и средства мучења над људима.

Само фашистички криминални одгој могао је да створи људска чудовишта, која ће вршити овакве злочине; само такви злочини могли су да задовоље криминални менталитет фашистичких злочинаца почев од "поглавника" па до посљедњег кољача.

Сваки је усташа, почевши од Лубурића до посљедњег стражара био према сваком заточенику свемоћан, имао право над животом и смрти. У свако вријеме, и по дану и по ноћи, и за вријеме рада и одмора, могао је сваки усташа да убије сваког заточеника, а да о томе никоме не полаже рачуна, па да ту чињеницу нити чак не регистрира.

На основу исказа свједока Данона Јакоба утврђен је на пр. слиједећи догађај:

Дне 23. XII. 1941. сазвао је Милош Љубо, један од најтежих усташких крволока, јавни наступ тј. збор свих заточеника. Напоменуо је укратко, да је један од заточеника покушао да убије неког усташког стражара. Није спомињао нити имена тога заточеника нити усташе.

Ради тога је Милош Љубо издвојио из строја 25 заточеника, узео пушку и свих двадесетпеторицу постријељао. Позвао је затим лијечника др. Густи Лајндорфера (Leindorfer), да констатира смрт, а затим гробаре, да одвезу љешеве.

Након тога је у шали добацио: "О, па нисам ни питао, како се зову".

Свако ма и најкраће одмарање за вријеме рада, свако сакупљање у слободно вријеме, чепркање око кухиње и тражење отпадака хране, свака молба заточеника да га се поштеди од рада ради болести или немоћи итд. био је најтежи дисциплински прекршај, који су усташе одмах тешко кажњавали. Млатили су жртву моткама, колцима, воловским жилама, кундацима, бацали на земљу и газили ногама, пробадали бајунетом, а врло често вадили револвер или нож и убијали. Догодило се, да је неки усташки дужностник дозволио поједином заточенику да нешто учини или да нешто узме, па га је одмах након тога други усташа, не марећи за дозволу свога колеге, нечовјечно казнио.

Јавно кажњавање, као у случају који је напред изнесен, вршило се врло често. Због ситних, незнатних или измишљених мотива, или уопће без икаквих мотива.

Свједок Брејер Ото приказује овај призор:

"Батинање је вршено на тај начин, да су Љубо Милош и Матијевић шећући се логором дошли до било којег заточеника и без повода га једноставно узели и одвели у затвор код "Управе". На вечер смо ми сви заточеници пред вечеру били сакупљени и постројени, затим су доведени одабрани - обично два до три друга - и постављени пред читав строј. Љубо или Матијевић су рекли, да су заточеници изведени на пр. ради тога што нису хтјели радити и кажњени са 25 батина по голој стражњици. Донешен је столац, осуђени је морао скинути хлаче и гаће, лећи преко столице. а онда га је усташа с корбачем, у којем је била жица, 25 пута удар'о што је јаче могао. Заточенику је попуцала кожа, цурила крв тако да није могао неколико дана уопће да хода.

Онда је дошао на ред други, трећи итд., па када су с посљедњим завршили, пошло се на вечеру. Тада су усташе ходајући између логораша послије рада, кадгод би им се то прохтјело, без ичијег наређења и без икаквог разлога, по властитој вољи, ухватили којег заточеника те га премлатили. Гледао сам једном, како су ми друга лупали колцем и газили по њему ногама док није на концу од задобивених рана умро.

Други су усташе пуцали у нас заточенике гађајући из пиштоља, па је само тако страдало дневно по неколико лица.

Осим ових "наступа" ради присуствовања јавним кажњавањима постојали су у Јасеновцу и "наступи ради смањења бројног стања логора", као и наступи да се пријаве сви који желе поћи на рад у Њемачку, у други који логор или у болницу на "лијечење"."

Свједок Риболи Јосип у свом приказу наводи:

"Кад је логор био препун, одлучили су усташе да ликвидирају становити број. Сви су се заточеници морали у ту сврху на вечер или ноћу постројити, па је једном згодом обилазио Маричић заточенике ходајући од групе до групе, расвијетлио ми фењером лице и запитао, одакле је који. Ако се тако није напунио потре бан број жртава, које су биле из крајева, који нису били Маричићу по ћуди, онда је прикупио и оне који му се иначе нису лично свиђали."

Таква је ревизија трајала по неколико сати, Маричић се је шетао са пратњом и враћао по више пута истој групи, уживајући садистички у мукама заточеника, који су били у неизвјесности. неће ли коцка пасти и на њих.

Оне друге јавне наступе ради поласка на рад у Њемачку или у болницу, или у други који логор сматрали су усташе "шалом", уживајући у томе, тко ће се добровољно пријавити, да га пошаљу у смрт.

Свједок Брејер Ото приказује овако судбину заточеника који су се на јавном наступу пријавили, да би хтјели да иду у логор у Ђаково:

"Био сам присутан кад су усташе заточенике утоварили у камионе, па им наредили да чучну или сједну. Покрили их затим великим церадама, а онда се на сваки камион попело 5-6 усташа и почело скакати по заточеницима, газећи их ногама и тукући кундацима. Такво су кундачење и убијање звали усташе "опоравак у Ђакову" ..."

Често су пута усташе долазили ноћу у бараке и само ради своје забаве батинали заточенике.

Свједок Кухада Никола исказује:

"Ја сам радио у скупном логору на "Пилани" у столарији. Кроз то сам вријеме и ја добивао батине. Батинало се по ноћи на тај начин, да смо се морали ноћу сви дићи из кревета и трчати у кругу крај вратију бараке, на којима су стајали редови усташа, који су нас кундацима немилице кундачили."

Свједок Дуземлић Милан описао је та мучења на слиједећи начин:

"По мом доласку у логор на Божић 1943. био сам бачен у самицу, гдје сам проборавио 22 дана. Усташе су ме мучили на тај начин, да су ми палили табане, боли ме иглом под нокте, тукли жицом омотаном гумом, ставили ми на прса даску по којој су скакали. Боли су ме ножевима, па имам на обим рукама видљиве ожиљке. Кроз цијело вријеме се чуо вапај и запомагање и из других самица, па сам касније сазнао, да су заточеника Ђогаш Јосипа мучили на тај начин, што су му везали руке и ноге у клупко и ваљали га по шиљцима чавала, који су били прибијени у ту даску. Сертић Ђуро је мучен тако, да су му усташе резали месо с бедара и рану солили.

Видио сам са неколицином заточеника мјесеца децембра 1944., како су се Лубурић, Матковић, Љубо Милош, Стојчић и Кордић забављали на тај начин, што су 19-годишњу дјевојку Лончаревић Марицу из Плесма повалили голу голцату на земљу, ноге јој раширили и разапели на стол и палили цигаретама споловило, у које су отресали пепео.

Видио сам, како су усташе пригодом ликвидирања дјеце у логору бацили једно дијете годину дана старо у зрак, а други га је усташа дочекао на бајунет.

Видио сам такођер како је усташки водник Брачић Никола заклао заточеника Шулекић Ивана из Козарице и пио му крв.

Има безброј случајева мучења, па је немогуће описати све начине, како су усташе мучили и убијали заточенике. Партизана Томшић Валента мучили су тако, да су му у децембру 1944. одрезали јаја па је од тога умро."

Усташе су читаве групе заточеника или осуђеника, који су послани у Јасеновац ради ликвидације, усмрћивали на "Гранику" или у околици села Градина и Уштица, која леже на босанској страни Саве преко пута од "Граника". Свједок Живковић Јован описује овако масовне ликвидације на "Гранику":

"То је трајало каткада по читаву ноћ. Жртве су чекале у "Главном складишту" или у некој другој згради или под ведрим небом. Прије поласка усташе су их скинули до гола. Затим су им руке свезали на леђима жицом, а онда их привезане жицом једнога за другог дотјерали на "Граник". Овдје је жртва морала да клекне, а усташе су јој на руке привезали тежак жељезни терет у облику колута. Иза тога су ударили жртву маљем, чекићем или тупом страном сјекире по глави, трбух често распорили месарским ножем те бацили затим у Саву."

Ликвидације у Градинама и Уштицама обављали су испочетка сами усташе, а од 1942. помагали су им и цигани. Осуђеници су морали сами да ископају дугачке и дубоке јаме, усташе су их скинули до гола, избили им златне зубе или зубала, па је затим жртва морала да скочи у раку, гдје ју је дочекао усташа или циганин, те ју ударио маљем по глави или јој пререзао гркљан ножем.


Маљ којим су усташе убијали своје жртве

Свједок Бергер Егон описује те ликвидације исказујући:

"Ја сам био запослен у Јасеновцу као гробар од мјесеца децембра 1941. и знам, да сам са неким друговима покапао дневно око 200-300 жртава. Убијање се вршило на слиједећи начин: јаме су биле величине 3-8 м2. Док смо ми копали гробове, усташе су с поручником Мујицом на челу вршили убијања над жртвама, које су биле везане жицама. Убијали су их маљем ударајући их по сљепочницама. Затим су убијали ударцима сјекире по врату. Надаље су убијали метањем дрвених клинова у уста. Клин се ставио у уста окомито, а тада би усташа ударио сјекиром по бради и клин је изашао напоље на тјемену.


Чеона кост разбијена маљем

Каткада су питали жртве да ли имају родбине, па кад се установило да постоји међу којима родбинска веза силили су их да се међусобно убију. Тако се дешавало да је брат убио брата, отац сина, кћерка мајку итд. Многима су резали с леђа кајише. Био сам присутан, кад је Мујица изрезао једној жртви на леђима кајише као узде и онда ју тјерао около натежући је за узде. Млађи су усташе појединим жртвама резали носеве и уши и међу собом говорили, да су убили у борби партизане и одрезали им носеве и уши. Те су одрезане носеве и уши спремали у рупчиће и трпали у џепове.

Жртве би прегледавали, па кад би установили да жртва има златне зубе, вадили су их ножевима."

Тај исти Бергер Егон лежао је у фебруару 1942. у болници ради пет убода бајунетом, које му је усташа задао у леђа јер није брзо копао раке.

Свједок Финци Јакоб изјавио је пак слиједеће:

"Ја сам радио као гробар на логорском гробљу само 10 дана. Кроз то сам вријеме покапао љешине, без главе без руку, са размрсканом главом, са истргнутим прстима на рукама и ногама, са чавлима забоденим у груди, са одрезаним сполним удима, љешине изнакажене, модре и црне од удараца. За оно сам десет дана покопао с друговима око 3000 љешина, међу којима сам препознао љешине петорице гробара, које су усташе дотукли.

Свједок Косина Фрањо навео је у свом исказу:

"Пред Божић 1944. и то једне недјеље, видио сам како је око 11 сати тјерано око 40 голих жена и дјеце из логора на Граник, гдје им је Лубурић ножем пресјекао врат, а Прпић распорио трбух те их бацили у Саву. Видио сам другом згодом, кад је вјешано 35 заточеника а међу њима и једна жена која је имала у логору четверо мале дјеце. Дјеца су приликом њеног вјешања плакала за њом и хватала јој се за сукњу, али је Пицили (Picilli) Једну 6-годишњу дјевојчицу ударио ногом тако снажно, да јој је пукла лубања."

Споменули смо већ, да су усташе убијали заточенике на раду, па у вези с тиме наводимо исказ свједока Каталинић Андрије:

"Као бријач одлазио сам често на мјесто гдје се градио тзв. "Нови насип", те сам видио како усташе ударају раднике на насипу квргастим батинама. Оне, које би дотукли, бацали би одмах у насип. Једном сам приликом чуо, како се један усташки стражар, старији човјек, именом Јозо, хвалио пред свима, како је њему прави ужитак кад коље партизанску дјецу и како он за забаву покоље сваку вечер 10-20 дјеце.


Жртва са распореним трбухом

Заповједници су логора често одредили да се имају неки заточеници побити ради нечијег "тешког преступка", који се догодио у логору. Егзекуција се обављала јавно у присуству свих заточеника, па свједок Риболи описује овако призор, који је морао да гледа:

"Мајсторовић, Полић и Маричић су се натјецали, тко ће од њих бити крвник. Жртве су морале да клекну пред њима такнувши челом земљу, а онда им је џелат испалио из револвера метак у затиљак Ако смрт није одмах наступила, машио се неко од њих за нож и пререзао жртви гркљан Једном је таквом згодом усташки заставник Матијевић полизао топлу крв с ножа. То је било тако одвратно, да су заточеници окренули главу или оборили очи да то не гледају."

У логору су била и вјешала, на која су вјешани поједини заточеници, висећи тако по више дана да буду "тешка опомена" осталим заточеницима. Исто је тако постојао неко вријеме у логору и крематориј, који је дао израдити Пицили. Усташе су овдје спаљивали људе, жене и дјецу, па ћемо о тој тзв Пицилијевој пећи говорити потање у посебном дијелу

Неки свједоци тврде, да је у Јасеновцу постојао строј, у којем су усташе гњечили људе, дапаче и "пила", којом су живе људе препилили. На какве је све идеје дошла покварена садистичка ћуд усташких кољача, поготово кад су били напити, приказао је свједок Сулина Мато:

"Сазнао сам од пријашњих старих логораша, очевидаца како су усташе једној трудној жени распорили трбух и извадили дијете, а другој нетрудној отворили трбух, па јој то дијете у трбух угурали.

Сам се сјећам усташе Хорват Мате, који је увијек, кад се напио, тражио жртву и настојао, да пронађе нов, оригиналан начин мучења, који у пракси до тада још није примјењиван.

На своје сам пак очи гледао кад су усташе положили једног заточеника на наковањ. те га чекићима тукли као да по њем кују, све дотле док није подлегао."

Ово поглавље не би било потпуно кад не би споменули једну од најтежих врсти мучења и убијања заточеника. Било је то мучење и смрт од глади.

Касније ћемо приказати, како су усташе цијели логор III-Ц ликвидирали тако, да су заточенике извргли мукама и смрти од глади. Овдје ћемо споменути "Звонару", нарочито мучилиште, одређено за ту сврху То је била мала барака без прозора, у коју се улазило кроз стаклена врата, тако да се извана могло видјети све што се у њој догађа. Усташе су затварали у њу жртве држећи их овдје без хране и пића по више недјеља. Њихове су патње биле ужасне, а из бараке је одјекивало очајно запомагање: "Водите нас, убијте нас." Усташе су се, нарочито Матковић Ивица. уживајући у мукама жртава, шетали пред " Звонаром" и смијали.

Како је та "Звонара" била малена барака, није могло стати у њу више од тридесетак осуђеника. Кад су дошле нове жртве, стари су осуђеници морали да њима препусте мјесто Усташе су у таквом случају пријашњу групу одвели на "Граник" и тамо је побили. И муке глађу и чињеница, да ће све те жртве касније побити, није још задовољавала усташки садизам, па су жртве прије извођења на убијање тукли и боли ножевима.

Свједок Девчић Натко приказује овако своја опажања о оним заточеницима, које су усташе извели живе из "Звонаре":

"Сви су они ишли сада на стријељање, након што су провели неко вријеме у мучионици званој "Звонара". Оданле су излазили већином потпуно плави од батина, потрганих или одрезаних ушију и крвави. Сјећам се имена др. Јурја Боцака и др. Озрена Новосела, обојице лијечника, који су били мучени у "Звонари"."

На основу исказа бројних свједока, од којих је овдје само неке цитирала, утврдила је Земаљска комисија, на какав су све начин усташе мучили и убијали заточенике, па кад је дошао час ослобођења побојали су се усташки кољачи, да ће истина изаћи на видјело. Да заметну траг својим безбројним злочинима почели су у мјесецу травњу 1945. да на врат на нос прекапају гробља, искапају љешине и костуре жртава те их спаљују на ломачама. Данима и тједнима сукљао је пожар са тих ломача, па кад је коначно био посао готов, побили су усташе све заточенике, који су тај рад обављали, а затим се међусобно изљубили и опили.

Главни усташки злочинци - кољачи

Врховни је надзор над свим логорима Јасеновца повјерио поглавник Лубурићу Максу. За сав свој рад Лубурић је био само њему одговоран.

Још од прије рата Лубурић је био познат као обични злочинац и кажњаван ради разних кривичних дјела. Из оригиналног темељног полицијског листа, који овдје доносимо, а који је пронађен код загребачког редарства, види се, да је Лубурић пресудом од 7. IX. 1929. бр. 104.761 био кажњен са 2 дана затвора ради скитње, а пресудом Окружног суда у Мостару ад 5. XII. 1931. бр. Кзп. 719/31. са 5 мјесеци строгог затвора ради проневјерења своте од 8.305.- динара на штету Јавне берзе рада у Мостару, па још једампут хапшен ради поновног дјела проневјерења.


Лубурић Вјекослав

Његово право име није Макс него Вјекослав, али су му име Макс дали од миља његови усташки колеге. Лубурић је био обична скитница и зазирао од сваког поштеног рада, па кад је Павелић побјегао у емиграцију, пошао је он за њим и по разним усташким логорима у Маџарској и Италији вјежбао се у кољачком занату.


Лубурићев казнени лист

Павелић је тако високо цијенио његове усташке способности, да га је коначно именовао усташким генералом.

Ова неман, средњег готово маленог раста, лица с јаким појавама инфантилизма и свим карактеристикама злочинца, претстављао је врховну и једину власт у свим логорима.

Лубурић је долазио у Јасеновац 2-3 пута на мјесец и задржао се овдје само неколико дана, но и у то кратко вријеме почињао је толико злочина, да су заточеници стрепили, кад су чули, да се је "навратио" у Јасеновац.

Он је знао, када ће стићи нови транспорти заточеника, па је хтио да сазна, зашто поједини заточеник долази у Јасеновац. Тај је злочинац чуо и разумио само оно, што му је диктирала мржња, страст, најнижи сурови инстинкти.

Страшни су били његови први "рапорти", кад је преузимао заточенике у логор, његово урликање и клетве, које је попраћивао шамарима, кундачењем, метцима из револвера или резањем гркљана. Обилазећи логором вребао је, не би ли открио какав прекршај "логорске дисциплине"; не би ли опазио да који заточеник куња од слабости, старости или болести, те ради тога на час застаје на раду; не би ли опазио да који гладан заточеник тражи какав отпадак хране или не врши према њему прописани усташки поздрав.

Одмах би се на том блесавом лицу зацаклиле разбојничке очи, а револвер или нож ступили у акцију.

Дне 9. октобра 1942. приредио је Лубурић у Јасеновцу свечаност, те је усташама подијелио златне и сребрне медаље, које им је Павелић намијенио као награду "за заслуге".

На том је банкету Лубурић, пијан као и остали његови "дужносници", одржао говор и према исказу једнога свједока рекао дословно ово: "И тако смо вам, ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали више људи него османлијско царство у цијело вријеме боравка Турака у Европи."

Први Лубурићев замјеник био је Матковић Ивица. Матковић је био обичан крволок, који је као и Лубурић власторучно убијао заточенике, али је био и подмукли садиста, који је уживао да муке жртава што више продужи. Какве су ниске моралне квалитете биле у тога човјека види се по томе, што је он уживао ругајући се беспомоћним жртвама.

Матковић је одређивао, да се сви логораши морају да построје по групама и да буду присутни код масовних стријељања ради казне; изабирао је сам жртве у циљу да се смањи бројно стање логора и т. д.

Матковић је приредио велики тродневни покољ Срба на Божић 1941. и измислио начин, како ће ликвидирати Логор III-Ц тиме, да извргне заточенике по цичој зими смрти од глади.

Трећи је по рангу у логору био Херцеговац Милош Љубо. Милош Љубо је необично крволочан манијак и садиста. Док је Матковић Ивица био рафинирани убојица, Милош Љубо био је бруталан крволок.

Свједок Флумиани Милан исказао је о њему:

"Тек што смо стигли, нас седамнаесторица, у Јасеновац у логор, усташе су нас млатили кундацима и довели до "Циглане", гдје је Милош Љубо имао постројене већ двије групе, док смо ми приступили као посебна трећа група.

Маричић је питао Љубу Милоша: "У кога да најприје нишаним?", а Милош је одговорио: "Гдје их има више", и уперили су оба стројне пушке на ону четрдесеторицу из прве двије групе и све их постријељали.

По том је питао првог из наше групе, зашто је дошао овамо, а кад је овај одговорио, да је крив зато што се родио као Србин, убио га је на мјесту.

Онда је издвојио адвоката Лауфера из Загреба те га упитао шта је он, а кад му је овај одговорио шта је, позвао га је овако: "Ја адвокате јако волим, дођи ближе" - и одмах га је убио.


Љубо Милош

Код трећега је установио, да је лијечник из Загреба, те му наложио да прегледа ону двојицу и установи јесу ли већ мртви.

Кад је овај лијечник потврдио да јесу, обратио се на четвртога и сазнавши да је и ово један лијечник "опростио" је цијелој" групи."

Кад је Љубу Милоша захватио луђачки нападај, зајашио је коња и тјерао га касом по цијелом логору, пуцајући на групе заточеника, којима није успјело да се праводобно негдје сакрију.

Тај погибељни луђак имао је у заповједништву логора собу, коју је уредио као некакву "амбуланту".

Навукао је сам дугачку бијелу лијечничку кецељу и послао усташког стражара у жидовску бараку с поруком, да сваки Жидов, који је болестан, може доћи на лијечнички преглед.

Кад је жртва дошла у ту "амбуланту", поставио ју је Милош уза зид те јаким замахом ножа разрезао грло, пререзао ребра и распорио трбух. Он је ту "операцију" називао: "ритуално клање Жидова", те се њоме, како вели свједок Риболи, јако поносио.

Ипак га је надвисио у крволоштвима Филиповић-Мајсторовић Мирослав, који је био заповједник Логора III., а неко вријеме и заповједник логора у Старој Градишки.

Филиповић-Мајсторовић Мирослав је фратар, фрањевац. Почетком год. 1942. доспио је у затвор у Загребу на Савској цести. Послије Ускрса 1942. био је упућен ради казне у Јасеновац. Овдје је за кратко вријеме постао најприје "слободњаком", па када је усташко заповједништво опазило, да се у том фратру крију усташке способности, примило га је у своје редове и уврстило као "официра" у надзорно особље. па је тако Филиповић-Мајсторовић већ концем 1942. постао усташки сатник и заповједник у логору бр. III.

Свједок Кркач Томо описује Мајсторовића у свом исказу, па каже:

"Гледао сам врло често за вријеме свога боравка у Јасеновцу, како је Мајсторовић власторучно стријељао заточенике у т. зв. јавним наступима. Тај је Мајсторовић имао неку кратку гумену цијев, коју је знао каткада ставити на рану, одакле је жртви текла крв и онда је ту крв сисао говорећи: хоћу да се напијем комунистичке (или жидовске) крви.

Видио сам како су си Мајсторовић и Стојчић приуштили забаву, да тројицу Цигана побију на тај начин, што су наредили првом Циганину, да маљем убије другог Циганина, трећи да убије првога, а они су затим ликвидирали посљедњега."

И многи су други свједоци исказали, да су видјели, како је Филиповић власторучно убијао заточенике.

Земаљска је комисија по суцу истражитељу свога истражнога отсјека преслушала овог злочинца, кад је након ослобођења земље пао у руке правде, па ћемо у посебном дијелу изнијети главне тачке његовог исказа.


Мајсторовић-Филиповић као фратар

Заповједник радне службе у Јасеновцу био је инг. Хинко Доминик Пицили (Picilli). Он је био неограничени господар цјелокупне логорске "радне силе": Пицили је израбљивао нечовјечно заточенике, силећи их да раде преко својих сила. Обилазио је заточенике по радионицама односно по терену, на коме су радили, и жељезном биковачом, коју је увијек имао са собом, млатио немилосрдно раднике по глави, тијелу, рукама и ногама.

Пицили је нарочито прогонио немоћне заточенике, којима у лијечници прописали, да имају право на поштеду, па је упадао у бараке, гдје су се ови налазили, и тјерао их биковачом на рад. Он је проучио нацрте њемачких "крематорија", те је дао код "Цигларе" саградити пећ у којој се кроз три мјесеца спаљивало мушкарце, жене и дјецу. О тој ћемо пећи говорити опширније у "Посебном дијелу".


Мајсторовић-Филиповић као усташки часник

У врховни усташки штаб у Јасеновцу спадали су и Бркљачић, Полић, Маричић и неки други заповједници. Установљено је да су сви они власторучно убијали заточенике, па ћемо то истаћи код појединих злочина.

Доушници и слободњаци

Ови се називи каткада спомињу у овом приказу, па да не буде забуне разјаснит ћемо, што су то били "доушници" а што "слободњаци".

Доушници су били разни усташе, који су починили какав дисциплински или тежи криминални преступ, па су зато били по казни упућени у Јасеновац. Разумије се, да се под појмом криминалног преступа мора схватити преступ у међусобном односу, јер и најтежи злочин почињен над противницима фашизма, није повлачио за собом нити дисциплинску, а камоли кривичну одговорност.

Усташко је заповједништво ове кажњенике смјестило у посебну зграду, дало им добру храну, једнако као и осталим усташким стражарима, те их задужило надзором над заточеницима док су ови били на раду или на починку. Ти су се доушници - како су их прозвали заточеници - могли слободно кретати у логору и излазити изван логора, били су увијек за петама заточеника, носили су собом батине или тољаге, којима су млатили заточенике и тјерали их на рад.

Они су били врло окрутни са заточеницима, те су знали многога заточеника тако премлатити, да је подлегао ранама. Свједок Девчић Натко приказује их овако:

"Полицајац Цивидини имао је преко себе затвор и мучионицу у јасеновачком логору, а помоћником му је био полицијски агент Ковачевић. Осим тога је имао читав штаб доушника и. батинаша, све самих кажњеника, заточених полицијских агената и усташа, које смо ми називали заједничким именом "Агентура". Знам да су они најзвјерскије мучили и убијали многе заточенике, па сам једампут чуо викање и запомагање једног заточеника, који се звао Дојч (Deutch). Њега су палили ужареним жељезом и толико мучили, да је полудио, а онда су га заклали."

Ти су се доушници претварали пред заточеницима грдећи на сав глас усташе и настојали да измаме из њих какву неопрезну изјаву. Кад им је жртва насјела, журили су се да је денунцирају.

"Слободњаци" су били заточеници, који су се својом послушношћу толико истицали пред усташким надзорницима, да су им они у извјесној мјери повјерили надзор над осталим заточеницима. Ти су слободњаци добивали бољи стан и бољу храну, могли су примати писма и пошиљке од куће, писати кући и кретати се слободно по логору.

Колико је жртава прогутао Јасеновац?

Усташе су на свом паничном бијегу из Јасеновца концем травња 1945. спалили или уништили сав материјал, који би могао пружити статистичке податке, да се утврди, колико је заточеника страдало у Јасеновцу.

Тако су уништени сви регистри, именици, картотеке, књиге о економији, као и сви службени акти, који би нам, и ако су се - према исказу свједока - водили нетачно, неуредно и несистематски, ипак могли пружити извјесне податке.

Није стога могуће да се одговори на питање, колико је жртава страдало у Јасеновцу. Има врло мало заточеника, који су били у логору неко вријеме и који су пуштени на слободу, а нема их ни стотина, којима је успјело да се у задњи час пробију из логора.

Истакнуто је раније, да су усташе упућивали у јасеновачки логор заточенике на рад, истакнуто је и то, да су тамо стизали многи транспорти мушкараца, жена и дјеце, које су усташе или увели у логор, и тамо их ноћу ликвидирали, или их побили негдје у околици Јасеновца, а да их уопће нису ни увели у логор.

Најжешћи су усташки терор и клање били у год. 1941. и 1942. Цијела год. 1943. и половица 1944. протекла је у знаку релативног затишја, што значи да се масовни покољи над заточеницима нису вршили тако често и у толиком опсегу, као што су се вршили прије и послије тога времена. Од рујна 1944. до травња 1945. долазе опет велики транспорти у Јасеновац и ликвидације се у масама понављају.

Заточеници који су били у логору прве или четврте године наводе врло високе бројке жртава, док је по исказима оних, који су били заточени треће године усташког злочиначког терора у Јасеновцу, број жртава мањи.

Наводимо ниже неких педесетак масовних злочина, које су усташе починили у Јасеновцу, па ако броју жртава, које су страдале код тих покоља, прибројимо оне заточенике, који су страдали појединачно, добит ћемо цифру од око 500-600.000.

Како је истакнуто, никада се неће моћи утврдити точан број жртава, које је прогутао Јасеновац, али на основу свих испитивања, која је провела Земаљска комисија, може се закључити, да горњи број одговара стварности.

Нити један злочинац није у хисторији поклао десетину једног народа, као што је то учинио Анте Павелић над својим властитим народом.

Па ипак је тај злочинац имао дрскости да јавно изјави: "Јасеновац није опоравилиште, али није ни мучилиште."

Д.
Поједини масовни злочини

Осим већ споменутих злочина приказат ћемо сада она злочинства, која су изведена у масама и која је ова Земаљска комисија утврдила на темељу сугласног исказа више свједока, које је преслушала. Злочинства ћемо приказати кронолошким редом, како су се догађала од средине 1941. до конца травња 1945.

Овдје је међутим приказан мањи дио тих злочина.

Усташе су највише злочина починили ноћу и тајно, па о већини таквих случајева преживјели свједоци немају знања нити гледе броја жртава нити гледе точног времена и начина извршења злочина.

С друге стране број оних, који су преживјели заточеништво, тако је мален, да немамо директних доказа о свим тешким злочинима, који су извршени у Јасеновцу.

I.
Ликвидација логора бр. I. и II. у Јасеновцу

Споменуто је у уводу, да се је први јасеновачки логор налазио 12 км далеко од мјеста Јасеновца крај села Крапје. Након неколико недјеља основан је и логор бр. II. на ријеци Стругу недалеко од цесте која води из Јасеновца према Новској. Усташе су одабрали двије велике ледине и довели на њих заточенике, те им наложили да те ледине ограде бодљикавом жицом и да подигну "стражаре". Заточеници су затим морали да изграде бараке, кухиње и друге помоћне просторије за своје становање и да подигну око оба логора насипе, јер су се Струг и Сава разлијевале и натапале цијелу околицу Јасеновца.

У љетним и јесенским мјесецима год. 1941. допремили су усташе онамо много хиљада Срба. Жидова и Хрвата. Били су то радници, сељаци, новинари, адвокати, лијечници, инжењери, индустријалци, трговци и чиновници.

Заточеници су морали да раде без прекида од јутра до мрака, да газе по води до кољена, да грабе земљу рукама и лопатама те је вуку на насип. Усташе су с њима поступали окрутно, млатећи и кундачећи свакога ко је посрнуо, па ако је који клонуо, једноставно су га устријелили или заклали и бацили у насип.

Увели су казну т. зв. "Жице" - коју заточеник Бреjер описује овако:

"За сваку и најмању "кривицу" или кад се на пр. неки заточеник усудио да замоли да се поправи храна или да се штеди старе и болесне заточенике, био је стрпали у кавез, који су усташе прозвали "жица". То је четворина дуга 5, широка 5, а висока 1 метар, која је била са стране као и одозгор затворена бодљикавом жицом, а одоздо отворена. Налазила се на мочвари. У ту су жицу утјерали усташе заточеника те их држали у њој затворене неколико дана и ноћи, по сваком времену, без хране и пића."

Како је заточеник могао у тој жици само чучати и како су му босе ноге биле цијело вријеме у води, то је доскора оболио од запаљења органа за дисање или друге тешке болести. У тој жици завршио је своје мучеништво и др. Отон Гавранчић из Загреба.

Како је храна у оба логора била биједна, настамбе очајне, а рад пренапоран, то су заточеници дневно умирали у великом броју.

У новембру 1941. претвориле су јесенске кише читав тај крај у велико језеро. Провизорни насипи нису могли да одоле снази воде. па су се усташе побојали, да вода не однесе и њихове стражаре. Одлучили су стога, да докину оба та логора, да демонтирају бараке, а материјал и заточенике преселе у простор "Цигларе" крај Јасеновца, те тамо оснују нови логор.

Око 15. новембра наредио је Лубурић да се покољу сви заточеници, који нису били у стању да физички издрже даљи рад и напоре око пресељења, па је том згодом поклано око 600-700 заточеника.

Исти је дан дао Лубурић да се покоље даљњих 85 заточеника, јер су се усудили да му управе молбу, да се побољша заточеничка храна.

Милош Љубо је у исто вријеме у логору бр. II. побио са осталим неким усташама око 50 Жидова, да утјера страх у кости онима, који "неће да раде брзо".

Након свих ових покоља преостало је још око 700 заточеника, који су морали по највећем блату и киши преносити греде, даске, алат и остали материјал у сам Јасеновац. Кад је коначно селидба била завршена, установило се, да је остало на животу само 250 заточеника, који су били први логораши у логору бр. III.

Земаљска је комисија утврдила, да је кроз првих 5 мјесеци страдало у логорима бр. I. и II., што од болести или исцрпљености, а што од усташког кундака или ножа око 8.000 заточеника.

Ове су чињенице утврђене на основу исказа свједока Филипчић Ивана из Загреба, Ауфербер Мије из Осијека, Брејер Ота из Бјеловара, Абинум Јешуе из Сарајева, Данон Јакоба из Загреба, Илић Бранка из Живинице и Словенец Рудолфа из Загреба.

II.
Масовни покољи на католички Божић 1941.

Првих 250 заточеника смјестили су усташе у отворене шупе "Циглане", одијеливши засебно Србе, засебно Жидове, а засебно Хрвате, те створили тако настамбе 3а, 3б и 3д.

Одмах су иза тога почели дневно стизавати редовити транспорти нових заточеника, па како није било доста простора за смјештај толиког броја људи, морали су нови заточеници да спавају по таванима "Циглане" и "Ланчаре" или под ведрим небом.

Кватерник Еуген и Лубурић Макс израдили су план, да се у логору бр. III. изграде постепено разне индустријске и обртне радионице и подигну бараке за заточенике. Рачунали су тим, да ће морати смјестити око 3.500 до 4.000 заточеника, који би представљали "сталну радну снагу".

Наредили су да се логор опаше бодљикавом жицом и изгради дебели зид у висини од 3 метра, како би спријечили бијег заточеника и одијелили логор од читавог свијета.

У непосредној је близини пролазила жељезничка пруга, а одмах иза ње главна цеста, па су путници тако могли видјети, што се све догађа у логору. То је требало онемогућити и спријечити.

Усташе су осим тога евакуирале Јасеновац и оближња села, да тако потпуно изолирају логор.

Прешли су затим на изградња нових индустријских зграда и барака за настамбе, те у току 1942. претворили логор бр. III у малу индустријску базу, која је била врло важна за опскрбљивање војске разним материјалом.

Тешки масовни злочини у логору почели су већ у јесен 1941. На католички бадњак, 24. XII. 1941., дотјерали су усташе у Јасеновац око 500 српских сељака из околице. Љубо Милош, Матковић Ивица и Матијевић Јоцо одлучили су да побију читаву ову групу невиних људи и да тако "прославе" бадњак.

Свједок Милиша Ђорђе описује тај злочин у свом исказу, па каже:

"Видио сам уочи Божића 1941, кад је једна група од 500 заточеника одлазила према ледини. Ту су били најприје присиљени, да ископају велику јаму. Након тога усташе су их једног по једног ударали маљевима по глави, побацали их затим у јаму, јаму затрпали и посули кречом. Ово се збивало на удаљености од неколико стотина метара од мене и осталих заточеника, тако да нисам могао разабрати поједине крвнике. Знам да је ово била група Срба. У то је вријеме био заповједник Јасеновца Љубо Милош."

Други дан на сам Божић приспјела је у Јасеновац група од 50 Срба. И над овом групом извршили су Милош Љубо и Матијевић Јоцо покољ, који приказује свједок Данон Јакоб:

"Матијевић Јоцо гурао је бајунетом појединог заточеника према Љуби Милошу. Жртви су руке биле везане жицом на леђима. Сваког појединог Милош је дочекивао те му оштрим замахом великог месарског ножа пререзао гркљан."

III
Масовна убијања у зиму 1941./1942.
Убијање болесних и изгладњелих болесника

Кроз читаво вријеме од просинца 1941. до конца вељаче 1942. доводили су усташе из Сријема, Славоније и Босне велике транспорте мушкараца и жена у Јасеновац, да их тамо ликвидирају. Били су то углавном Срби, али је било и Жидова и нешто Хрвата.

Заточеници Штајнер (Steiner) Хинко и Бергер Егон исказују сугласно, да су усташе отпремали те транспорте, у којима је било 100, а каткада и 3.000 жртава, на велику ледину, која се налази у близини Велике Кошутарице, и тамо их убијали.

Жртве су убијали ударцима сјекиром или маљем по глави. 80 заточеника из логора било је стално кроз читаву зиму задужено радом, да копају јаме и покапају мртваце. Тим су покољима управљали Милош Љубо, Полић Маринко, Пудић Драгутин, Којић Анте, Судар Јоца, Маричић Јерко, Модрић Анте, Гашпаровић Драган, Мусић Мујо и неки Човичић.

Горњи свједоци тврде, да је те зиме побијено у Кошутарици око 50.000 људи, што се могло установити, јер су гробари приповиједали осталим заточеницима, колико су жртава који дан покопали. Од тих 80 гробара остао је на животу једино свједок Бергер Егон.

Све су те невине жртве похапшене и дотјеране у Јасеновац на ликвидацију, а да њиховом хапшењу и убијању није претходио никакав поступак, па нити усташких нити полицијских нити судских власти.

Зима год. 1941.-42. била је изванредно оштра. Услијед врло слабе исхране и одјеће, лоших и хладних настамби, оболио је велики број заточеника, већином старијих људи. Они за усташе нису представљали радну снагу, па су одлучили да их ликвидирају.

Свједок Штајнер Хинко наводи:

"У сијечњу 1942. било је у тзв. поштедној болници око 300 болесних заточеника. Како су заточеници морали тада спавати по разним таванима или под ведрим небом, а зима је била оштра, оболило их је врло много од разних болести, па је болница била препуна болесника.

Љубо Милош, Матковић Ивица и Матијевић Јоцо истјерали су све болеснике једне ноћи из постеља, набацали их на саонице и одвезли на ледине, гдје су их дотукли маљевима и поклали ножевима."

Овакових је ликвидација било и касније, па тај исказ свједока Штајнера потврђују и свједоци Шетинц Маријан и Камхи Шабедај.

Како су заточеници били стално гладни, тражили су у отсутности стражара отпатке хране по логору, нарочито око кухиње и сметлишта.

Петорица заточеника покушала су једног дана у вељачи 1942. да ископају неколико сирових крумпира, који су били закопани у земљи у спремишту.

Затекли су их усташки стражари и дотјерали заповједнику Матковић Ивици, који је одлучио одмах да их казни. Свједоци Штајнер Хинко и Данон Јакоб описују овако њихово кажњавање:

"Матковић је наложио да се сви заточеници имају постројити по групама и присуствовати извршењу јавне казне над овом петорицом. Премда је била највећа зима, морала су сва петорица да се свуку до гола, усташе су им руке свезали жицом на леђа те их за руке објесили. У таквом су положају висили читав један сат, дршћући од зиме, а тијело им је поплавило. Након једног сата дао их је Матковић одвезати, а затим је сву петорицу устријелио метком у затиљак и одржао заточеницима говор, у којем им се запријетио још тежом казном, ако се понови такав "злочин"."

IV.
Долазак тзв. интернационалне комисије и убијања заточеника поводом припрема за њен долазак

Почетком год. 1942. знао је већ читав културни свијет, какве злочине почињају усташе у Јасеновцу. Требало је нешто подузети, да се прикрије истина.

У ту сврху довели су усташе у Јасеновац "интернационалну комисију", која се састојала од по једног Нијемца, Талијана и Мађара, док су јој остали чланови били - усташе. Била је то дакле у ствари интернационална фашистичка комисија.

Лубурић је био обавијештен, кад ће стићи та комисија, па је наложио, да се сагради на врат на нос на изглед пристојна централна кухиња и двије солидне бараке за заточеничке настамбе. Саграђени су и боксови, да мо